Metafora je stilsko sredstvo u opštenju svih vrsta. Koga zanima više, neka vidi u udžbenicima stilistike itd.

Metafora je opasna i klizava disciplina, kao što to zna svako ko se bavi pisanjem, govorenjem i ostalim javnim nastupima, pa makar i u kafani. Na upotrebu i izbor metafora treba jako paziti – inače čoveka lako ispadne budala.

Evo, na primer: tri najnovije metafore g. Aleksandra Vučića, tehničkog predsednika tehničke vlade Republike Srbije. Prvo je izjavio da su postupci Evropske unije „poslednji ekseri u kovčeg usnulog Balkana". „Poslednji ekseri" inače se zakucavaju u mrtvački kovčeg, metaforički govoreći, naravno. Niko ko je „usnuo" nije zaspao u mrtvačkom kovčegu; možda u krevetu, verovatno za kafanskim stolom ili na sedištu automobila, takođe pod „dejstvom", što bi rekli seljaci. Poslednji ekseri zakucavaju se u kovčeg u kome počiva mrtvac, pokojnik, kako bismo rekli. „Usnulima" se ne zakucavaju, jer ljudi jako retko „usnu" u mrtvačkom kovčegu, ako me raztumete. Pritom, svaka metafora mora da ima neki svoj korelat u stvarnosti. Balkan teško da je „usnuo"; štaviše, čini nam se, naprotiv: nekako je živahan, mada zbunjen i užasnut, ali to je drugo. Da je tehnički premijer rekao nešto tipa „čvor na ludačkoj košulji" – možda bi bilo primerenije i jasnije. Ali nije.

Druga metafora tehničkog premijera odnosila se na „kičmu Balkana" (to prilikom posete BiH, u Mostaru; eto ga tamo, što bi rekli Mostarci). „Kičma", kao metafora, odnosi se uglavnom na karakter, moralnu istrajnost i slične osobine. Kad je o BiH reč, imali smo metafora onoliko, a sve promašene i neukusne: te „dva plućna krila" s jedne i druge obale Drine itd, ne vredi ih ni pominjati. To je još jedna ilustracija za opasnosti od metafora u politici. „Kičma" ne znači ništa; „plućna krila" još manje. Anatomske metafore tipa „dva oka u glavi", da se setimo i te Miloševićeve blesave ilustracije, posebno su klizave: „srce" (u slučaju Kosova), na primer. Ako Srbija izgubi Kosovo (još 11. juna 1999), nije odmah dobila masivni infarkt i ostala bez srca. Živi i dalje, neka je slava i hvala dobrome Bogi.

Treća Vučićeva metafora glasila je, opet u Mostaru: da Srbi i Bošnjaci treba da „zamene cipele", pa da vide kako je kome u njima, otprilike. To je direktna primena (srpski: implementacija) anglosaksonske metafore „put yourself in my shoes" (stavi se u moje cipele; u prevodu: stavi se na moje mesto). Mogu Srbi i Bošnjaci da razmenjuju cipele do mile volje, od toga im neće biti ništa lakše; naprotiv: svoje cipele koje smo sami razgazili najbolje nam leže.

Ako već treba da se gađamo metaforama, a naši političari to iz nekog razloga vole, pametno je prvo uključiti mozak. Metafora mora – ne „treba", nego mora – da ima odnos sa stvarnošću, da bude dobro pogođena i da se ne svađa sa zdravim razumom. Ako je pritom i duhovita – uspešna je. Pada mi na pamet ona čuvena: „Osećam se kao krme u Teheranu"; ispunjava sve uslove, kao i ona „Leglo mi je k’o šamar budali". To, doduše, jesu poređenja, ali su i metafore u malo drugačijem obliku (bez „kao"). Umetnost metafore ogromna je i prebogato dokumentovana u usmenoj i pismenoj literaturi, da vas sada ne gnjavim. To je dokaz da je metafora bila i ostala veština duhovitih, pametnih i promišljenih ljudi. Dovoljno?


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine