Mada su bezbrojne humanitarne organizacije godinama protestovale zbog onoga što se u Gvantanamu događa i tražile njegovo zatvaranje, čelnici terorističkih organizacija mora da su zadovoljni zbog postojanja tog zatvora. Lovci na ljudske duše u pričama o Gvantanamu imaju neiscrpnu inspiraciju – očigledniji dokaz za njihove tvrdnje da Zapad ljude iz muslimanskog sveta tretira kao nižu rasu nije im potreban

Ministarstvo odbrane SAD objavilo je da će iz američkog zatvora Gvantanamo na Kubi u Srbiju biti prebačeni državljanin Jemena Mansur Ahmed Sada el Dajfi i državljanin Tadžikistana Muhamadi Davlatov. Pentagon je istakao da se to čini u koordinaciji sa Vladom Srbije kako bi „prebacivanje bilo u skladu sa bezbednosnim merama i humanim tretmanom zatvorenika". U saopštenju Stejt departmenta, koje je potpisao državi sekretar Džon Keri, ističe se da SAD cene velikodušnu pomoć Srbije u naporima Vašingtona da zatvori Gvantanamo. „Ovaj značajni humanitarni gest u skladu je sa liderstvom Srbije na globalnom planu", naveo je Keri, a ovaj deo njegove izjave bi zlobnici mogli oceniti kao čist cinizam.

Rojters navodi da je Muhamadi bio spreman za transfer još pre skoro šest godina, dok je Dajfiju transfer odobren u oktobru prošle godine. Stejt department napominje i da su svaki transfer jednoglasno odobrila ministarstva i agencije američke vlade, a da se Srbija pridružila grupi od 30 zemalja koje su od 2009. godine pružile mogućnost premeštaja za više od 100 pritvorenika. Logično pitanje zašto sve te ljude koji su godinama čamili u zatvoru bez optužbe i osude ne udomi i ne zbrine država koja im je život zacrnila, SAD, malo ko postavlja. Rojters podseća i da većina od 76 pritvorenika u Gvantanamu, koliko ih je ostalo, još nisu dočekali podizanje optužnice ni suđenje.

Gvantanamo je, inače, prve zatvorenike primio 11. januara 2002, kada se već uveliko zahuktao "rat protiv terora". U njemu su prethodnih godina bile zatočene hiljade ljudi, među kojima je bilo i maloletnika, državljana Pakistana, Avganistana, BiH, Velike Britanije... Svi su zatvoreni pod sumnjom u terorističku delatnost, a američka vlada im je oduzela i prava garantovana Ženevskom konvencijom, jer su nazvani "ilegalnim borcima", a ne ratnim zarobljenicima.

U zatvoru su mogli da borave neograničeno dugo, a zvaničnici CIA su od početka dozvolili da se na njima primenjuju "specijalne tehnike ispitivanja", kao što su uskraćivanje sna, držanje bez odeće na neodređeno vreme, potapanje u vodu dok se skoro ne udave, udaranje u zidove, višednevno vezivanje lisicama za plafon, zatvaranje u tesne kutije, prisilno davanje narkotika i lekova. Brojna su svedočanstva o mučenjima, samoubistvima i štrajkovima glađu. Zatvaranje Gvantanama je obećao Barak Obama kada je izabran za predsednika, ali je to obećanje kasnije negde zatureno, a Obama je potpisao sporni zakon o nacionalnoj odbrani kojim se, između ostalog, postojanje tog zatvora produžuje, predviđa mogućnost dovođenja novih zatvorenika i omogućava zatvaranje svih onih koji su pod sumnjom za terorizam na neograničeni rok, bez optužnice, čak i ako su u pitanju američki građani.

Mada su bezbrojne humanitarne organizacije godinama protestovale zbog onoga što se u Gvantanamu događa i tražile njegovo zatvaranje, čelnici terorističkih organizacija mora da su zadovoljni zbog postojanja tog zatvora. Lovci na ljudske duše u pričama o Gvantanamu imaju neiscrpnu inspiraciju – očigledniji dokaz za njihove tvrdnje da Zapad ljude iz muslimanskog sveta tretira kao nižu rasu nije im potreban. U sjajnoj dokumentarnoj drami Put u Gvantanamo britanskog režisera Majkla Vinterbotoma iz 2006. godine, prikazano je kako se britanski tinejdžer pakistanskog porekla od tipičnog lokalnog probisveta pretvara u posvećenog muslimana, posle pakla koji je prošao kada je sa trojicom prijatelja greškom uhapšen i zatvoren u Gvantanamu.

Ispostavlja se da put iz Gvantanama sada vodi i preko balkanskih zemalja. Dvojica zatvorenika su krajem januara iz Gvantanama već prebačeni u region, u Crnu Goru i BiH. Pentagon je saopštio da je to učinjeno da bi oni „počeli nove živote". Trebalo je da ih bude trojica, ali jedan „nije bio spreman da ostatak života provede na Balkanu".

Mada se u suvoparnom birokratskom jeziku kojim je pisano saopštenje Stejt departmenta o slanju El Dajfija i Muhamadija u Srbiju nazire da njih dvojica nisu ni osuđeni, neko je na vest o njihovom transferu ostavio komentar da im je deo kazne to što će morati da nađu posao u Srbiji, i da ovde žive od svoje plate.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine