Kao da je samo po sebi postalo cilj da dođemo na pola brda, a onda se skotrljamo odakle smo pošli. Kao u mitu o Sizifu

Verujem da su odani članovi Srpske radikalne stranke svojevremeno ukrašavali svoje police sabranim delima Vojislava Šešelja. Verujem da su oni najverniji neke od tih knjiga čak i čitali, među njima Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić. Vučić makar one, ili onu, kojima je, ili kojoj je, pisao predgovor. Verujem da bi, kada bi Vučić napisao neko svoje kapitalno delo, na primer „Pravoslavna etika i duh neoliberalizma", najverniji članovi Srpske napredne stranke kupovali i po pet primeraka, a Dr Nebojša Stefanović deset.

Osam godina je prošlo od kako su Nikolić i Vučić ostavili na cedilu haškog optuženika Šešelja i osnovali SNS, eno ih proslavili su to u Smederevu zajedno sa bivšim kancelarom Austrije Guzenbauerom. Od poštovaoca vojvodinih dela kao što su „U čeljustima kurve Del Ponte" (2004), „Engleski pederski isprdak Toni Bler" (2005) ili „Podmukli galski picopevac Žak Širak" (2006) Vučić je postao obožavalac „Protestantske etike i duha kapitalizma" (1904) Maksa Vebera. Dugačak je to put pređen za veoma kratko vreme. Naravno, ako pođemo od toga da je Vučić tada verovao u ono što priča i da danas veruje u ono što govori.

Njegova radikalsko činodejstvovanje čini se verodostojno: čovek je u praksi delovao u skladu sa propovedima na koje se pozivao. Ova Veberovska faza, međutim, nije mu baš ubedljiva: protestantska etika u neskladu je sa njegovim prenemaganjem, optuživanjem .... Aman, naravno da je sve to glupost. Umesto da, kada mu je do filozofiranja, referiše, na primer, na temu slabljenja socijalne tržišne privrede, zastareli, i ogromnoj većini nepoznati Veber mu je bio zgodan da nas, građane, optužuje da je naš kolektivni nerad odgovoran za svekoliku mizeriju u državi, da smo mu, njemu, Vučiću, mi kamen oko vrata, dok on kao Sizif stremi ka vrhu, ali da ipak, eto, gura li gura, i guraće makar nikada nedospe do cilja, da mu je teško, ali da je srećan, jer sve to radi za svoju Srbiju.

Čitav ovaj es-en-esovski sistem počiva na apsurdu koji je kao pur pena ispunio društveni i politički prostor. Od ubistva Saleta Mutavog i stanja u „Zvezdi" i „Partizanu", preko „glupog" Dr Stefanovića i Vesne Pešić, do crnogorske avanture generala Dikića, pregovora sa MMF-om o povećanju penzija, Dačićevom busanju u grudi da nama nikakav napredak u dijalogu sa Prištinom nije potreban, mada nam je cilj članstvo u Evropskoj uniji, ili protestnog koncerta „Patke" na Trgu republike, da se osvrnemo samo na skorašnje događaje, sve ukazuje na to da smo se kao društvo otkotrljali odakle smo pošli, ako smo se donekle i bili popeli na brdo na koje smo se nameračili da se popnemo.

Postoji osnovana sumnja da nas Vučić zapravo vuče za nos i po pitanju lektire, da on pred ono malo njegovog spavanja uopšte ne čita Vebera, već Kamija, i to njegov „Mit o Sizifu", da je to, zapravo, knjiga na kojoj počivaju njegova politika, njegova vlast, njegov pogled na svet: sve birače treba pretvoriti u Sizife.

Moramo Sizifa da zamislimo kao srećnog čoveka, rekao je Kami nekom zgodom 1942. godine, jer „borba protiv vrha može da ispuni ljudsko srce". Urednik feljtona u Neue Zürcher Zeitung (NZZ) Martin Majer, koji je napisao biografiju Kamija, kaže da to nije protivurečnost, kao što se možda čini. Jer, individua svet prvo spoznaje kao nedokučiv i besmislen, a onda počinje da se miri sa njim i da ga prihvata. Tako, prema Majeru, Sizifa treba shvatiti kao alegoriju na život: on uzalud traži smisao, ali na kraju prihvata beskonačno ponavljanje jedne te iste radnje i tako uvek nanovo osvaja delić svoje slobode. Ili ima utisak da ga osvaja. Sloboda bi kod Kamija mogla da se tumači, da se preko otpora protiv besmisla dolazi do prihvatanja života kakav jeste.

To jest, u slučaju Srbije, života pod Vučićem. Obožavaoci Kamija i kritičari njegovog dela govore o besmislu ljudskih radnji i postupaka koji izazivaju osećanje teskobe, o tome da mesto aktivnih lica zauzimaju pasivni likovi koji podsećaju na marionete kojima upravljaju neke nevidljive sile, da govor prestaje da bude sredstvo međusobnog sporazumevanja i postaje niz konvencionalnih fraza i klišea; komedija se meša sa tragičnim i stravičnim slikama, likovi koji su uhvaćeni u beznadežnim situacijama primorani su da ponavljaju besmislene radnje.... Mene to podseća na Srbiju. Kao da je apsurd u Srbiji postao sam sebi cilj, a svi mi se polako pretvaramo u Sizife i mirimo se sa tim.

Ako je vrh brda proklamovano članstvo u Evropskoj uniji i sve što to praktično i simbolički nosi sa sobom, onda je jasno da tamo sa sve Kosovom uz Metohiju i u zagrljaju Rusije nećemo stići, da ćemo svako malo da se skotrljamo niz padinu. Ili da se vrtimo u krug, svejedno. "Imamo ljubav samo prema svojoj zemlji, nalazimo se na evropskom putu, uradićemo sve da postanemo punopravan član EU, ali dok sam predsednik Vlade nećemo uvoditi sankcije Rusiji", što reče Vučić.

Kao i svakoj vlasti i ovima koji su sada na vlasti cilj je da tu ostanu. Samo što se kod ovih sve svodi samo na to. Njihov sistem vlasti društvo vodi do stanja obamrlosti u kome pojedinac polako počinje da pronalazi sreću u ponavljanju besmislenih radnji koje nas ne vode nikuda. Tako postaje gotovo besmisleno i da se analizira svaki pojedinačni tragikomičan događaj i idiotska izjava i postupak predstavnika vlasti, jer je zaključak redovno isti: apsurd. Apsurd kao nešto što nije moguće, a ipak se dešava, za razliku od nečega što je moguće, a ne dešava se, a što nazivamo tipičnim, što reče jedan nemački aforističar.

Zbog osećaja da ovo stanje ne može da se promeni, ili, da je dobro ovako, kako jeste, i samo da ne bude gore, iz nemoći se beži često u satiru. „Kada počinje da nas nervira absurdnost nekog razgovora koji smo u prilici da slušamo, trebalo bi da zamislimo da je to scena neke komedije u kojoj razgovaraju dve budale", napisao je Šopenhauer.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine