Autor

9.10.2016. >

TREPČA RADI, BEOGRAD NA VODI

Kosovoski Parlament je doneo zakon na osnovu koga Republika Kosovo postaje vlasnik osamdeset odsto vlasništva rudarsko-metalurško-hemijskog kombinata olova i cinka Trepča, a Srbija dobija šipak. Oni isti, koji su izgubili čitavu pokrajinu, sada se pravednički zgražavaju, samo što ne kažu ništa

Dok Srbija zahvaljujući neumornom A. Vučiću ostvaruje nezapamćene privredne uspehe i njen ugled u svetu raste iz dana u dan, pregovori između Beograda i Prištine o „normalzaciji odnosa" kojima posreduje Evropska unija, ako uopšte, dospevaju na margine srpskih medija. Neprijatna je to tema za A. Vučića i T. Nikolića koji su onomad, 1999. godine, stajavši rame uz rame uz V. Šešeja hteli da se tuku sa NATO-om do samog kraja, dok je šef I. Dačića, Slobodan Milošević, potpisivao kapitaluciju, a A. Vulin tešio svoju gazdaricu Mirjanu Marković da će svetska, antiglobalistička, antiimperijalistička, antineokolonijalistička, anti-čega-god revolucija na kraju ipak da pobedi. A posle svega upravo su oni u okviru Briselskog sporazuma podvukli državne međe između Srbije i Kosova sa sve carinom i pasoškom kontrolom, sve busajući se u grudi da Srbija nikada i ni pod kojim uslovima neće priznati nezavisnost Kosova i da će baš tako da postane članica Evropske unije. Od tada po tom pitanju vlada popriličan tajac.

Mora da je Vučiću & Co. poprilično nelagodno da sede za pregovaračkim stolom sa „teroristom" Hašimom Tačijem i „zločinačkom" albanskom ekipom koja ih je pobedila, pošto su njegovi zapadni „prijateji", kako danas voli da ih naziva, prvo naoružali i obučili Oslobodilačku vojsku Kosova, a potom solidno izbombardovali Srbiju. Da je pravde u ovom svetu, Ratko Mladić bi bio ministar vojni u Republici Srpskoj, a Tačiju bi se sudilo za ratne zločine u Hagu. Ali eto, šta sve A. Vučić neće da istrpi za dobrobit Srbije i naklonost svojih novostečenih prijatelja sa Zapada.

Od kako je na vlasti A. Vučić je istorijske, razarajuće, pogibeljne poraze svoje radikalske politike vešto uspeo da zatrpa raznoraznim Beogradima na vodama. Između nakrivo usađene prošlosti i šarenih laža o prosperitetnoj budućnosti, napravio je sebi širok prostor u kome može da vlada u sadašnjosti. Sve neprijatnosti rešavaju se ad hok, bez vidljivog plana i strategije, bukom koja nadglušuje sve drugo.

Jedna od takvih neprijatnosti je i „otimanje" Trepče. Sva je prilika da će se i ovaj problem reševati sejanjem poluistina i laži i zatrpavanjem nekim bitkama sa neprijateljima slabijim, nego što je vlada samoproklamovane nezavisne Republike Kosovo, iza koje stoje SAD i sve za Srbiju bitne države Evropske unije.

Kad vatra tinja, dovoljan je kućni protivpožarni aparat da se ugasi, kad pustiš da se pretvori u šumski požar, potrebni su kanaderi. Zakon o „otimanju" Trepče pojavio se u Prištini još početkom 2015. godine. Otada su se odigrale mnogobrojne briselske seanse u kojima su učestvovali predstavnici Srbije i Kosova. Vlada A. Vučića je u svom maniru srpskoj javnosti na kašičice servirala šta je tu dogovoreno, šta je potpisano, gde Srbija ima šanse da ostvari neke svoje interese, a gde ne, ne bi li sebe pretstavila u najboljem svetlu.

Kosovski zakon o Trepči je šamar u lice A. Vučiću. Jer, teško je zamislivo da je izglasan bez prethodnih konsutacija makar sa SAD, ako ne i sa drugim merodavnim zapadnim zemljama. Teško je zamisliti, ako to nije bio slučaj, da bi mogao da bude povučen, jer bi to posle suzavaca u kosovoskoj skupštini moglo da izazove i daleko brutalnije oblike protesta. Teško je zamisliti da bi države koje su učestvovale u bombardovanju Srbije, stvorile uslove za nezavisnost Kosova i na kraju je priznale, mogle sebi da dozvole albansko-albanski sukob unutar Kosova, jer bi to značilo da su pogrešile.

Ako preuzimanje Trepče prođe bez posledica po vlasti u Prištini, to bi pokazalo da ugled Srbije u svetu baš i nije toliki, kao što nam se predstavlja, da je autoritet A. Vučića ograničen na Srbiju, i to bez Kosova; to bi zančilo ili da su ga izigrali, ili da je opet jednom nešto muljao i prećutkivao. Trepča je konkretno pitanje novca, vlasti u Prištini napravile su još jedan krupan korak u zaokruživanju nezavisnosti Kosova.

Ma koliko to bilo nepravedno, Trepča je izdignuta u sferu političkog, a ne imovinskog spora, a tu Srbija ima slabe šanse da nešto učini. A. Vučić to zna, zato je bio toliko ljut što je direktor Vladine Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić nemušto (ili svesno) upotrebio izraz „ultimatum", pa se još zapetljao sa nekakvim uključivanjem Saveta Bezbednosti Ujedinjenih nacija u čitavu stvar, a A. Vučić voli da se hvali kako „svi" znaju da ulimatumi na njega nemaju uticaja. Taman se spremao da se bori za Trepču sve dok čitavu stvar ne prekriju brza pruga do Budimpešte i ostala šaš, a Đurić odvalio: „ultimatum!"

Za svaku glupost pretvorenu u događaj od nacionalnog interesa A. Vučić je odmah sazivao vanredne konferencije za štampu. Sada, kada se zaista radi o pitanju od nacionalnog značaja, okleva. Da se previše joguni, ne sme, da proguta Trepču, ne može. Kako ovde da se predstavi i kao veliki srpski nacionalista, i kao veliki Evropejac, istovremeno? Šta je njegova Vlada dosada radila po pitanju Trepče? Da li je sve znao, ili je izigran, to jest, da li varao građane Srbije, ili je bio nesposoban? Da li je Srbija nekako mogla da privatizuje Trepču, pa da kosovskim vlastima oteža preuzimanje? Da li je Srbija nešto dobila za Trepču, ili neće dobiti ništa? Je li to hvala za sve što je Srbija pod A. Vučićem učinila na svom evropskom putu? Tako li se tretiraju prijatelji i partneri? Hoćemo li sada nekuda sa Rusijom, ili Kosovo i nije baš toliko važno?

Odgovore potražite na Pinku ili u Informeru. Biće da će biti u maniru: Trepča radi, Beograd na vodi.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine