UTISAKA PUNA GLAVA: Stari problemi Zvezde u novoj sezoni

Fudbal i politika >

Ulaganje u propast

Iako je stidljivo najavljivano da bi FK Crvena zvezda ove jeseni sigurno mogao da igra u nekom evropskom takmičenju, to se opet nije dogodilo, pa se sada beži od odgovornosti i govori o nasleđenim problemima

Za one koji i dalje prate fudbal u Srbiji i koji nisu u potpunosti zgađeni svim što ide uz tu igru, nije iznenađenje što fudbalski klub Crvena zvezda ni ove jeseni neće igrati u evropskim kupovima. Ni tri i po godine nakon što je Aleksandar Vučić sa svojim saradnicima direktno preuzeo vođenje kluba i iskoračio iz uloge čoveka koji "voli klub i pomaže mu koliko može", nema rezultata koji bi bar na trenutak prekinuo agoniju u kojoj se nalazi nekadašnji poznati evropski klub.

Od jeseni 2012. godine i čuvene ponoćne sednice na stadionu Crvene zvezde, čini se da je najveća promena napravljena kod glavnog rivala Partizana, mada se njime Vučić direktno nikada nije bavio na način na koji je to činio u Zvezdi. Izgleda da je primenjen scenario da ako već Zvezdu ne možemo da vratimo tamo gde se još samo četrdesetogodišnjaci i stariji sećaju da je nekad bila, a to je mesto kluba konkurentnog u evropskim okvirima, hajde da bar glavnog protivnika oslabimo toliko da ne može da nam parira ni u domaćem prvenstvu. Partizan, koji je godinama unazad bio dominantan u srpskom fudbalu, od sredine osamdesetih godina imao kontinuitet u dobrim rezultatima i manje-više redovno igrao u evropskim kupovima, doveden je u situaciju da ne može da pobedi timove iz slabe srpske Super lige, a igranje u Evropi sada izgleda kao nešto što se još dugo godina neće ponoviti.

Javno opredeljenje najmoćnijeg srpskog političara "za Crvenu zvezdu", koje je značilo da se celokupna paradigma srpskog fudbala usmeri ka ovom klubu – promenama u Savezu, sudijskoj organizaciji, Zajednici prvoligaša, odnosu sponzora prema klubovima – nije donela napredak i poboljšanje, već je samo destabilizovala drugi klub, a time i umanjila značaj koji srpski fudbal ima van granica ove zemlje.

KOLIKO SU KLUBOVI ZAVISNI OD VLASTI: Zbog čega je ova priča relevantna i zašto se dalje bavimo nečim što je u suštini marginalizovano i kriminalizovano, oko čega je stvorena toliko negativna slika da je pitanje da li je bilo kakav oporavak moguć? Upravo zato što ljudi koji formalno vode i Zvezdu i Partizan, pa i druge klubove, jesu "zavisni od vlasti" i na neki način čekaju "mig sa vrha" da bi radili to što rade. Država, na direktan ili posredan način, pomaže održavanje takvog stanja, pa čak i onda kada se kune da više neće dati ni dinara Zvezdi i Partizanu da bi se na taj način ogradila od negativne aure koju oni nose.

Postavlja se i pitanje opravdanosti bilo kakvog ulaganja u klubove i načina na koji se ulaže, jer ako se uporede rezultati u poslednjih deceniju i po i novac koji je stigao od sponzora i države, videćemo da je Zvezda bila u velikoj prednosti mada je njoj dat novac, a ne Partizanu koji je ipak imao neki rezultat.

I treće, možda ključno pitanje, šta je Aleksandar Vučić zapravo želeo kada se pojavio sa svojim saradnicima na čelu jednog od dva najveća srpska kluba? Da "juri lopove koji su klub uništili" ili da preko fudbala zagospodari tribinama, kako je njegovu ulogu video Miodrag Rakić, nekadašnji savetnik Borisa Tadića i bliski Vučićev prijatelj?

Posle ispadanja "iz Evrope" iz Crvene zvezde se oglasio samo Zvezdan Terzić, generalni sekretar kluba. On je rekao da niko nije obećavao da će Zvezda igrati Ligu šampiona ili Ligu Evrope i da, ako ništa drugo, klub ne troši državni novac, ali i da bez pomoći Aleksandra Vučića klub ne bi ni postojao.

Terzić je rekao, zapravo, da nema direktnih uplata iz budžeta i to je verovatno tačno, ali je potvrdio da bez Vučića ne bi bilo novog ugovora sa Gazpromom i sa Telekomom Srbija. Pored toga, u veoma dugačkom "izlaganju" Terzić je objasnio da je klub za godinu dana ostvario prihod od prodaje igrača od skoro 15 miliona evra, a da je za normalno funkcionisanje kluba potrebno 11 miliona. Njegova konferencija za medije, koju je SOS kanal nekoliko puta reprizirao protekle nedelje, u nekim delovima je ličila na one Vučićeve.

To je bilo nizanje brojeva, iznosa transfera, nasleđenih troškova, pozitivnih bilansa u poslednje dve godine, sa ogradom da se bolje i nije moglo s obzirom na ono što je zatečeno. Ukratko, mi radimo odlično s obzirom na okolnosti i klub je stabilizovan, za razliku od perioda do 2012. kada je bio pred gašenjem.

ZBOGOM SNOVI, OPET: A pre kvalifikacija "za Evropu", u javnosti je bio stvoren utisak da Zvezda sa konceptom koji podrazumeva da na klupi sedi Miodrag Božović, koji je imao direktan dogovor sa Vučićem i njegovim prijateljem Slavišom Kokezom, sada predsednikom Fudbalskog saveza Srbije, i dovođenjem desetak prekaljenih "stranaca", može da nešto napravi u Evropi – da se plasira ako ne u Ligu šampiona, a ono bar u Ligu Evrope.

Međutim, i ovo leto bilo je leto lažne nade jer se koncept raspao na prvom koraku protiv bugarskog Ludogoreca, koji je za Zvezdu ozbiljan evropski klub, i to na stadionu u Beogradu. Utakmica sa italijanskim marginalcem Sasuolom bila je samo potvrda da Božović nije uspeo da napravi tim koji bi mogao da bude iole upotrebljiv za evropska takmičenja. Pokazalo se da niti Božović kao trener, niti dovedeni igrači, pa ni klub po sebi, nisu dorasli izazovu evropskih takmičenja i da jedino što mogu jeste da dominiraju u takmičenju u kome su se protivnici pomirili da protiv Zvezde nemaju nikakvu šansu.

Sada se navijačima i javnosti istura Terzić koji bi trebalo da nosi sam "krst neuspeha" i da objašnjava da to ne ide tako, da je u isto vreme klub zahvaljujući Vučiću na pravom putu, ali da je zelena grana nedostižna. Terzića je lako napadati: on je jedna od najkontroverznijih ličnosti u srpskom fudbalu, pominje se kao najveći mešetar kada su u pitanju transferi igrača, a i prijatelj je sa ljudima koji su u javnosti prepoznati kao kriminalci.

Za one koji znaju ko je šta u fudbalu jasno je da Terzić ne donosi strateške odluke, već da sprovodi ono što su ljudi na "većem mestu" dogovorili: u slučaju Zvezde to su Kokeza i Vučić, i to što formalno ne sede na stadionu teško da može da ih oslobodi odgovornosti za loše rezultate kluba.

KOME DATI PARE: Kome država prvo treba da pomogne, Zvezdi ili Partizanu, debata je koja traje oduvek, a sada se ispostavlja kao naročito važna, jer je opravdano pitati zbog čega bi država pomagala Crvenu zvezdu da dobija unosne sponzorske ugovore ili joj opraštala plaćanje poreza, a taj klub ne postiže nikakav važan rezultat i celo svoje delovanje svodi na pobedu u derbiju sa Partizanom i titulu više od Partizana.

Ovako postavljeni ciljevi služili su da utišaju nezadovoljstvo "ekstremnih navijača" i da naprave atmosferu u kojoj je moguće prodati nekog igrača za neki novac. Terzić se u poslednjem obraćanju medijima hvalio da je Zvezda konačno uspela da zaradi značajan novac od prodaje svojih najboljih i najtalentovanijih igrača, ali je rekao da je svestan da je to jalov posao jer se uništava "supstanca" i da na taj način klub ne može da opstane. To znaju svi, ali svedočimo da klubovi prežive uz neku državnu injekciju, a da ljudi koji vode klubove, ili su uz klubove, odlično zarađuju i žive od prodaje igrača, koja je godinama unazad rak srpskog fudbala. Ni u jednom slučaju nije došlo do potpunog objašnjenja kako se i zašto prodaju mladi igrači, po čemu je Srbija u vrhu Evrope, i ko najviše zarađuje na transferima.

Zbog toga i zbog nasilja koje prati delovanje navijačkih grupa, Vučić je u više navrata govorio da on samo za tu oblast nema rešenje i da bi voleo da se neko pojavi i predloži mu šta i kako da uradi, da se za fudbal više ne vezuje samo priča o kriminalu i mafiji.

ŠTA RADI VUČIĆ U FUDBALU: Miodrag Rakić, nekadašnji savetnik Borisa Tadića, koji je preminuo pre dve godine, izneo je svoje zapažanje o Vučiću i fudbalu u autorskom tekstu koji je objavila beogradska "Politika" u broju od 16. januara 2014. godine.

Rakić je izneo tezu o Aleksandru Vučiću, u to vreme prvom potpredsedniku vlade koju je predvodio Ivica Dačić, kao nekoj vrsti političkog lidera najekstremnijih delova srpskog društva: navijača, desničara i protivnika evropskog puta Srbije. "Svi oni su izuzetno spremni na ispoljavanje svake vrste socijalnog nezadovoljstva, ukoliko se donose odluke mimo njih ili protiv njihovih stavova. Lider koji je njihov politički autoritet i koji može da ih i mobilizuje i pacifikuje u ovom trenutku jeste Aleksandar Vučić. Politički dogovor sa Vučićem je politički dogovor sa njima", pisao je Rakić.

Dakle, vizija Mikija Rakića bila je da Vučića treba upotrebiti da bi se politički umirile grupe koje navodno država ni na koji način ne može da umiri i "prevede" na civilizovan kolosek. U tom smislu je jasnija uloga Vučića u Zvezdi još iz perioda 2009–2012, kada su klub predvodili Vladan Lukić i Goran Vesić.

On je u tom periodu "pomagao" iz senke i bio neka vrsta veze između tadašnje uprave i vrha vlasti, koji nije bio naročito naklonjen Vesiću zbog netrpeljivosti između Tadića i njega. Vučić je bio pripreman da "preuzme klub" kada za to dođe vreme i to se dogodilo u kasnu jesen 2012. godine.

Poznato je da je on više komunicirao sa vođama navijača i Partizana i Zvezde nego sa onima koji su formalno vodili klub, pa je ponekad izgledalo da su mu najneprijatnija pitanja kako se rešiti huligana i kriminala na tribinama. Sa vođama sa "Severa" je napravljen dogovor, a sa vođama navijača Partizana sa "Juga" nije, pa su vođe promenjene "novim momcima" koji su razumeli šta se dešava.

Međutim, umesto da se "ispuni vizija" Mikija Rakića o političkom dogovoru sa siledžijama svake vrste čiju politiku artikuliše Aleksandar Vučić, izgleda da se dogodilo suprotno: kao da je tribina iskoristila dolazak Vučića na vlast da bi na bolji način utvrdila svoju poziciju i poslove. Drugim rečima, nisu pridobijene siledžije za sprovođenje reformi ili za nesuprotstavljanje reformama, nego je Vučić pokazao da dogovor sa njima znači samo da se njemu ne suprotstavljaju, a da sve ostalo ostaje po starom.

To izgleda kao važniji deo Vučićevih "aktivnosti" u klubovima nego pokazivanje naklonosti "klubu uz koji je odrastao", jer je i on ispravno razumeo da su klubovi političko-bezbednosno oružje, a ne sportska društva u kojima se neguju viteštvo i fer igra.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---