Britanski premijer Dejvid Kameron je, komentarišući mogućnost da se Turska uskoro priključi Evropskoj uniji, rekao da su šanse za to gotovo nepostojeće. "Oni su podneli zahtev za članstvo 1987. godine. Ako se nastavi sadašnji tempo napretka, Turska će postati članica Unije tamo negde oko 3000. godine", rekao je on, dodajući da bi "čak i tad Ujedinjeno Kraljevstvo, kao i svaka druga članica EU, imalo pravo veta na ulazak Turske u Uniju."

Jasno je da je Kameron, koji je 2010. posetio Ankaru "da bi se založio za članstvo Turske u EU" i tom prilikom rekao da će se za to "Britanija boriti", 3000. godinu pomenuo u žaru borbe sa političkim protivnicima pred referendum o ostanku Velike Britanije u EU. Kameron zagovara ostanak, a ovim komentarom pokušao je da parira pristalicama "Bregzita", za koje su osnovni argumenti da bi ostanak Britanije u EU značio mogućnost dolaska ubica, terorista, otmičara ljudi i radnih mesta na ostrvo, a Turska im je jedno od strašila u kampanji. Jedno, ali ne i jedino – tu su, u istom kontekstu, i Albanija, Srbija, Makedonija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora...

Tako britanska ministarka oružanih snaga Peni Mordaunt kaže da bi Britanija bila manje bezbedna ako se Turskoj, Albaniji, Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji dozvoli ulaz u EU, navodi da mnoge od tih zemalja imaju visoku stopu kriminaliteta, probleme sa bandama i terorističkim ćelijama, kao i visok nivo siromaštva. Slično misli i britanska ministarka unutrašnjih poslova Tereza Mej, a britanski ministar pravde Majk Gouv izjavio je da će Britanija morati da otvori svoja vrata za još 88 miliona ljudi iz Turske i sa Balkana ukoliko odluči da ostane u EU i zapitao se: "Možemo li da sačuvamo poslove i osiguramo budućnost za naše građane i njihov standard, ako 88 miliona ljudi iz siromašnijih nacija dobiju pravo da žive i rade ovde"?

Erdogan i na mnogo blaže primedbe žestoko odgovara, ovoga puta nije se čulo ništa spektakularno, ali možda samo čeka pogodnu priliku za adekvatan odgovor. Njemu je mnogo lakše nego drugim zemljama iz "čekaonice" EU. Ucenjivački kapacitet Turske je poveliki, što se pokazalo prilikom sklapanja sporazuma o izbeglicama kojim je ponizio EU, koja je zbog bezumne panike pred nadolazećim talasima ljudi na svojim granicama praktično pristala na sve što je vladar Turske od nje zatražio. Osim kontrolisanja "ventila protoka" izbeglica, tursku poziciju jakom čini i realna, već godinama rastuća ekonomija. Za razliku od Turske, ostale zemlje kandidati mogu da ponude malo ili ništa, osim položaja u Evropi samoj.

Kakav god bude ishod britanskog referenduma, verovatno će uslovi za ulazak u EU biti mnogo stroži nego kada su joj se priključivale Bugarska, Rumunija, Hrvatska, ali to nije ono što bi trebalo najviše da brine građane država koje priključenje čekaju, poput takozvanih zemalja Zapadnog Balkana. Dok to priključenje teorijski nekako i taljiga, postoje neke radne grupe, pregovara se, priča o "evropskim vrednostima", u raelnosti bolji život, poštovanje zakona, zapadnoevropski standard postoje samo u obećanjima, a vremenski su bliski i ostvarljivi koliko i carstvo nebesko iz verskih knjiga. Dosadašnjim tempom, stilom vladanja i napretkom, na ulazak u EU bi pomenute zemlje zaista mogle čekati do pomenute 3000. godine.

Problem druge vrste je to što „umesto da Srbija počne da liči na EU, EU i dobar deo zapadnog sveta počinju da liče na SFRJ uoči raspada", kako je pre mesec dana u svom komentaru napisao Dejan Anastasijević, ali to je već nešto na šta kandidati ne mogu da utiču.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine