17.9.2016. Nekada davno u zemlji snova „Nekad davno sam mislio da smo bolji od ostalih", rekao je premijer Vučić na predavanju koje je održao studentima u Parizu. Problem je što to uopšte nije bilo davno

piše: Jovana Gligorijević

Dvadeset godina nekome može da izgleda baš davno. Za istoriju, to nije ni sekunda. Nije to tako mnogo ni za obične ljude – rođeni pre dvadeset godina danas su veoma mladi. Oni koji su pre dve decenije imali dvadeset godina, danas su četrdesetogodišnjaci u punoj snazi. Dvadeset godina nije ništa.

Pa ipak, predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić održao je predavanje na temu „Stabilnost Balkana" studentima Fakulteta političkih nauka „Sciences Po" u Parizu. I tamo je izvoleo reći: „Ja sam nekada davno mislio, kao što danas neki drugi misle, da smo mi bolji od ostalih. Sad znam da moramo da radimo zajedno, da živimo zajedno, da mislimo različito, da promenimo naše stanje svesti. Ima nekih koji se stide što pripadaju regionu Zapadnog Balkana. Da, Srbija pripada tom regionu i mi se toga ne stidimo. Ponosimo se tom činjenicom."

Prvo, to nije bilo „nekada davno" nego pre dvadesetak godina. Ne znam tačno u kom je trenutku svoje političke karijere Vučić mislio da smo (su) bolji od ostalih. Ako je to mislio 1993, kad je držao govore mržnje u Skupštini Srbije, onda je to otprilike u vreme kad su se rodili ovi studenti kojima je održao motivacioni govor. Ako je, pak, u svoju superiornost verovao 1998, kad je bio savezni ministar informisanja i kad je sprovodio najdrakonskiji Zakon o informisanju u istoriji skoro svih Jugoslavija, tek to nije bilo „nekad davno" nego onomad. Traume još vučemo.

Suština problema današnjeg Balkana i njegove stabilnosti i jeste u tome što se sve o čemu Vučić priča dogodilo nedavno. Da je stvarno bilo davno, ne bi premijer Srbije dobio onu flašu u glavu prošle godine u Srebrenici. Ne bi Vučić bio jedna od glavnih tema u nedavnoj kampanji za izbore u Hrvatskoj. Da je baš baš mnogo davno mislio da je bolji od drugih ne bi u istom pasusu izgovorio da ima nekih koji se stide šzo pripadaju Zapadnom Balkanu.

Ne bi Vučić pre koji mesec, pravdajući se da ne guši medije, bubnuo kako je nekada to činio, pa za to platio visoku cenu. Jer, a rekao je to na ovom mestu kolega Dejan Anastasijević, Vučić za sve to nije platio ništa. Provukao se „kao pas kroz rosu".

Možda sam, dragi čitaoci, duboko poremećena osoba, ali kad god se naš premijer obraća javnosti, ja hvatam beleške, rukom. Radim to da bih pohvatala sve kontradikcije koje je u stanju da smesti u jednu rečenicu, a koje uhu promaknu. Sigurna sam da premijer to zna, pa više pažnje posvećuje mimici, intonaciji i gestikulaciji nego onome što priča. Najočigledniji primer njegovih kontradikcija je: „Ja tom ološu koji vređa neću odgovarati uvredama." Ima toga koliko hoćete, samo nije tako očigledno.

Nego, znamo li mi šta Vučić koji je nekad mislio da smo bolji (valjda mi, nisam sigurna), misli danas o nama? Sve mi se čini da misli da smo gori od drugih. Nije to nikada rekao, ali toliko je puta ponovio da smo neradnici, lenštine i ološi. Kako onda da verujemo da o nama misli dobro?

Duboko prezirem argumente koji počinju sa: ko si ti da pričaš to i to. To je najniži oblik argumentacije, gori i od ličnog vređanja, jer svodi sagovornika na ništa, dehumanizuje ga i lišava prava na odgovor. No, kad je neko na poziciji apsolutne moći, a Vučić to jeste, ne preostaje nam ništa drugo nego da pitamo: ko si ti, Aleksandre Vučiću, da sudiš o tome da li smo bolji ili gori od drugih? Šta ti tačno daje pravo da se popneš na takve nebeske visine? Sa kojim si pravom o tome sudio 1993, 1998, 2012. ili danas, 2016? Da li tu moć daje podrška biračkog tela? Ne. Ta podrška ti samo daje odgovornost da ispuniš zadatke koje ti je to biračko telo poverilo. Da služiš, ne da gospodariš.

U autorskom tekstu za „Blic", premijer je napisao: „Sve sjajne snove smo proživeli kao noćne more. I ostali sami, mi i Srbija, mi u Srbiji, da opet sami odredimo i svoju veličinu i svoju snagu, umešnost i – budućnost."

Tako je. Sve sjajne snove Aleksandra Vučića, mi smo proživeli kao noćne more. I nije on te „sjajne snove" sanjao dok je spavao hiljadugodišnjim snom. Sanjao ih je toliko skoro da ih se svi odlično, do detalja sećamo. Ima nas koji ne možemo da zaboravimo, a bogami, nastavljamo i da pamtimo. I u to ime hvatamo beleške.