<< VESTI | | 30.11.2016 21:22

Prilog kulturi sećanja >

175 godina SANU

Predsednik SANU akademik Vladimir S. Kostić: «Na koju su to istorijsku večeru naši akademici zakasnili?»

Akademik Ljubomir Simović: Zaboravljene poruke Sterije, Cvijića, Andrića, Milutina Milankovića, Slobodana Jovanovića, Isidore Sekulić...

Srpska akademija nauka i umetnosti obeležila je 175 godina postojanja, tim povodom nakon svečane akademije u Galeriji SANU otvorena je izložba "Srpska akademija nauka i umetnosti 1841-2016. (novembar 2016 - januar 2017).

Na svečanoj akademiji su dramski umetnici Gojko Šantić i Nebojša Kundačina interpretiranjem teksta ZAVEŠTANjA ZABORAVLjENE PORUKE koje je priredio akademik Ljubomir Simović, podsetili na zaboravljene poruke Jovana Sterije Popovića, Jovana Cvijića, Isidore Sekulić, Milutina Milankovića, Svetozara Radojčića, Ive Andrića i Slobodana Jovanovića.

Nakon svečane akademije u Galeriji SANU otvorena je izložba "Srpska akademija nauka i umetnosti 1841-2016. na kojoj je, kroz arhivsku građu, knjige, publikacije, lične predmete, fotografije, slike, skulpture i crteže predstavljeno 20 članova Akademije od njenog osnivanja do danas.

Posetioci će imati priliku da se upoznaju sa ličnošću i delom Jovana Sterije Popovića, Vuka Stefanovića Karadžića, Katarine Ivanović, Stojana Novakovića, Ive Andrića, Jovana Cvijića, Branislava Nušića, Stevana Stojanovića Mokranjca, Feliksa Filipa Kanica, Mihaila Valtrovića, Dragutina S. Milutinovića, Nikole Tesle, Mihajla Pupina, Milutina Milankovića, Vladana Đorđevića, Aleksandra Deroka, Georgija Ostrogorskog, Dragoslava Srejovića, Jovana Bijelića i Ljubice Marić.

Izloženi eksponati su iz fondova i kolekcija Arhiva, Biblioteke i Umetničke zbirke SANU, kao i iz Arhiva Srbije, istorijskog muzeja Srbije, Narodnog muzeja u Beogradu, Muzeja grada Beograda, Muzeja Nikole Tesle, Galerije Matice srpska i Rukopisnog odeljenja Matice srspke.

Osnovnu zamisao izložbe je predložio i o njoj se starao akademik Gojko Subotić. Izložbu prati obiman katalog sa uvodnom studijom Sime Ćirkovića i tekstom Miroslava Jovanovića, prikazom strukture Akademije, njenih jedinica i delatnosti.

Tim prigodnim povodom saopštene su neke poruke dugoročne važnosti, stoga prenosimo tekst koji je izgovorio predsednik SANU akademik Vladimir S. Kostić: "Na koju su to istorijsku večeru naši akademici zakasnili?» , kao i podsećanje akademika Ljubomira Simovića na zaboravljene poruke Sterije, Cvijića, Andrića, Milutina Milankovića, Slobodana Jovanovića, Isidore Sekulić

( Svečanost povodom Dana Akademije , 18.11.2016. )

(Ne propustiti: Edicija «Život i delo srpskih naučnika" 14 kjiga u PDF formatu;

HRONOLOGIJA beleži važne događaje iz istorije Akademije (1842-1947) Hronologija beleži važne događaje iz istorije učenih društava i Akademije: rad na stvaranju književnog jezika i pravopisa, inicijative za pokretanje prvih prosvetnih, kulturnih i naučnih ustanova u Srbiji, pojavu prvih naučnih izdanja i prati delatnost članova koji su oblikovali naučnu, kulturnu i političku misao u Srbiji od polovine 19. do polovine 20. veka. Mogućnost pretraživanja)

Predsednik SANU akademik Vladimir S. Kostić: «Na koju su to istorijsku večeru naši akademici zakasnili?»

Danas, ovom svečanom akademijom i izložbom koju ćemo nakon nje otvoriti, slavimo 175 godina kontinuiteta jedne ideje, kontinuiteta koji baštini SANU. Vremešna slavljenica, kakva je danas SANU, stidljivo slavi svoje godine, unekoliko zatečena i uplašena tim zamašnim zbirom godina, koje su u neprekinutoj napetosti i intenzitetu življenja lukavo i neprimetno promicale. A evo je i dalje na svom putu i ne terajte me da preciziram da li se, uprkos 175 godina kontinuiteta, radi o početku ili sredini putovanja– tek, kraj sigurno nije.

Instruktori bolje budućnosti koji su se oko puta okupili u neočekivano velikom broju, naglašavajući svoju „dobronamernost", stereotipno nam ponavljaju savet da treba gotovo hipnotizerski usredsređeno da gledamo u budućnost, ne objašnjavajući kako se tamo dokle nam pogled seže budućnost uopšte prepoznaje, te da je prošlost samo nesrećna intriga uveliko sankcionisana vremenom koju je bolje da ne uzimamo ni u kakve računice.

Pitam se da li smo i mi koji ovoj kući pripadamo u punoj meri svesni tog trajanja (da ne govorim o obavezi koja iz trajanja proističe) i vitalnosti koja od početnog predloga Jovana Sterije Popovića i Anastasija Nikolića, te osnivanja Društva srpske slovesnosti 1841. godine, traje bez predaha do današnjih generacija članova SANU (da ponovo ne govorim o odgovornosti koju imamo da ta vitalnost ne zamre sa onima na čija smo se ramena nestrpljivo penjali).

U pomalo pomerenom mizanscenu ove zgrade, van svih moda i efemernosti, u izvesnom vanvremenom miru koji vlada u hodnicima SANU, poverujemo da je uvek bilo tako i nikako drugačije; time se nekako razblaži, otupi reska činjenice da Akademija hoda, žuri, posrće, trči, pada ili maršira uporedo sa ovim narodom i državom, rečju, građanima Srbije, u gotovo dva veka dugom kaleidoskopu istorije koju je Andrić fatalistički definisao kao prostor življenja „između klanja i oranja", a da toga često ni naši sugrađani, ni ova država nisu svesni (ovo navodim samo kao utisak, i ne bih voleo da moje reči neko shvati kao traženje zahvalnosti).

Nasuprot intrigama, upravo je većina od preko 1450 članova Akademije donosila u Srbiju potreban duh modernosti, demokratije i slobode, javnog delovanja i povezivanja sa Evropom i svetom, gde joj je konačno neupitno mesto. I zato imam slobodu da pitam: šta je to ovoj Akademiji, u svim njenim menama i različitim imenima, promaklo u ova gotovo dva veka, a ticalo se sredine koja ju je iznedrila?

Da budem još direktniji: na koju su to istorijsku večeru (vidite kako politički korektno ne upotrebljavam inače ispravniji i tačniji termin narodne poezije, krvavu večeru, i tu ne mislim samo na iskušenja ratova), naši akademici zakasnili? I to u vremenima, ne precenjujmo se i ne prenemažimo, koja su egzistencijalno bila neuporedivo teža i zahtevnija od ovih naših današnjih.

Ali, šta je to što ovo vreme, ovaj širi civilizacijski trenutak, razlikuje od drugih vremena i drugih trenutaka sa kojima se Akademija suočavala u prethodnih 175 godina. Ne tvrdim da je nužno i tačan odgovor koji se meni nameće, da se radi o vremenu groteskne smetenosti, opasnih neizvesnosti i do podrugljivosti otežanog predviđanja budućnosti – jednostavno, o trenutku iščekivanja na ničijoj zemlji rascepa epoha, poništavanja socijalnih ugovora danas teško prepoznatljivih društvenih grupa, a bez istorijske kauzalnosti.

Nema sumnje, da i nad SANU danas stoji senka Damoklovog mača, a sutra ko zna? I da je pitanje svih pitanja pred Akademijom: kuda i kako dalje? Držim da ne može ono što je bilo svrsishodno i ključno pre skoro dva veka, biti i dalje jedini sadržaj svrsishodnosti SANU 175 godina kasnije. Pejsaž u kome delujemo je, dame i gospodo, promenjen.

Sociolog Zigmunt Bauman savremeno doba karakteriše nazivom „fluidno društvo". Ono svoje obrise poprima dolaskom postmoderne, koja označava krizu „velikih naracija" koje su, kako navodi Umberto Eko, smatrale da čovečanstvu mogu da nametnu određeni poredak.

Postmodernizam, sada već na zalasku, se posvetio „novim ludičkim i ironičnim interpretacijama prošlosti, a na različite načine se ukrstio i sa nihilističkim porivima". Među karakteristikama „fluidnog društva"su kriza države, kriza ideologija, sa posledičnom krizom partija i uopšte, „zajedničkih vrednosti koje bi omogućile pojedincu da se oseti delom nečega što odražava njegove potrebe". Deo posledica je „nemilosrdni individualizam". Uporedo sa gubljenjem vere u „velike naracije", kao karakteristika vremena pojavnjuju se tzv. „gnevni pokreti" (povremeno neuspešno maskirani u provizorne kostime konfesionalnih ortodoksija, svetih nacionalizama i pseudoideologija).

Oni znaju šta neće, ali ne znaju šta hoće – njihova dejstvenost se vremenski, ali ni sa gledišta pravca delovanja, ne može predvideti! Uz prebojenost regionalnim i lokalnim nijansama, u celini ni naše društvo nije pošteđeno tokova „fluidnog društva". I pojedinci i samo društvo naviknuti su na privremenost. Ali, šta kada privremenost prođe?

Ja ću se ograničiti na viđenje delovanja i uloge SANU, koja neizbežno zahvaćena sadašnjošću, ipak mora da deluje u još dve vremenske matrice: prvo, prošlosti i drugo, u naziranju, tj. pokušaju čitanja budućnosti.

Ulogu SANU u očuvanju naše umetničke, kulturne i naučne baštine nemam nameru da objašnjavam i branim, jer mi se čini da smo na nekim od nasipa koji nas štite od poplave zaborava ostali sami ili u uskom krugu institucija i pojedinaca koji te nasipe brane.

Neskriveno sumnjičavi ka tvrdnji da „globalno ulazi u lokalno i menja ga, ali ga ne uništava", SANU je, u saradnji sa drugim institucijama, prihvatila obavezu da učestvuje u definisanju vrednosti koje ćemo u našem kolektivnom zavežljaju preneti preko brisanog prostora globalizacije (naš jezik, pismo, naučne doprinose, kritički sagledanu istoriju, našu pisanu reč, muziku, likovnu umetnost, naš doprinos civilizaciji, ali i razumevanje naših razdora i podela).

Primere takvih delatnosti znate, jer ste ih organizovali ili u njima učestvovali. Međutim, mišljenja sam da se umesto često ad hoc definisanih projekata, moramo ubuduće orijentisati na duže, kapitalnije projekte, sa više fokusiranosti nego do sada. U tim naporima bi od ključne važnosti bila započeta realizacija ideje o audio- vizuelnom arhivu SANU sa centrom za digitalizaciju naučne, kulturne i umetničke baštine, u saradnji sa institutima SANU i drugim kulturnim i državnim institucijama.

U razumevanju aktuelnog trenutka kritično su nam potrebna nova sredstva analize. Nažalost, ni SANU, ali ni bilo koja akademija na svetu nema, niti može imati kompetencije za takvu pretencioznu sveobuhvatnost. SANU je međutim, među retkim institucijama još uvek očuvanog ugleda i svekolike „eksteritorijalnosti" u nas. Kao takva, ona može i to je činila u prethodnom periodu da drugim institucijama i pojedincima ponudi i omogući prostor za razmatranje najrazličitih, uključujući i aktuelne probleme, kao i da obezbedi suočavanje naše sredine sa nizom civilizacijskih dilema – rečju da obezbedi neophodni prostor komunikacije.

Želim da podsetim da je u svim ovim pitanjima etička dimenzija imala istu, ako ne i veću ulogu od kompetentnosti. O tome konačno govore i neprijatne teme koje su upravo otvarali članovi SANU. Naši odbori kritički prate sferu nauke, prosvete, kulture, jezika, sela, spoljne sredine, manjina, uskoro i probleme dijaspore... da ne nabrajam dalje. Osnivanjem Ogranka u Nišu verujem da smo napravili značajan korak ka širenju uticaja i misije Akademije. Iako ima otpora samoj ideji i među samim članovima, izvesno „otvaranje" SANU i za javnost, delom i kroz promenjene mehanizme komuniciranja sa medijima, čini se da nailazi na odobravanje javnosti. U takvom „otvaranju" ključnu ulogu imaju naši odbori i njihove aktivnosti, tribine, izložbe i koncerti u galerijama SANU, simpozijumi i ciklusi predavanja kroz koje smo aktuelizirali naučne i umetničke domete i ovog vremena i naših stvaralaca. Išao bih korak dalje: zainteresovani sugrađani treba češće i slobodnije da ulaze u ovu zgradu i koriste njene sadržaje.

Utoliko pre, što smo jedna od retkih naučnih i umetničkih ustanova koja u kontinuitetu nudi prosvećene alternative aktuelnoj tabloidiziranoj i primitiviziranoj stvarnosti.

Izdavačka delatnost je uprkos sjajnim i slobodan sam da kažem, povremeno kapitalnim izdanjima, još uvek Pepeljuga naše kuće i za njenu promociju, vidljivost i dostupnost dela dužni smo da već u sledećih godinu, dve uradimo više nego što smo to činili do sada, kada je njeno prepoznavanje dominantno realizovano zahvaljujući uveliko etabliranim Tribinama Biblioteke SANU.

SANU je u svojoj suštini koliko autentična i autonomna institucija, toliko i deo mreže organizacija i pojedinaca i u proteklom periodu, o čemu ste imali prilike da učestvujete ili se informišete, produbljivana jeotvorena i stalna komunikacija, iako sa promenjljivim uspehom, sa postojećim nacionalnim, naučnim, umetničkim, obrazovnim i drugim institucijama, kao i sa državom u najširem smislu te reči, naravno uz očekivane nesporazume i amplitude, koji međutim, nisu bitno ugrozili saradnju. Ponovio bih da odnos državne vlasti i SANU, zasnovan na razumevanju razlika u suštini njihovog delovanja, međusobnom poštovanju i kulturi iskrenog (čak i kada nije prijatan) i stalnog dijaloga i pomoći (kada je to potrebno), treba da sadrži i senku distance koju nalaže intelektualna skepsa i političko nesvrstavanje u službi interesa sredine koja je Akademiju iznedrila; konačno, drugačija, udvorička ili apriori negativistička SANU ne bi opravdavala naučne i umetničke osnove svog postojanja. Bilo bi, međutim, korektno da naglasim da u periodu od poslednje svečane akademije ovaj stav ni sa jedne strane nije bio doveden u pitanje.

Želim da danas, ne obavezujući nikoga, izgovorim i svoj stav da SANU treba svoje težište i dalje da zasniva na aktivnostima iz domena identitetskih, društveno-humanističkih i umetničkih oblasti, ukazujući, na primer, na Jobovsku strpljivost i upornost naših članova na očuvanju jezika i pisma. Jednostavno, to je amanet naših osnivača.

Time ne umanjujem značaj drugih oblasti nauke i konačno, definitivno ne govorim pro domo suo: naime u okolnostima u kojima SANU deluje, iskreno verujem da se na pitanjima kulture i identitetskih nauka i dalje prelamaju i nalaze dominantni razlozi postojanja naše kuće.

Naravno, da je uloga SANU da podrži one napore koji nam omogućavaju da budemo na saznajnim granicama pojedinih nauka, što podrazumeva kompetentnost i iskustvo u naučnim metodologijama, čije je prokletstvo da onoga momenta kada se pojave već generišu sopstvenu prevaziđenost.

Želim samo da citiram Hojzinga koji kaže: „Čudesno naraslo znanje nije još primljeno u novu, skladnu sliku sveta... Zbir svih nauka nije u nama još postao kulturom".

Napetost koja postoji između različitih oblasti nauke, kulture i umetnosti zapravo je posledica naše spoznajne ograničenosti, te neuspešnosti u pokušajima sinteze; dakle napetost je velikim delom veštačka i možda je upravo pozicija akademija najpovoljnija u ostvarivanju „plodotvornog srodstva" naizgled nepomirljivih i metodološki udaljenih oblasti.

Da napravim digresiju, obrasci ispoljavanja u kulturi, identitetskim naukama, umetnosti i društveno- humanističkom čitanju sveta takođe se menjaju i SANU treba da bude otvorena pred tim činjenicama, sa više slobode, pa ako hoćete i pozitivne umetničke subverzivnosti u odnosu na postojeća konzervativna poimanja koja i treba da su dominantna u ovakvim institucijama, pristupi eventualnim promenema strukture SANU, organizaciji svojih aktivnosti, predavanja, izložbi, uključivanju novih oblasti a verovatno i u izboru budućih članova. Ali, za početak dužni smo da relativno brzo uspostavimo poremećenu ravnotežu između različitih oblasti zastupljenih u SANU: Bavljenje aktuelnim trenutkom dobija svoj puni smisao ako se prepoznaju mogući uticaji na budućnost i sagledaju putevi da se neki budući događaji pospeše ili, sasvim suprotno, preveniraju i onemoguće.

U tom smislu, kompetentnost SANU se ogledala i u njenoj savetodavnoj ulozi, posebno u pitanjima naučne i kulturne politike, odnosno strategije, etičkim i društvenim problemima vezanim za naučna istraživanja i umetnički rad, te posledicama određenih otvorenih istorijskih pitanja, o čemu tokom protekle godine postoje tragovi uspešnog ostvarivanja savetodavne funkcije.

Konačno, u okviru procesa snažnijeg uključivanja nauke u strateško promišljanje budućnosti Evropske unije, Evropska komisija je odlučila da pokrene i projekt SAPEA, čiji je zadatak da obezbedi snažnije uključivanje akademija nauka evropskih zemalja u takve procese.Taj projekat je veoma pozitivno ocenjen od strane Evropske asocijacije akademija (ALLEA), čiji smo član, i mi smo takođe pozvani da se o ovoj ideji izjasnimo. Čini se da postoje nekoliko razloga da prema ovoj inicijativi imamo početni pozitivni stav: prvo, jer bi se tako moglo postići da politika/politike značajnim delom budu formulisane na predlozima zasnovanim na naučnim dokazima i drugo, jer diskurs odnosa može postati povoljniji za akademije, tj. nosioci političkog uključivanja bi sada aktivno tražili naše savete, umesto da mi tražimo njihovu pažnju.

Na kraju ovog pragmatičnog obraćanja, osvrćem se i na najneprijatnije pitanje, koje se povremeno postavlja: da li su nacionalne akademije danas uopšte potrebne? U zbunjenom vremenu koje grčevito traži odgovore, u svetu elektronskih medija i interneta, informacije, tačne ili netačne, su dostupnije nego ikad, ali kako je to cinično primećeno „pameti ne manjka, ali nedostaju karakteri". Ako moje mišljenje ima neki značaj, onda mi se čini da je kao odgovor na to pitanje, moje nedvosmisleno „da" danas izgovoreno sa mnogo više uverenja i ubedljivosti nego što mi se to činilo pre 17 godina kada sam u ovu kuću primljen. Ipak, ponovo naglašavam, samo tradicija koja je spremna da se samosvesno menja u osluškivanju vremena i potreba sredine iz koje je potekla, ima šansu dugotrajnosti, iako je ovaj stav u ustanovama inherentne konzervativnosti, kakva je uostalom i SANU, po pravilu praćen skepsom. Ali, u godinama koje su ispred nas i skepsa je neophodna da bi se donosile prave odluke, poput onih koje su i najčešće donošene u 175 godina dugoj istoriji naše kuće.

( Pozdravna reč predsednika SANU akademika Vladimira S. Kostića na svečanoj akademiji SANU 18. novembra 2016)

Akademik Ljubomir Simović: Zaboravljene poruke Sterije, Andrića, Milankovića, Slobodana Jovanovića, Isidore Sekulić

GOJKO*: Tražeći način na koji bi se dostojno mogao obeležiti tako značajan datum kao što je 175-ta godišnjica od osnivanja Društva srpske slovesnosti, iz koga je izrasla današnja Srpska akademija nauka i umetnosti, za tren smo se zaustavili na jednoj ideji koja nam se učinila zanimljivom. Kako ova Akademija pod svojim krovom okuplja predstavnike svih naučnih oblasti, i skoro svih umetnosti, činilo nam se zanimljivim istražiti da li među njima među naučnicima i umetnicima uz sve razumljive razlike, postoje i neke suštinske dodirne tačke i veze. U tom razmišljanju, prvo nam se nametnulo poređenje između jednog pesnika, Petra II Petrovića Njegoša, i jednog astronoma, geofizičara i fizičara, Milutina Milankovića. Zagledan, iz svog kabineta u Kapetan Mišinom zdanju, u beskrajne dubine vasione, Milutin Milanković kaže da je »naš Sunčani sistem, čijoj smo se veličini maločas divili, jedna mala gomilica sićušnih nebeskih tela", i "da takvih sunaca" kao što je ovo koje nas greje »većih i sjajnijih, ima na stotine miliona u vasioni." To isto, na svoj način, kaže Njegoš, koji, zagledan "u beskrajni okean vozdušni", u kome otkriva "nasijata kola sa suncima", zna da su sva ta "sunca samo kaplje svetle", i da su svi ti "mirovi", svi ti svetovi samo "jedva vidne iskre .

NEBOJŠA: Međutim, ma koliko nas privlačilo da pratimo koje se linije, i dokle, razvijaju iz ovih dodirnih tačaka pesnika i naučnika, okolnosti nas opominju, i nalažu nam da vasionu odložimo za neku drugu priliku, i da se pozabavimo prilikama na zemlji.

GOJKO: I članovi Društva srpske slovesnosti, i članovi današnje Akademije, ma kojom se naukom ili umetnošću bavili, osećali su se odgovornim za sudbinu zemlje i naroda. Suočeni sa našim mitovima, sa stanjem u državnoj upravi, u istoriografiji, u književnosti, i sa našom sklonošću da sebe vidimo samo u najlepšem svetlu, i u najvećim razmerama, najodgovorniji među njima su znali da je preduslov za opstanak i napredak države i naroda suočenje sa istinom. U svojoj zavetnoj pesmi "Moja težnja" Jovan Sterija Popović opominje:

Ko preza rodu istinu reći,

Hud je da narod uči,

dok, nekoliko decenija kasnije, Jovan Cvijić svoje beleške "O odgovornosti javnog radnika i intelektualca pred sopstvenim narodom", počinje upozorenjem: "Istinu tražiti i prema njoj se upravljati... Na istini stvarati mentalitet svoga naroda."

NEBOJŠA: Poruku iz svoje pesme Sterija razrađuje u predgovoru svojoj komediji "Rodoljupcima":

"Dokle se god budemo samo hvalili, slabosti i pogreške prikrivali, u povesnici učili koliko je ko od predaka naših junačkih glava odrubio, a ne gde je i s puta sišao; donde ćemo hramati i ni za dlaku nećemo biti bolji; jer prostaci i mladi ljudi, koji se tako zapajaju, i ne misle da može biti i pogreška u nas, pak sve, što im se predlaže, za čistu istinu i dobrodetelj smatraju. Bacimo pogled na najpozniju povesnicu našu. Što je bilo luđe, preteranije, nesmislenije, to je imalo više uvažatelja, a glas umerenosti smatrao se kao nenarodnost, kao protivnost i izdajstvo; jer je svaki čovek sklonjen na črezvičajnosti, pa kad ne zna da može biti nesreće, trči kao slep za tim, i srdi se na svaku pametnu reč. Otud nije čudo što nevaljali i pokvareni, a takvih ima svuda, pod vidom rodoljublja svaku priliku za svoju sebičnost upotrebljavaju, i najbezumnije sovete daju, ne mareći, hoće li se time svojoj opštini, ili svome na rodu kakva šteta naneti. Sebičnom je dovoljno, kad je samo njemu dobro i kad prostaka može na svoju ruku da preokrene, a za dalje se ništa ne brine.»

GOJKO: Pola stoleća kasnije, kao da se u međuvremenu u našim shvatanjima ništa nije promenilo, Jovan Cvijić oseća potrebu da nastavi i dopuni ono što je Sterija napisao. Ukazujući da treba "na istini stvarati mentalitet svoga naroda", on nastavlja:

"Da ne bude ohol i uobražen a to najviše od toga dolazi što ne zna istinito stanje stvari, a zavedu ga uobraženi i oholi.

Sprečavati da ga demagoška inteligencija a ili političari ne navedu da preterano mnogo traži i da traži tuđe oblasti.

Time se budućnost naroda izlaže velikim nezgodama i ako suviše neprijateljstva izazovu može biti uzrok i sloma narodnog. Niko nije na nedogledno, čak ni na duže vreme osiguran pa ni naša nova država, ako u njoj ne bude čestitosti, morala, pregnuća, velikih volja.

Nigde savest jednog javnog radnika nije izložena ispitivanju i mukama nego baš u teritorijalnim pitanjima.

Treba biti pravičan i zbog toga jer se mora sa drugim narodima živeti u raznovrsnim vezama.

Za mene nije šimera jedan savez evropskih naroda posle svetskog rata koji će se izvršiti pomoću Lige naroda."

Sanjajući taj "savez evropskih naroda", Cvijić upozorava: "Ne mogu se principi izrađeni u Rusiji ili na Zapadu primiti u našoj zemlji u celini. Moraju se prilagoditi drukčije i ekonomskoj strukturi i drukčijim društvenim prilikama."

On, kao i Sterija, ne propušta priliku da nas opomene: "Svaki će potčiniti svoju savest ispitivanju i videti da treba se kajati za mnogo prethodno počinjenoga, treba sebe preporoditi", i zaključuje: "Princip rada istaći iznad svega. Uklanjati smetnje stvaralačkim ljudima i udruženjima. Težiti da rad i stvaranje budu jedino merilo."

NEBOJŠA: Kao da iz Cvijićeve ruke preuzima Sterijino pero, Isidora Sekulić, 1928. godine, piše:

"Kako smo primitivno i necelishodno ratoborni! Sad smo sa svojim rođenim životom u ratu. Jugoslavija, to je današnji i od-današnji naš život. Jugoslavija je promašila, kažu, ideal je slagao! Nije.

U vreme trijumfa, sporazuma, naš je život imao papirnu vrednost; a posle, u paklu razmirica, dobio je metalnu vrednost. Nego smo po mnogo čemu heterogeni, i proces sređivanja i hijerarhisanja je žestok, i čini se čitav rat, i jeste vrsta rata. Ne mari. I u prirodi i vaseleni je sve heterogeno, a ipak se drži i traje. Nevolja je naša što u tom boju zapovednička mesta zauzimaju isključivo političari. I daju im se ta mesta, i uzurpiraju ih oni sami. A kulturni generali dremaju. A intensivan kulturni rad i kontakt najpravilnije bi istakli snage i plan vezivanja i podupiranja, pokazali: ko je više individualan, ko više prilagodljiv; ko više idealan; ko više praktičan; ko više za metod i red a ko za avanturu i osvajaštvo..."

GOJKO: Prisećajući se "vremena naše srpske slave", kada je za vreme balkanskih ratova gledao "kako se rađa njeno sunce na obzorju", Milutin Milanković, u junu 1944. godine, dolazi "do tužnog saznanja da smo mi samo jedan mali narod, bolje reći jedno pleme, okruženo i ugroženo svim svojim susedima", i pita se "da li nam očinski dom neće biti raskopan, a ime naše ugašeno... Da li ćemo moći opstati kao samostalan narod u nezavisnoj državi? Da li ćemo biti sposobni da se politički, ekonomski i kulturno održimo kao nacionalna individua? Razmišljajući o tome, sada sam ipak jasno uvideo da je u našem potpunom rasulu kada naši političari upropastiše sve ono što smo vekovima stvorili preka potreba da spasavamo naš kulturni kapital. Njega su stvorili naši veliki sinovi. Oni su pokazali do koje se visine uzdižu sposobnosti naše rase, oni će služiti za ugled i podstrek mlađim naraštajima."

NEBOJŠA: Pišući, 1978. godine, predgovor monografiji o Hilandaru, Svetozar Radojčić ne može a da se ne pozabavi istim problemima kojima su se bavili i njegovi prethodnici.

"Ako prevaziđemo sudbinu i istoriju naroda-ratnika", piše on, "izmeniće se i naša uloga u svetu i naša istoriografija. Prateći do sada pretežno hroniku vladara osvajača, njihovih pobeda, širenja granica, poraza i povlačenja, sami smo sebi stvorili jednu sliku o našem srednjem veku kao vremenima u kojima se smenjuju trijumfi i katastrofe i u kojima je često vladala tama. U tom sumraku svetlele su kao usamljena svetila zadužbine, njihova svečana arhitektura, freske i ikone. Veza između čoveka i umetnosti tog sveta uvek je ostajala zagonetna, nejasna, skoro neshvatljiva. Uobličeni čovek našeg srednjeg veka uvek se priviđao kao stranac, kao obrazovani prolaznik u zemlji gorštaka u kojoj su kao glavni predstavnici nacije bili ratnici i trgovci, onaj svet koji je prošao kroz ulice, arhive i trezore Dubrovnika " (...) Ako se ratna istorija odeli od istorije misli i duha, moramo se sroditi s novim merilima i vrednostima (...) Verujem u sposobnost našeg naroda da bude, uvek kad je na visini, internacionalan, da od tuđeg naroda primi i stranim narodima daje. Naša je sreća što su nam pisci u srednjem i novom veku uvek srodni, što su nam slikari uvek slični, što su nam mislioci uvek na isti način zavisni i slobodni od evropske misli. Oni u svim stolećima kad u sunčanim trenucima postižu visinu stoje uz vodeće i lako se od učenika preobražavaju u tvorce. Nekad se pitalo: kada smo srećno ratovali i širili granice. Danas se pitamo: koliko smo puta u našoj istoriji bili srećni da se podignemo do lika usavršenog čoveka; i da se, isto tako, suočimo sa sobom u vremenima kad smo osuđeni da trajemo životom primitivnog čoveka."

GOJKO: Koliko je težak, koliko je moguć ili nemoguć taj put od "života primitivnog" do "lika usavršenog čoveka", možda najbolje pokazuje Ona ledena istina koju inače uzdržani i pribrani Ivo Andrić otkriva u "Znakovima pored puta":

"Suviše je ovaj narod patio od nereda, nasilja i nepravde, i suviše navikao da ih podnosi sa podmuklim roptanjem ili da se buni protiv njih, već prema vremenima i okolnostima. Između zlokovarnih, osvetničkih misli i povremenih pobuna prolazi im gorak i pust vek. Za sve drugo oni su neosetljivi i nepristupni. Ponekad se čovek zapita da nije duh većine balkanskih naroda zauvek otrovan i da, možda, nikad više neće ni moći ništa drugo do jedno: da trpi nasilje ili da ga čini."

NEBOJŠA: Šta je dovelo do toga da ovo što je Andrić napisao bude jedna od naših osnovnih istina?

Godine 1920, u izdanju Izdavačke knjižarnice Gece Kona, izlazi knjiga "Vođi francuske revolucije" Slobodana Jovanovića, u kojoj on daje portrete Miraboa, Dimurijea, Dantona i Robespjera. Našu pažnju s razlogom najviše privlači portret ovog poslednjeg.

"Robespjer je imao najopasniju od svih ambicija, ambiciju moralnu", piše Slobodan Jovanović. "Negovao je svoju »savest», izrađivao svoj »karakter», hteo da postane živi obrazac svih vrlina. Kod moralnih vrlina ovo je opasno: ako čovek jako zaželi da ih ima, može mu se desiti da uobrazi da ih već ima. Od ove samoobmane jedino nas čuva samokritika; lišenje, Robespjer je stao verovati da je njegov moralni ideal ovaploćen u njegovoj ličnosti. Svaki napad na svoju ličnost smatrao je za huljenje na svoj moralni ideal i kako su na taj ideal mogli huliti samo niski i pokvareni ljudi, on je smatrao za dužnost da svoje protivnike goni do istrage. Njegova ambicija, udružena s njegovom savesti, nije znala više za granice."

GOJKO: Ovom portretu Slobodan Jovanović dodaje još nešto na čemu bi trebalo da se zadrži naša pažnja.

"Žirondinci nisu preterivali", kaže on, "kada su tvrdili da je Robespjerova popularnost javna opasnost. U opštem interesu nije bilo da ljudi izgube svaku moć kritike prema jednom političkom čoveku, i pođu za njime kao zaljubljeni i omađijani. Idoli u politici, kao i inače, opasni su stoga što obustavljaju proces rasuđivanja kod svojih obožavalaca."

NEBOJŠA: Ko zna koga bismo sve mogli prepoznati u ovom portretu Robespjerovom. Mnogo je onih čiji je ego veći od njihovog znanja i od njihovih sposobnoeti. A još je više onih koje taj ego opčinjava više nego bilo koje znanje, i bilo koja sposobnost ili mudrost.

GOJKO: Ovo podsećanje na poruke koje smo ignorisali, ili zaboravili, završićemo Sterijinim stihovima koje smo naveli na početku:

Ko preza rodu istinu reći,

Hud je da narod uči,

znajući pritom da dok sam narod ne shvati da onaj ko istinu ne zna, ili onaj ko istinu krije, ili onaj "ko preza rodu istinu reći", nije podoban da ga uči i da ga vodi, ne može biti ni promene, ni napretka.

( ZAVEŠTANjA ZABORAVLjENE PORUKE, Priredio akademik Ljubomir Simović.

*Tekstove Jovana Sterije Popovića, Jovana Cvijića, Isidore Sekulić, Milutina Milankovića, Svetozara Radojčića, Ive Andrića i Slobodana Jovanovića govorili su 18. novembra 2016. dramski umetnici Gojko Šantić i Nebojša Kundačina)


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

>> Šta je to ovoj Akademiji, u svim njenim menama i različitim imenima, promaklo u ova gotovo dva veka, a ticalo se sredine koja ju je iznedrila? I to u vremenima, ne precenjujmo se i ne prenemažimo, koja su egzistencijalno bila neuporedivo teža i zahtevnija od ovih naših današnjih. Ali, šta je to što ovo vreme, ovaj širi civilizacijski trenutak, razlikuje od drugih vremena i drugih trenutaka sa kojima se Akademija suočavala u prethodnih 175 godina. Ne tvrdim da je nužno i tačan odgovor koji se meni nameće, da se radi o vremenu groteskne smetenosti, opasnih neizvesnosti i do podrugljivosti otežanog predviđanja budućnosti – jednostavno, o trenutku iščekivanja na ničijoj zemlji rascepa epoha, poništavanja socijalnih ugovora danas teško prepoznatljivih društvenih grupa, a bez istorijske kauzalnosti.(Predsednik SANU akademik Vladimir S. Kostić)

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine