"Pravna država" može nekom da zvuči kao olinjala fraza, ali ma koliko dosadno zvučala, ona nam je sve. Bez nje smo podanici, a ne građani; bez nje nismo društvo nego masa

Naslov ovog komentara prevod je naziva pesme "My dear country" američke kantautorke Nore Džons. Sam tekst bi možda više "legao" naredne subote, ali tada ćemo već biti duboko u predizbornoj ćutnji. I to će proći, pa nas u sledeću nedelju, 24. aprila, čekaju izbori. Možda nam se sad tako ne čini, ali biće života i posle izbora, svanuće ponedeljak, 25. april. O tom danu, prvom po izborima, peva Nora Džons. Pominje Noć veštica, dan kad se duhovi bude, mrtvi dižu i sve u svemu, najstrašniji dan u godini, ali ipak najstrašniji od svih dana nije onaj kad nas pohode aveti, nego - dan posle izbora. Iako se pesma našla na albumu "Not too late" iz 2007, Džons ju je napisala 2004, nakon što je Džordž Buš mlađi osvojio još jedan mandat za predsednika SAD. Izbori su održani tri dana posle Noći veštica.
Who knows, maybe the plans will change,
Who knows, maybe he's not deranged, peva Džons.

U nešto slobodnijem prevodu:
Ko zna, možda plan bude promenjen,
Ko zna, možda on nije poremećen...

"On" nije plan, nego Buš. Ko je ovde On, znamo svi. Stalno nam sa TV ekrana poručuje da smo opsednuti Njim i da ga mrzimo. Hajde jednom za svagda da razrešimo to sa opsesijom i mržnjom: niko njega ne mrzi, niti ima razloga da ga mrzi. Oni koji Njega kritikuju naprosto su zabrinuti nad sudbinom svoje zemlje. Zašto, upitaće neki cinik, kad On sve čini da nas uvede u EU, da našu zemlju učini modernom, naprednom, uspešnom...

Pa zato što EU nije nikakav El Dorado, zato što niko neće podići čitavu Srbiju i izmestiti je na srećno mesto, nego ćemo ostati ovde gde jesmo, sa Njim. Zato što će nam na spoljnom planu možda cvetati ruže, a unutra... Ne moramo da bacamo tarot ili gledamo u kuglu da bismo videli kakva će nam biti budućnost na unutrašnjem planu. Ta budućnost je već stigla i vrlo je mračna i strašna. Šta, dakle, imamo protiv njega?

Prvo, to što nas ubeđuje da je na vlasti tek godinu i 11 meseci, a mi znamo da nije. Na vlasti je od 2012. On sebi stalno izmišlja nove početke, uvek je nov i uvek mu treba još vremena da dovrši tek započete reforme, a reforme večito ostaju "tek započete", jer je On sa svakim izbornim ciklusom koji nam priređuje svake druge godine, svež, nov i tek je nešto započeo.

Drugo, On je taj koji je okupirao i zaposeo sve institucije, ubio ih i devastirao tako da od njih nije ostao kamen na kamenu: od onog dana, za vreme poplava 2014, kad se usudio da načelniku Generalštaba Vojske Srbije Ljubiši Dikoviću izdaje naređenja, iako je jedini koji na to ima pravo predsednik Srbije, preko svih onih konferencija za novinare kad je na pitanja upućena ministrima u vladi uskakao sa "Ja ću da odgovorim", pa sve do onog čuvenog "državnog udara" kad je nad svim institucijama: policijom, pravosuđem, zdravstvom, itd, izvršena svečana egzekucija pred kamerama televizije sa nacionalnim pokrivanjem. Tom se danu svi smejemo, više niko ne zna ni kad je bio, ali upravo ta nedelja, 29. novembar 2015. godine može komotno da bude uklesana kao dan smrti na nadgrobnom spomeniku pravnoj državi.

Svaki dan koji od tada živimo, zapravo je Noć veštica, u kom se duhovi mrtvih institucija dižu, batrgaju u ropcu i pokušavaju da se materijalizuju, iako su zapravo samo aveti. Ruku na srce, ovde pravna država nikad nije ni stigla da potpuno zaživi i sazri. Utoliko je Njegovo nepočinstvo gore: iživljava se nad nečim krhkim i nežnim, što se još nije osovilo i prohodalo kako treba.

Ta "pravna država" može nekom da zvuči kao olinjala fraza, ali ma koliko dosadno zvučala, ona nam je sve. Bez nje smo podanici, a ne građani; bez nje nismo društvo nego masa. Bez nje Srbija nije država, i tu dolazimo do suštine: nije stvar u tome što Njega mrzimo, nego što svoju zemlju volimo. Sebe volimo i držimo do svog elemntarnog dostojanstva, jer dostojanstvo je ono što nas čini građanima. On obilazi školske toalete, On ide u sigurne ženske kuće, On je svuda gde ne treba da bude, a nema ga tamo gde je neophodan. On i Njegovi su nas zaposeli kao zli dusi, ponižavaju ovu zemlju svakodnevno, oduzimaju dostojanstvo građanima, jer je krajnji cilj da više nema Srbije, da ostane samo On.

Nedavno je na promociji knjige Dragoljuba Žarkovića zapodenuta polemika o tome ima li mesta besu u političkim komentarima i može li se stav artikulisati bez emocija. Možemo da ukinemo sebi pravo na bes, nije to teško, rešava se dubokim disanjem. Ali, glava koja misli, vidi, čuje i analizira svet oko sebe nije samo besna. Strepnju i tugu nije lako odagnati. Nek nam ostane bar pravo da za budućnost ove zemlje strepimo i da ono što joj se dešava ožalimo.


 


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine