Nije najveći evropski problem to što je Orbanova retorika kada govori o izbeglicama odavno zabasala u rasističko-šovinističke stereotipe, i sve više klizi ka ivici iza koje se naziru priče o „konačnom rešenju". Mnogo strašnije je to što ne samo da svi ostali ćute dok Orban govori, već što se niko više i ne trudi da kaže da on nije u pravu. A i to ćutanje neprijatno liči na slaganje sa mađarskim premijerom

Mada su na samitu o zatvaranju balkanske izbegličke rute održanom 24. septembra u Beču bili prisutni premijeri Austrije, Mađarske, Slovenije, Hrvatske, Srbije, Makedonije, Grčke, Bugarske, Rumunije, Albanije, nemačka kancelarka Merkel, evropski predsednik Donald Tusk i komesar za izbeglice Dimitris Avramopulos, posle tog sastanka malo ko se od prisutnih javno oglasio da detaljno rastumači rezultate sastanka. Razlog za to je verovatno što nikakvih rezultata ni dogovora nije ni bilo, a da samit ne protekne bez gromkih reči pobrinuo se mađarski premijer Viktor Orban, inače najglasniji evropski političar u poslednje vreme.

Na konferenciji za štampu posle samita Orban je pričao više od sat i po i ponovio mnogo toga što se iz njegovih usta ranije čulo. Na primer, da Mađarska neće prihvatiti kvote za smeštaj vanevropskih izbeglica (Orban koristi izraz „migranti") ni povratak migranata iz Austrije ili Nemačke; da se režimu u Turskoj ne sme i ne može verovati i da u dogovor sa Turskom svi i dalje deklarativno veruju, ali se svejedno spremaju na njegov krah; da je Mađarska do sada potrošila 500 miliona evra iz nacionalnog budžeta „štiteći austrijske, nemačke i bavarske granice"...

Od novih, originalnih ideja kako bi trebalo zaustaviti izbeglički talas, ističu se Orbanovi predlozi da Libiji treba ukinuti embargo na naoružanja (kao da oružja u ovoj zemlji sada fali), uz pomoć UN oformiti vladu u Tripoliju i pomoći joj da zaustavi pokrete stotina hiljada i miliona ilegalnih migranata koji se spremaju za Evropu (ono oko embarga bi valjda poslužilo da se u Libiji pojavi neka strana koja bi bila sposobna da istrebi sve ostale, pa da sama formira vladu). Razlog Orbanove tolike brige za Libiju je njegov predlog da se tamo formira ogroman izbeglički grad u koji bi se smestili svi oni koji bi bili vraćeni iz Evrope.

Mada šarlatanske ideje poput ove o Libiji mogu zvučati i smešno, ono što govori Orban daleko je od komičnog. Kada pominje da se EU „mora braniti od ilegalne migracije" mađarski premijer koristi uglavnom vojnu terminologiju, objašnjavajući da „ako se ta odbrana planira u vojnim terminima, to je teško i nepopularno, ali to je stanje stvari". Po Orbanu, „linije odbrane" su Libija, Egipat, „mađarska južna granica" čija je prva linija grčko-makedonska granica. „Ako ona padne, onda se štiti makedonsko-srpska granica. Ako i ona padne, onda je to srpsko-mađarska granica. Ako i ona padne, onda se štiti, ono što bi nas posebno bolelo, mađarsko-austrijska granica," objašnjava Orban. Linije odbrane se, sudeći po mađarskim (i bugarskim) iskustvima, za početak štite ogradama od žilet žice, psima, surovom policijom i vojskom, životinjskim maltretiranjem onih koji uspeju da prepreke prođu. Ako i to ne pomogne, progovoriće oružje.

Orbanova retorika kada govori o izbeglicama odavno je zabasala u rasističko-šovinističke stereotipe, a sve više klizi ka ivici iza koje se naziru priče o „konačnom rešenju", ali nije to najveći evropski problem. Mnogo strašnije je to što ne samo da svi ostali ćute dok Orban govori, već što se niko više i ne trudi da kaže da on nije u pravu. A i to ćutanje neprijatno liči na slaganje sa mađarskim premijerom, koji ionako tvrdi da se mađarska vlada usudila da izrazi ono što „sada shvata sve više ljudi". Orban je inače pre dva dana saopštio da su čelnici srednjoevropskih zemalja osnovali savez „za odbranu svojih država i svog načina života", odlučni da ne padnu u zamku „tek nekoliko drugih evropskih zemalja koje se možda neće ni prepoznati za nekoliko godina".

Ako je išta od onog što Orban govori tačno, to je što „izbegličku krizu" naziva seobom naroda. Jedino što propušta da doda je da istorija nije zabeležila da je ijedna seoba naroda zaustavljena silom. Od vesti sa izbegličkog fronta, francuski list Mond je objavio da samo u Egiptu sada ima pet miliona izbeglica, a na obalama Libije još njih 400.000, koji čekaju da se dokopaju Evrope i da je među njima sve više maloletne dece koja su žrtve seksualnog nasilja i svakojakog tlačenja. Kod obale Egipta se pre tri dana prevrnuo brod sa oko 600 izbeglica. Preživelo je oko 150 ljudi, a iz mora je za sada izvađeno 170 tela.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine