Vreme
21.6.2016.

10.000 milijardi

U svakom biznisu, pa i međudržavnom, što je jedna strana nesposobnija i neobrazovanija ona druga svoj profit mnogo lakše uvećava na njen račun, a srpski vlastodršci svoju neukost prosipaju obilato, ne birajući ni vreme ni mesto
Autor
piše:
Momir
Turudić

U Pekingu mi je jedan prijatelj 1990. godine pričao o pregovorima o realizaciji jednog velikog projekta, koje je nekoliko godina ranije vodio u ime naše vlade sa kineskim zvaničnicima. U to vreme Jugoslavija je u Kinu izvozila modernu tehnologiju, a projekat se ticao saobraćajne signalizacije u glavnom gradu Kine. Taj prijatelj je bio po struci inženjer elektrotehnike, a u Kini je kao diplomata boravio već nekoliko godina.

Sećao se da su se razgovori vodili danima, a često se potezalo pitanje jednog zareza, u jednoj rečenici ugovora koji je imao više stotina stranica. Doduše, taj zarez je bitno menjao smisao u delu koji se ticao finansija, a jugoslovenska strana je na kraju uspela da zarez smesti na mesto koje je bilo dogovoreno na početku pregovora. Te 1990. je, inače, ambasador u Kini bio Ilija Đukić, koji je pre diplomatske karijere završio Institut političkih nauka u Pekingu i tečno govorio kineski jezik.

Ovih dana je trodnevnu posetu Srbiji završio predsednik Kine Si Đinping. Najavljeno je potpisivanje brojnih ugovora između dve zemlje, a srpski zvaničnici i većina medija su se utrkivali u opisu preporoda Srbije, koji će nastupiti kada se u našu zemlju sliju milijarde dolara koje je Kina spremna da investira.

Poseta predsednika svetske sile kakva je Kina tako maloj zemlji kao što je Srbija je bez sumnje značajan događaj, kao što bi bila i realizacija makar malog dela pobrojanih poslova. Međutim, kako se navodi u dnevnom listu "Politika", o tome kolika je ukupna vrednost sporazuma koji su potpisani nije bilo reči u zvaničnom delu razgovora, a upadljivo je da se na spisku potpisanih dokumenata nalazi samo jedan komercijalni ugovor, projekat deonice autoputa Surčin–Obrenovac, koji će se realizovati zajmom od 250 miliona dolara koji je odobrila „Eksport import" banka. Govorilo se i o izgradnji strateške luke na Dunavu i o mnogo toga drugog, ali uglavnom su potpisivani memorandumi o razumevanju, koji po svojoj pravnoj formi nisu obavezujući.

Predsednik Tomislav Nikolić pominjao je modernizaciju pruge Beograd–Budimpešta, kinesku industrijsku zonu koja bi se nalazila u neposrednoj blizini mosta „Mihajlo Pupin", ali o ovim poslovima nijedan dokument nije potpisan. Most „Mihajlo Pupin" su, inače, izgradile kineske firme i kineski radnici, Kina poslove po inostranstvu uglavnom i izvodi tako što angažuje svoje kompanije, svoje radnike i resurse. I Jugoslavija je tako radila i gradila po Africi i Aziji onih dobrih i prosperitetnih godina, uzimajući lokalce samo za proste poslove, a brojna jugoslovenska radnička klasa je od dolara zarađenih po tuđini izgradila kuće, odškolovala decu i izdigla se iznad klasičnog "radničkog" socijalnog statusa.

Jedan od centralnih događaja Đipingove posete bio je odlazak u smederevsku železaru koju je kupio kineski "Hestil". Opet su pominjane velike pare koje će Kinezi investirati, porast proizvodnje, zapošljavanje radnika, ali mnogo toga oko ovog posla je još uvek nejasno. Na primer, ko će pokrivati gubitke koje železara pravi, jer pri ovakvoj ceni čelika gubici su sve veći što se više čelika proizvede; od pominjanih 300, čak i 900 miliona evra koje će Kinezi uložiti u železaru, ni evro nije zadobio pravno obavezujuću formu.

Mada navodi kineske i srpske strane o centralnoj ulozi Srbije u regionu sjajno zvuče, teško je ne setiti se sličnih priča od pre tri i po godine, kada je Srbiju prvi put posetio Mohamed bin Zajed al Nahjan, princ prestolonaslednik Abu Dabija. I tada su izgovorene mnoge reči o tradicionalnom prijateljstvu, pominjani bezbrojni poslovi i milijarde, da bi na kraju simbol svega ostao nesrećni "Beograd na vodi", a 150 miliona evra će Emiraćani, valjda, uložiti u sledećih trideset godina, koliko je predviđeno da izgradnja traje.

Kako god, verovatno kineska strana ima u glavi plan šta, kako i koliko namerava da radi u Istočnoj Evropi, otuda nedavna poseta Češkoj, a Srbiji i Poljskoj ovih dana. Ostaje pitanje otkud Srbija u toj priči, a odgovor sigurno nije to što su Kinezi poklekli pred šarmom Tomislava Nikolića i navaljivanjem Aleksandra Vučića.

Jedno od objašnjenja mogla bi biti konstatacija Denisa Depouksa, zamenika predsednika konsultantske kuće „Roland Berger stratedži" za Aziju, koji je rekao da je Srbija centralno mesto za kineske investicije u regionu jer je sebe pozicionirala kao destinaciju sa najnižim troškovima radne snage u Evropi, ali u kojoj se mogu naći radnici sa modernim tehničkim veštinama, što je za bilo koju zemlju porazna definicija.

Ono što bi, međutim, još više trebalo da brine je činjenica da u svakom biznisu, pa i međudržavnom, što je jedna strana nesposobnija i neobrazovanija ona druga svoj profit mnogo lakše uvećava na njen račun, a srpski vlastodršci svoju neukost prosipaju obilato, ne birajući ni vreme ni mesto.

Pre dve godine je, na primer, Milan Bačević, u to vreme ministar rudarstva i prostornog planiranja, prilikom povratka iz jedne od poseta Kini izjavio da se Kinezi spremaju da ulože u Istočnu Evropu 10.000 milijardi evra. Posle je tvrdio da ga je prevodilac naveo na grešku, ne objašnjavajući, kukavan, kako kao doktor nauka nije mogao da shvati šta je izgovorio. Taj isti Bačević kasnije je nagrađen mestom ambasadora baš u Kini. Kinezi su iskusni trgovci, mora biti da su se njihovi zvaničnici, za koje ne treba sumnjati da su čuli koliko se po Bačeviću spremaju da investiraju u Evropu, baš obradovali što će o budućim poslovima pregovarati sa njim i onima koji su ga,takvog kakav je, kao ambasadora poslali u Peking.