foto: d.dragović

VREME BR.1091 | 1. DECEMBAR 2011. >

Sećanje na bolji život

Jugoslavija, pa i Srbija, imala je istorijsku šansu da sa Markovićem na čelu bude evropski šampion tranzicije, ali je bitka za nacionalnu prevlast tu šansu prokockala, a tranzicija se otegla kao dvadeset gladnih godina, do dana današnjeg

Ima nekog đavla u tome što je vest da je umro Ante Marković, poslednji jugoslovenski premijer i "premijer naše poslednje šanse", stigla u Srbiju baš u mučnom danu (28. novembar) kada se njena "evropska orijentacija" ponovo zaljuljala između evropskih i beogradskih kabineta, na jednoj, i tuče na barikadama kraj Jagnjenice, na drugoj strani. Tuče oko pogrešnih granica, u pogrešno vreme.

Možda je zbog toga, baš uoči nekadašnjeg jugoslovenskog praznika 29. novembra, ta vest o smrti legendarnog Ante Markovića, u 88. godini, baš kod nas dobila veliki odjek, jer nas je odjednom podsetila na "jedinog čoveka koji se smeje na Balkanu", kako ga je 1989. godine nazvao jedan strani novinar. Ta vest podsetila nas je na čoveka koji je još u ono teško vreme, pre dve decenije, posle duge krize socijalizma i kod nas, otvorio ljudima Jugoslavije, pa i Srbije, prozore prema tada veselom Zapadu, pokazujući da je prvi među ovdašnjim vodećim političarima shvatio da Berlinski zid pada, da se socijalistički lager ruši, da se moramo temeljno menjati i postati evropski građani, dok istorijski materijalizam ne smisli nešto bolje.

Dakle, možda je upravo zbog straha od "nove propuštene prilike Srbije" da se pridruži bogatijima i uspešnijima, to jest Evropi, vest o odlasku popularnog premijera kod nas dobila mnogo veći publicitet nego u njegovoj Hrvatskoj ili evropskoj Sloveniji, koje su zabavljene predstojećim parlamentarnim izborima i kojima je Ante Marković smetao i pre dvadeset godina, upravo kao simbol mogućeg opstanka jugoslovenske zajednice. A naročito je smetao tadašnjem lideru Srbije Slobodanu Miloševiću, koji je protiv njega i njegove politike vodio gotovo histeričnu kampanju, što je još jedan dokaz da mu nije trebala Jugoslavija ako na njenom čelu nije "jaka Srbija" i ako njom upravlja neki "premijer satelitske vlade" i "američki špijun", a ne "nacionalno osvešćeni boljševik", kako je on lično doživljavan i slavljen, pre svega kod srpske elite i u propagandnom aparatu, ali i kod naroda.

Setimo se, posle prvih reformskih akcija nakon stupanja na dužnost premijera SFRJ (16. marta 1989. godine) i svojih prvih 100 dana, Marković je u Skupštini Jugoslavije rekao da "transformacija socijalističkih sistema u ekonomski efikasne i politički demokratske sisteme nije nimalo jednostavan proces – on izaziva mnoge kontroverze, stranputice i lutanja...". Sada tek razumemo koliko je još tada Marković bio u pravu, ali još ne vidimo kada ćemo i mi u Srbiji razumeti da je lakše drumom nego šumom. Ante Marković se nije plašio, da li to danas mogu shvatiti mlade generacije, ni da prvi Jugoslovenima kaže da je Titova era prošla (a danas je valjda prošla i ona Miloševićeva) i da moramo brzo trčati, jer smo mnogo zaostali: "Dugoročnost krize u kojoj se nalazimo, nesposobnost da i mi riješimo svoje unutrašnje probleme i suprotnosti razvoja, sve ono što se događalo i što se događa u socijalističkom svijetu, ne samo da su nas u mnogo čemu stavili na marginu svjetskih kretanja, nego istovremeno, mi više nijesmo onaj most između dva svijeta, kao što smi bili ili smo smatrali da jesmo" (14. jun 1989). U Srbiji, međutim, ta iluzija da smo neki most između Evrope i Evroazije čini se da još traje, pa se naši političari prema centrima moći u svetu postavljaju gotovo na isti način kao predsednici opština na severu Kosova prema celoj državi.

Još kada ta reč nije bila sakrifikovana od poletaraca kapitalizma, kao mantra ulaska u slobodni svet, Marković je zagovarao tranziciju. Naime, još na početku 1989. godine zahtevao je napuštanje nesvojinske koncepcije društvene svojine, titulisanje samoupravnog preduzeća za vlasnika društvene imovine, tražio "ravnopravnost i pluralizam" oblika svojine, upućivao preduzeća na pribavljanje domaće i strane štednje putem emisije akcija, predlagao institucionalne osnove "celovitog tržišta" svih faktora proizvodnje (kapitala, radne snage, znanja, prirodnih resursa), dosta radikalno govorio o otvaranju prema svetu – sve do pune liberalizacije uvoza i međunarodnih plaćanja, isticao "autonomiju preduzeća kao robnih proizvođača", obećavao decentralizovano odlučivanje i "oslobađanje od nepotrebnog normativizma", a za glavni lek protiv inflacije nudio je "ofanzivnu politiku povećanja proizvodnje" (teorija ponude), itd. Ante Marković je tada zapravo predlagao "tranziciju", još kada su Poljaci ili Estonci, Česi ili Bugari teško shvatali šta to zapravo znači. U karikaturi, Jugoslavija, pa i Srbija, imala je istorijsku šansu da sa Markovićem na čelu bude evropski šampion tranzicije, ali je bitka za nacionalnu prevlast, sa ovdašnjom fascinacijom "Jugoslavije kao proširene Srbije", kao i sa fascinacijom navodno "vekovima sanjanim" nacionalnim državama, kod komšijskih naroda iz zajedničke jugoslovenske kuće – tu šansu prokockala – a tranzicija se otegla kao dvadeset gladnih godina, do dana današnjeg.

Kada danas pratite izgovore zašto država Srbija već desetak godina ne pristupa seči šume državne regulative koja sapinje privrednu inicijativu i razmah poslova preko svih unutrašnjih i spoljnih granica, onda vam ono što je Ante Marković učinio pre dve decenije deluje doista kao "kolosalna drskost". On je, gledajući iz današnje perspektive, mnogo značajniji po onome što je porušio i oslobodio, nego po onome što je uspeo da izgradi. Trebalo je tada, ko se toga seća, imati ludu doista "antibirokratsku hrabrost" da se jednom radikalnom deregulacijom i liberalizacijom krene u seču prašume socijalističkog zakonodavstva i dogovorne ekonomije. Samo promenama zakona o ekonomskim odnosima sa inostranstvom "poseklo" se u dva-tri meseca oko 70 odsto podzakonskih akata. Vrlo brzo, za sto dana, liberalizovano je 65 odsto (a nešto kasnije i 97 odsto) uvoza i 85 odsto cena. Liberalizovano je korišćenje deviza – da devizne rezerve odmah, tokom 1989. godine, skoče sa 2 na 4 milijarde dolara, a kasnije i na više od 10 milijardi dolara.

Kad je reč o ekonomskoj istoriji Jugoslavije, antiinflacioni program Ante Markovića, koji je on promovisao 18. decembra 1989. godine, ni najsažetiji pregledi neće moći zaobići. Kao što je već dobro poznato stručnjacima, taj antiinflacioni program bio je oslonjen na konvertibilni dinar na unutrašnjem tržištu, to jest na pravo građana da slobodno kupuju devize u bankama, što je u socijalizmu bilo nepojmljivo – jer zapravo dotadašnji "socijalistički novac" nikad nije bio pravi novac, nego puko pomagalo redistribucije – pa je predstavljao najvišu barikadu prema spoljnom svetu. Kurs dinara je fiksiran za nemačku marku (sedam prema jedan), projektovana je čvrsta i restriktivna monetarna politika, uravnotežen budžet, slobodno formiranje kamata i cena (osim u infrastrukturi), šestomesečno zamrzavanje ličnih dohodaka, sanacija banaka i javne potrošnje (sa emisijom obveznica), uz posebnu pomoć nerazvijenim regionima, socijalne programe za ugrožene i denominaciju dinara (izbrisane su 4 nule).

SOLIDNA OSNOVA ZA DALJI EKONOMSKI RAZVOJ: Mapa preduzeća u SFRJ

VLASNICI SOPSTVENIH NOVČANIKA: Ovaj program dočekan je "na nož" u Srbiji, jer srpska vlast već nije znala kako da obuzda nacionalno pobuđeni narod koji je prethodno zasipala lažnim obećanjima o "švedskom standardu", ne menjajući model vlasti koji se zasniva na konceptu "snažnog lidera" (Kosta Mihajlović). Zbog zamrzavanja "narodnih plata" za Novu godinu, u poslednjih desetak dana te 1989. godine, posle usvajanja federalnog antiinflacionog programa, u Srbiji se dogodilo ono isto što se dogodilo uoči ruske kolektivizacije, krajem tridesetih godina 20. veka. Poklana je kompletna akumulacija i pojedeno sve živo. Naime, u samo tih desetak dana uoči nove 1990. godine cene su skočile za 40 odsto, a plate u Srbiji povećane su za 44 odsto (kasnije su se u punoj meri u tu potrošačku trku uključile i sve ostale republike). Pri svemu tome, štamparija dinara je u prvim mesecima 1990. godine nastavila da radi punom parom, jer su sve neefikasne firme SFRJ bile motivisane da robu šalju u Rusiju, a naplaćuju dinare kod Narodne banke (na taj način je emitovano skoro četiri puta više dinara od zatečene novčane mase). Pa ipak, zahvaljujući Markovićevoj pozitivnoj energiji i ohrabrujućem horizontu, došlo je do izvesnog smirivanja inflacije i gotovo neverovatnog porasta deviznih rezervi zemlje.

Jugosloveni su odjednom od "radnih ljudi i građana" postali potrošači i vlasnici svojih novčanika, popularnost "premijera sa vizijom" je neverovatno skočila. Plate su bile blizu 1000 maraka. U zemlji je broj privatnih preduzeća brzo dosegao neverovatnu brojku od 60.000 firmi, ljudi su počeli da se okreću oko sebe, da shvataju šta mogu zaraditi. Kasnije će Marković reći da su ovaj plan i ova atmosfera mogli reformu izvesti "uz najnižu socijalnu cenu". Nije bio u pravu, jugoslovenska boljka nije bila samo ekonomska, pa se i nije mogla lečiti samo ekonomskim reformama.

Naravno, antiinflacioni grč 1990. godine zaustavio je proizvodnju, jer Marković nije uspeo da obezbedi sredstva i čvrsta obećanja (federalne obveznice) za sanaciju ogromnih, nagomilanih fiktiva i dubioza, a pogotovu nije uspeo da dobije političku saglasnost i potrebnu finansijsku strogost i disciplinu za likvidaciju glavnih inflacionih žarišta po republikama (svako je štitio svoje žarište). Tako se, paralelno sa slomom inflacije, počela raspadati i federacija, koja je dotle i počivala na prihvatanju svih i svačijih troškova. Slovenija, pa Hrvatska – koje su dotle, po strukturi svojih privreda, bolje koristile permanentnu inflaciju – odjednom su u Markoviću otkrile centralističke, vlastodržačke sklonosti, a slovenačka štampa ga je optužila da nudi "miloševićevstvo bez Miloševića". Bila je to i godina prvih pluralističkih izbora pa je potreba za napuštanjem socijalizma (naročito onog Miloševićevog) prikazana kao potreba napuštanja Jugoslavije, pa i Markovićeve.

GDE JE BILA GREŠKA: Kritično mesto Markovićeve ere je leto 1990. godine. Iscurilo je šest meseci zamrznutih plata i fiksiranog deviznog kursa. Plate su "odletele" uvis, a cene porasle za oko 80 odsto, pa je trebalo ponovo menjati kurs dinara. Ali, s druge strane, devizne rezerve su narasle na 8,7 milijardi dolara, pa je Marković mogao da kaže da ih je uvećao za blizu 6 milijardi dolara. Tada je on u svom ekspozeu u Skupštini SFRJ rekao da je "socijalni mir možda prividan i da nema sumnje da nam tek predstoje problemi kad budemo dublje zašli u promjene koje će zahtevati drukčije odnose između činilaca proizvodnje i neizbežnu racionalizaciju državnih i društvenih institucija u cjelini našeg društva". Marković je tada bio na vrhuncu slave i samopouzdanja – činilo mu se da može odmah dalje u promenu svojinske baze društva – bez čega i nema stvarne transformacije produkcionog odnosa. Nije se usudio da pokuša nešto sasvim radikalno, a ne bi ni mogao. To jest, nije se usudio da Jugoslovenima besplatno podeli ono što je ostalo od jugoslovenskog kapitala, kao što mnogo kasnije ni novi poglavari novih država na tlu SFRJ nisu imali interesa da ga podele svojim "napaćenim narodima".

Naime, Marković 1990. godine predlaže proces "rekapitalizacije", na taj način da se omogući radnicima kupovina određenog dela društvene svojine, da radnici postanu deoničari uz popust (najviše do 60 odsto). Deonice bi se davale umesto dela plate, pa bi to pokrilo potrebu zaustavljanja troškova radne snage da bi se oporavili obrtni fondovi privrede. S druge strane, javio bi se vlasnički motiv kod zaposlenih, a mešovite firme bi bile daleko otpornije na političke pritiske naciokratija. Privatizacija bi pospešila bitku za tržište, pa bi oslabile separatističke tendencije.

Plan nije uspeo iz mnogo razloga. Stručnjaci su već mnogo puta analizirali pitanje gde je bila greška. Da li u tome što je kurs dinara postao destimulativan, pa su zaustavljene devizne rezerve i uz to oborena proizvodnja? Da li zbog toga što se nisu ostvarila očekivanja o nekakvom brzom prodoru stranog kapitala u našu ekonomiju, posebno u banke? Da li zbog toga što su nacionalne vrhuške sprečile privatizaciju da ne bi ostale bez vlasti? Možda je problem bio u tome što privreda, a naročito poljoprivreda, nisu mogle izdržati monetarne restrikcije u tako kratkom roku i bez sanacionih spoljnih sredstava. Možda i zbog toga što je vlasništvo bilo zamišljeno kao "interno", pa zbog toga tržište kapitala nije proradilo, mada ga je sam Marković pompezno otvorio? A možda je sve propalo zbog toga što je Marković mislio da u federaciji (konfederaciji) mogu egzistirati različiti društveni sistemi: onih koji su navodno napustili socijalizam, onih koji hoće da ga napuste i onih koji bi nekako da ga ne napuste?

Markovićev plan i tog puta je dočekan "na nož" u svim jugoslovenskim centrima. Iz Srbije su zapevali staru pesmu o tome kako se radnicima umesto plata nude deonice, a spremali su se i za nove izbore, pa je trebalo opet potkupljivati narod. Iz Hrvatske je ovoga puta došao tihi, ali glavni udar. Zakon o platama je jednostavno suspendovan, a privatizacija je jednostavno zaustavljena "kroatizacijom nacionalne svojine". Slovenci su već bili na izlaznim vratima Jugoslavije.

ZARAZNO SAMOPOUZDANJE: Osećajući da se formira međurepublička koalicija koja će ga srušiti "iza zavese", Marković je na Kozari, u leto 1990. godine, pozvao narod u svoju stranku – Savez reformskih snaga Jugoslavije. Računao je na savezne izbore i mandat svih Jugoslovena. Milošević, koji je ubrzano pretvorio svoje komuniste u socijaliste i koga je očekivala teška bitka sa srpskim nacionalistima, odmah je dodao gas neviđenoj političkoj kampanji protiv Savezne vlade i Markovića lično. U stvari, sve republičke elite bile su protiv njega. Tako se dogodilo da osim u Bosni i Hercegovini, Markovićevi reformisti nisu nigde dobro prošli ni na saveznim izborima. Zapravo, svima je bilo jasno da Jugoslaviji nema spasa i da počinje rat. Marković je izgubio veliku igru jer ne samo da nije imao podršku u zemlji, nego mu zapravo nije priskočio ni Zapad, prema kome je pokrenuo Jugoslaviju, mada su navodno iz Brisela nudili četiri milijarde dolara – samo da se ne razilazimo.

Posle demisije, koju je objavio na konferenciji za novinare, 20. decembra 1991, Marković je "vratio mandat" građanima Jugoslavije, rekavši da ne postoji više nijedan državni organ kome bi se mogla podneti ostavka. Tada je praktično i zaćutao i prestao da se "meša" u politički život novostvorenih država. Osnovao je preduzeće o Gracu, a kasnije i u Sarajevu ("Tehir"). U početku, bavio se energetskom opremom, sa kojom je imao dugogodišnje iskustvo kao direktor velike socijalističke firme "Rade Končar" u Zagrebu (od 1959. godine, pa sve do premijerskog posla). Kasnije je prešao na stanogradnju. Tek pre nešto više od godinu dana ponovo je javno govorio – i to u Beogradu, gde su ga uz veliko uvažavanje primili premijer Mirko Cvetković i predsednik Srbije Boris Tadić. Govorio je o dugoj ekonomskoj i političkoj krizi koja sledi – nije više bio optimista, ali je i dalje zračio nekakvim zaraznim samopouzdanjem, kao čovek koji se ne predaje.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine