Za hipsterske levičare i revolucionare društvenih mreža Kastro nikada neće da dosegne ikonični status Če Gevare: došao je na vlast, vladao je dugo i umro prirodnom smrću. Dosadno, nedovoljno romantično. A Katsro je bio revolucionar starog kova. Njegova smrt predstavlja simboličan kraj doba velikih ideala i borbe ideologija koje je prošlo još kada je pao Berlinski zid

Na jesen 1956. godine tridesetogodišnji Fidel Kastro dogovorio se sa meksičkim trgovcem oružjem Antoniom del Kondeom da mu obezbedi brod na kome bi se sa grupom saboraca prebacio na Kubu. 25. novembra 82 pripadnika revolucionarnog „Pokreta 26. juli" ukrcalo se u meksičkoj luci Tukspan na motornu jahtu Granma (baka) krcatu oružjem. Među njima su bili Fidelov brat Raul Kastro i argentinac Ernesto Gevara de la Serna. Cilj im je bio da pokrenu revoluciju na Kubi i sruše režim Fulgensia Batiste. Uhvatilo ih je nevreme. Patili su od morske bolesti. Izbacili su sav suvišan teret osim oružja i municije. Konačno su 2. decembra, sa dva dana zakašnjenja, stigli do Kube. Saborci koji su ih čekali sa kamionima već su bili otišli. 5. decembra Batistine snage su ih locirale i napale. Iz obruča se izvuklo samo njih 21. U šumama Siera Maestra započeli su oružanu borbu kojoj su se uskoro masovno priključili potlačeni seljaci. Širili su ideju ravnopravnosti i jednakosti. Barbudosi, bradonje, postali su nada za sve siromašne i nezadovoljne. Studnti i radnici otišli su u brda da se priključe pobunjenicima.

1. januara 1959. Batista beži iz Havane. Sedam dana kasnije Kastrove trupe ulaze u Havanu. Narod ih dočekuje na ulicama i slavi. U februaru se Fidel Katsro proglašava predsednikom vlade. Počinje nacionalizacija, agrarna reforma, velikoposednicima se oduzima zemlja. 1960. Kuba potpisuje prvi trgovinski sporazum sa Sovjetskim Savezom, nacionalizuju se prva američka preduzeća. 15. aprila 1961. Kastro zvanično proglašava „socijalistički karakter" revolucije. Sledi invazija u Zalivu svinja. 7. Ferbruara 1962. SAD uvode totalni embargo protiv Kube. U oktobru iste godine „Kubanska kriza" preti da uvuče svet u nuklerani rat.

To su neke nabacane činjenice o početku Kastrove borbe i kubanske revolucije. Međutim, odavno nije bitno kakav je Fidel Kastro zaista bio, već šta predstavlja: za jedne nepokolobljivog revolucionara i heroja socijalizma koji je prkosio Americi, za druge diktatora koji je ugnjetavao svoj narod.

Karipski, bradati revolucionar koji puši kohibu i voli da popije, obučen u zelenu vojnu jaknu razlikovao se od hladnih, nešarmantnih, praistorijskih sovjetskih komunista. Ima to veze i sa suncem i sa morem i koktelima. Kastro je socijalističkoj ideji dao novi imidž, postala je nekako romantičnija i privlačnija, sa sve legendarnim Če Gevarom koga je Kastro udaljio da širi kubansku revoluciju i zadržao ga kao ikonu, ali to je druga priča.

U tom svetu sosijalizma i komunizma koji je pretio kapitalističkim demokratijama Kastro je na prvoj liniji fronta protiv SAD bio zvezda. Bio je to i Tito, pre svega i Tito. Za razliku od zatvorenih diktatura u Istočnom bloku, bilo je daleko teže da se propagadno napada otvoreni jugoslovenski, socijalistički, samoupravni model. Ili kubanski, sa slikama nasmejanih devojaka pod palmama. Bili su to modeli koji su manjak demokratije i medijskih sloboda nadomešćivali većom ravnopravnošću i socijalnom sigurnošću. Jugoslavija je bila uspešnija - i zbog istorijskih okolnosti, i zbog geogafskog položaja i zbog toga što je Kastro bio tvrdokorniji državnik od Tita. I, ispostavilo se, netrajna.

Kastro je poslednjih godina svog života bio kao neki relikt iz doba hladnog rata, iz doba u kome su velike ideje pokretale svet, iz analognog doba. "Kastro štrči u 21. veku kao spomenik iz nekog drugog vremena", rekao je bivši nemački ministar spoljnih poslova Hans-Ditrih Genšer, koga je Kastro takođe nadživeo.

Za hipsterske levičare i revolucionare društvenih mreža Kastro nikada neće da dosegne ikonični status Če Gevare: došao je na vlast, vladao je dugo i umro prirodnom smrću. Dosadno, nedovoljno romantično.

Kako god: nekako je sa Fidelom Kastrom umrla revolucija. On je simbolisao doba u kome su ljudi bili spremni da svojim idealima podrede svoj život, da se žrtvuju. Kao španski borci. Kao partizani. Ne radi se ovde o državnim sistemima, demokratskim ili nedemokratskim, već o dobu antiideologije u kome više ne postoji spremnost da se bori za pravdu, nekakvu opštu pravdu, tuđu pravdu, ne individualnu pravdu i lične slobode i komfor unutar granica svoje kuće ili sopstvene države. Na tome počiva Brexit, na tome počiva Tramp, na tome počivaju desničarski, nacionalistički pokreti u Evropi.

U našem digitalnom dobu revolucija se odvija na društvenim mrežama i tu ostaje. Ostaci one levičarske ideje o revuliciji zarad opšteg dobra.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine