Vreme
17.7.2016.

Puč i posledice

Pokušaj dela vojske da svrgne sa vlasti predsednika Erdogana nije uspeo. Sledi svrgavanje sa javnih funkcija svih onih koji su protiv Erdogana, to jest, pitanje je kako će od sada proći bilo ko, ko se bude usudio da pisne protiv vlasti
Autor
piše:
Andrej
Ivanji

Vojni Puč u Tuskoj je propao iz nekoliko razloga.

Prvo: Osim što su akcije pučista širom Turske bile vojnički precizno koordinisane, sve je delovalo prilično diletantski; tenkovi na ulicama bez pratnje pešadije; vojnici koji ne znaju šta bi sa narodom koji ih okružuje, iako su proglašeni policijski čas i ratno pravo; nekakva saopštenja preko medija da je vojska preuzela vlast bez vidljivog lica koje preuzima komandu i bez poruke šta se traži i šta dalje; predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan, protiv koga je puč organizovan, van dometa pučista; nemušti napadi na centrale obaveštajne službe i policije koje su odane Erdoganu...

Drugo: Nasilno svrgavanje sa vlasti predsednika koji uživa podršku oko polovine stanovništa mora da uzme u obzir izbijanje građanskog rata; ako su pučisti računali na otvorenu podršku drugog dela stanovništva koje je iz kog god razloga protiv Erdogana, loše su kalkusali – nije je bilo; građanima Turske koji se zalažu za demokratiju i bore se protiv sultanskog načina vladanja Erdogana uvođenje vojne diktature i nije neka opcija, pa makar se pučisti pozivali na nasleđe Ataturka i obavezu da vojska brani sekularnu državu, demokratiju, ustav i ljudska prava; tenkovi pučista su usamljeno i izgubljeno stajali na nekim od strateških čvorišta dok su branili demokratiju od demokratski izabranih vlasti.

Treće: Bela kuća, NATO, Evropska unija pa i beznačajne Ujedinjene nacije odmah su se stavile na stranu „demokratski izabranih vlasti", kakve god da bile i koliko god da izbori u Turskoj baš i nisu fer i korektni; Turska je isuviše važan strateški igrač, bolje je imati na vlasti i Erdogana, nego da dođe do bezvlašća, kakvo je u Libiji, u Iraku i do kakvog umalo do dođe u Egiptu.

Samo nekoliko sati nakon puča pučisti su ostali sami.

Šta bi bilo da je puč uspeo, teško je naslutiti. Ovako, prilično je lako predvideti kakve će posledice biti.

Ovaj pokušaj puča korene vuče u Erdoganovom obračunavanju sa vojskom odmah pošto je došao na vlast 2003. godine: smenio je kompletan vojni vrh, neki oficiri su oterani, neki osuđeni za šta god i pozatvarani, podredio je do tada nezavisnu vojsku koja je kontrolisala politiku kontroli političkih vlasti, upravo da ne bi došlo do nekog novog puča, kavih je proteklih decenija bilo u Turskoj. Za to je dobijao aplauze sa Zapada.

Godinama unazad Erdogan je govorio da mu preti opasnost od vojnog puča, ali ga niko nije uzimao za ozbiljno, jer je ranije optužbe za izdaju i slično koristio kao izgovor da bi se obračunavao sa političkim protivnicima, pa kada je postalo ozbiljno bilo je kao u priči o pastiru i vuku.

Erdogan neće propustiti ovu priliku da se još brutalnije obračunava sa svim svojim politčkim protivnicima i kritičarima. Za očekivati je, da će svako ko mu nije po volji biti doveden u vezu sa pučistima i adekvatno optužen i osuđen. Ono malo medijskih i građanskih sloboda biće još više gušeno. Sam je rekao: "Ova pobuna je božji dar", jer mu pruža priliku da "očisti oružane snage". Pučiste je nazvao "teroristima", kako inače često naziva političke protivnike.

Državna agencija Anadolu javila je da je Erdogan samo dan nakon što se stabilizovala situacija smenio 2745 sudija. Očigledno je da je vlast unapred znala koje su to nepodobne (nezavisne?) sudije koje treba ukloniti. Kao da se samo čekalo na dobar povod.

Zvanično je u puču poginulo 265, a povređeno 1440 ljudi. Da se naslutiti da će nakon neutralizovanja vojnog napada na demokratiju, turska demokratija sa Erdogan na čelu poprimiti naličje koje će se još više razlikovati od zapadnog poimanja demokratskih principa.

Ali sa tim će morati da se nose turska opozicija i Kurdi bez ikakve podrške Zapada. Turska je ključni igrač u međunarodnoj borbi protiv islamskog terorizma. Nemoć te borbe još se jednom pokazala nakon masakra u Nici. Za EU Turska je od suštinske važnosti kao brana od izbeglica čiji bi masovniji priliv još više podelio već podeljenu Uniju, oslabljenu za Veliku Britniju posle Brexita. Zapadu je potrebna stabilna vlast u Turskoj, potreban im je Erdogan. A Turci nek vide šta će.

Sličan je odnos Zapada i prema Srbiji, gotovo beznačajnoj po važnosti u odnosu na Tursku.