VREME BR.9 | 24. DECEMBAR 1990. >

Slovenija i plebiscit – San o samoći

Izjašnjavanje o samostalnosti tek otvara perspektive. Mnoge nisu ružičaste

Prvi put na web-u!

<font color=#b10000>Prvi put na web-u!</font>

Prilog koji objavljujemo do sada nije postojao u elektronskoj arhivi nedeljnika.

Žitelji Štrigove i nekoliko okolnih sela iz Međimurja, uz samu hrvatsko-slovenačku granicu, imaju posve konkretan razlog da se pribojavaju „potpuno izvesne" većine potvrdnih odgovora na plebiscitu o osamostaljenju Slovcnije. Njih skoro tri četvrtine rade u slovenačkim firmama „preko granice". pa su se zbog plebiscita uplašili za svoja radna mesta, bez obzira na sva zvanična uveravanja da se „ništa neće promeniti". Potražili su način da vlastitom akcijom spreče. po njihovom mišljenju nadolazeću degradaciju svog statusa ravnopravnih građana (odnosno radnika) prvo u gastarbajterski. pa onda u „putnički" (sa kartom u jednom pravcu). Žele da i oni sudjeluju u plebiscitu i glasom ,,za" u stvari izglasaju „samopripojenje" tog dela Hrvatske (općina Čakovec) Sloveniji. Pomalo komičan. dakako gledano samo sa distance, slučaj se može posmatrati i sa stanovišta onog „običnog" građanina Slovenije koji je, doduše. isto ,,za", ali se ne može nadati da će time zadržati posao.

TEŠKOĆE I DILEME: Opšti je utisak da su Slovenci zajedno sa svojim političarima u plebiscit ušli „svesni" teškoća koje će posle njegovog očekivanog ishoda imati sa Jugoslavijom i svetom. Direktno rečeno, postavlja se pitanje sposobnosti Slovenije da „neutralizuje" po nju nepovoljne okolnosti u okruženju. Red pitanja „Hoće li nas prihvatiti (u današnjim granicama); koliko će nam opasti proizvodnja i standard; kako ćemo putovati u inostranstvo; kome ćemo prodavati svoju robu; kad će priznati našu valutu" i sličnih ukrštava se sa pitanjima „Znaju li naši upravljači kojim (i u kakvoj meri) makroekonomskim polugama se pokreće privreda; shvata li naša politika uistinu šta su to evropski demokratski standardi: jesu li naši izvoznici svesni da treba troškove prilagođavati nekom „fiksnom" kursu. a ne kurs „fiksnirn" troškovima; jesmo li prevladali ideološke raskole i preboleli istorijske traume"...

Neki ozbiljni i uvaženi ljudi dugo upozoravaju na to da se iz dosadašnjih poteza vlasti, izabrane na aprilskim izborima, ne može „bez ostatka" dati potvrdan odgovor na drugi sklop pitanja. To, drugim rečima, znači da postoji latentna opasnost zatvaranja Slovenije, ne samo prema okruženju nego i u unutrašnjim relacijama. Očigledne su, recimo, tendencije etatizacije privrede (pre svega u najspornijem segmentu – privatizaciji), produženog vatrogasnog prilagođavanja ekonomske politike konkretnim ,,bolesnicima", dirigovanja onoga sto se nekada zvalo kadrovska politika, marginalizacije manjina svih provenijencija (nacionalnih, socijalnih, ideoloških), centralizacije vlasti na račun lokalne samouprave i decentralizovane uprave, nestrpljive zamene vrednosnog sistema, fetišizacije stranačkog pluralizma, te potcenjivanja i nerazumevanja značaja civilnodruštvenih i gradanskih inicijativa, kontrole medija...

OTVORENOST: Teško je, doduše, složiti se sa najoštrijim kritičarima vladajuće Demosove koalicije koji, poput, na primer, Rastka Močnika, u svemu tome prepoznaju tendencije fašizacije Slovenije. Iako se nastojanja da se dežela pretvori u „homogen kolektiv/ korporaciju" ne mogu i ne treba ih olako shvatati, upotrebljeni termin povlači za sobom niz drugih konotacija koje bi bilo teško utemeljiti, a uz to prenebregava činjenicu da je vlasti u tom smislu malo šta pošlo za rukom i da u poslednje vreme sama (odnosno pojedini njeni delovi) napušta neke prvobitne ideje o organizaciji države i društva. Najrečitiji primeri za to su novi ustav (koji je već pretrpeo velike izmene, ali još ne zadovoljava ni sve stranke Demosa, a kamoli opoziciju i pretežni deo javnosti) i plebiscit (povodom kojeg su „jastrebovi" u Demosu pretrpeli težak udarac iz vlastitih redova i od opozicije time što im je „ublažena" namera da ga pretvore u otcepljenje).

Zasigurno, još je na mestu pitanje zašto, recimo, predsednik skupštine dr France Bučar toliko naglašava da će ,,samostalna Slovenija biti otvorena prema Jugoslaviji i svetu", a zaboravlja „otvorenost" prema vlastitim građanima. Objašnjenje se delimično može naći i u tome da „objektivne" okolnosti još ne omogućuju potrebno povećanje kritične mase saznanja koja bi Sloveniju iz anti- društva (pre svega, antikomunističkog i antijugoslovenskog) pretvorila u postkomunističko-jugoslovensko društvo. Tek se daljim ekonomskim i socijalnim raslojavanjem može očekivati diferencijacija interesa i njihova ,,normalna" politička artikulacija. Plebiscit bi taj proces mogao da ubrza, jer u trenutku preuzimanja svih nadležnosti u vlastite ruke Slovenija i njeni građani suočiće se sa nemilosrdnom činjenicom da nema vise ničega čime bi se mogla održavati povišena doza adrenalina. ,,Istorija" će spasti na nivo svakodnevice, a nepopularne mere koje će suverena slovenačka vlast, htela-ne htela, preduzimati, pretvoriće je u očima građana u još jednog „krivca što pada kiša".

KOALICIJE: Idili nacionalne sloge, ako se o njoj uopšte može govoriti, svakako neće biti kraj ovoga, pa ni idućeg ponedeljka. Ali, u tom okviru, u „dnevnopolitičkom" smislu, moguće je uskoro očekivati produbljivanje nesuglasica između pragmatičnog, i radikalnog krila vladajuće koalicije (čemu će opozicija ne sumnjivo dati svoj doprinos) i stvaranje parlamentarnih blokova koji oko nekih najvažnijih pitanja više neće biti stranački podeljeni, a neminovnom se zbog toga čini i rekonstrukcija vlade Lojzeta Peterlea. Ne samo, naime, da je u njoj previše ministara koji ne pokazuju nimalo osećaja za realnost (ako već o njihovoj operativnoj nesposobnosti i pomanjkanju kreativnosti javnost ne zna toliko koliko sam ministarski predsednik), nego će Peterle kao predstavnik „pragmatičara" prosto biti prisiljen da ih „u pogodnom trenutku" zameni pre nego što „jastrebovi" pokušaju neki „dvorski udar". Peterle je, istina, ove sedmice ponovo odbacio takve špekulacije kao neosnovane, ali je istovremeno najavio pojačanje vlade ,,u stručnom pogledu".

Plebiscit koji slovenačka politika predstavlja Jugoslaviji i svetu kao „otvorenu opciju", u koju ona sama ulazi sa dobrim namerama, otvara, dakle, i na unutrašnjem planu različite perspektive. Kao da ima zrno istine u tvrdnji da dosadašnjim jugoslovenskim republikama i njihovim građanima treba, ne baš sto godina samoće, da reflektuju vlastitu poziciju. Ako ni zbog čega drugog onda baš stoga ne bi bilo dobro da neko pokušava sprečiti Sloveniju da ako želi u to – krene prva. Sa druge strane, šteta je što se nikada neće znati koliko je građana Slovenije svoj glas za osamostaljenje dalo upravo iz tog razloga.


 

Alibi razgovori

„Žrtvujući" poznati stav nove slovenačke vlasti – da o sudbini Jugoslavije ne razgovara i ne pregovara sa ljudima koji nisu na višestranačkim izborima postali vladarima drugih delova zemlje –tročlana delegacija Skupštine Slovenije (Vane Gošnik. Milan Potrč i Franzc Zagoršek) je 12. decembra u Sarajevu pokušala da, već tada stvarno obezvlašćene ali formalno i dalje zvanične državnike BiH, ubedi u opravdanost i opštu korisnost plebiscita u Sloveniji.

Gosti su se „okliznuli" već na prvom pitanju – zašto Slovenija toliko žuri na plebiscit? Prećutali su ga. Domaćini su bili primetno nezadovoljni i informacijom da će građanima koji ne prihvataju slovenačko državljanstvo „biti određena prava uskraćena, osim onih utvrđenih međunarodnim dokumentima koje je Slovenija ratifikovala". Osporili su i nepriznavanje saveznih organa i argument da je samo Drnovšek legalno i legitimno u njima. Jer „i naš Bogićević, kao i Bućin, prošli su opštenarodne izbore".

Na kraju, domaćini su slovenačkoj delegaciji saopštili „republički stav" o plebiscitu: – „BiH ne može prihvatiti raspad Jugoslavije na samostalne države. nakon čega bi se pristupilo novom međudržavnom savezu. jer bi to značilo istorijski kraj Jugoslavije kao države i međunarodnog pravnog subjekta".

Da li su, sada već bivši be-ha državnici. za ovakav stav tada imali i nezvanični „paraf", prošlog četvrtka ustoličene nove vlasti u BiH — nije poznato. Upućeni kažu da jesu. U svakom slučaju „ZABILJEŠKA" sa razgovora sa slovenačkom delegacijom. već je uredno prosleđena novim organima vlasti i svim političkim strankama koje imaju svoje poslanike u republičkom parlamentu.

Ž. VUKOVIĆ


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine