Šta sve možeš u Srbiji kad si ratni zločinac

„Ne verujem da iko u Srbiji misli da je Vladimir Lazarević zločinac", rekao je u ponedeljak Aleksandar Vučić gostujući u emisiji TVB92 u kojoj je učestvovao i vaš komentator. Vučić je to izgovorio komentarišući okolnost da je generalu Lazareviću, koji je u Hagu bio osuđen na petnaest godina zatvora zbog ratnih zločina na Kosovu, po povratku u zemlju nakon izdržane dve trećine kazne krajem godine bio priređen herojski doček. On ne samo da se vratio vladinim avionom, u pratnji ministra pravde Nikole Selakovića i tadašnjeg ministra odbrane Bratislava Gašića, već su ga dočekali ministar rada i socijalna pitanja Aleksandar Vulin i načelnik Generalštaba Ljubiša Diković, uz počasni stroj veterana jedinice kojom je komandovao. Selaković je tada rekao da je Lazarević „čovek zahvaljujući kome su danas slobodni Niš, Vranje, Leskovac, Beograd, Novi Sad, Sombor, Užice i Valjevo", dok je Vulin otišao korak dalje pa bubnuo da „bez Lazarevića i ljudi poput njega ne bi bilo ni Srbije".

Ovu temu, kao ni premijerov komentar, možda ne bi bilo potrebno širiti da se dan posle Vučićeve opaske na TVB92 na javnom servisu, u svojstvu člana Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije, nije pojavio bivši premijer Srbije i potpredsednik savezne vlade Nikola Šainović, kako bi predstavio program svoje stranke. Šainović je 2009. u Hagu, kao član istog zajedničkog zločinačkog poduhvata u kome je uestvovao i Lazarević, osuđen na dvadeset dve godine zatvora, što mu je kasnije smanjeno na devetnaest, a sud je utvrdio da je između ostalog odgovoran za organizovano uklanjanje leševa kosovskih Albanaca iz masovnih grobnica i prevoz hladnjačama do tajnih lokacija širom Srbije, uključujući i onu u Batajnici. I on je lepo dočekan nakon što se prošle godine vratio u zemlju, a SPS ga je sada isturio kao perjanicu u izbornoj trci. Jedan pakosni tviteraš primetio je tim povodom da „Šainović ima hladnjaču za svaki problem", ali SPS očigledno smatra da će mu „Bata Šaja" i pored te hipoteke doneti mnoštvo glasova.

U tome verovatno ne greše. Mora da je, kao i vašem komentatoru, stručnjacima za marketing koji osmišljavaju partijske strategije zapala za oko mala vest koja se pre nekoliko meseci pojavila u crnim hronikama dnevnih listova, o prevarantu koji je ojadio celo jedno selo u Srbiji lažno se predstavljajući kao haški optuženik u bekstvu. On se danima gostio na račun naivnih seljana i od njih skupljao priloge za nabavljanje lažnih dokumenata i beg u inostranstvo, a priveden je pravdi tek kad je neko posumnjao u autentičnost njegove priče i prijavio ga policiji. Ako u zemlji Srbiji i lažni ratni zločinci mogu da računaju na čast i slast, pomislili su oni, šta bi se tek moglo postići uz pomoć pravih zločinaca, čija je krivica sudski dokazana i overena sudskim pečatima Tribunala? Cakum-pakum, fokus grupa, i eto strategije za siguran prelazak preko cenzusa.

Da bi se u Srbiji dobile počasti nije čak neophodno biti Srbin – dovoljno je da vas neki međunarodni sud traži zbog ratnih zločina, a ako je u još i genocid, tim bolje. Tako se na spisku odlikovanih kojima je predsednik Republike Tomislav Nikolić nedavno uručio medalje našao Hasan Ahmad Al-Bašir, predsednik Sudana, koga Međunarodni krivični sud za ratne zločine potražuje zbog zbog genocida i zločina protiv čovečnosti u Darfuru. Bivši ministar spoljnih poslova, a sada savetnik predsednika Nikolića Ivan Mrkić objasnio je da je Al-Bašir orden zaslužio time što nije priznao Kosovo i da okolnost što je na međunarodnoj poternici u toj priči nebitna, ali odlikovanje se nekako suviše uklapa u trend da bi se to obrazloženje bez ostatka prihvatilo.

Da se razumemo: Lazarević, Šainović i svi ostali koji su odležali svoje kazne slobodni su ljudi, i kao takvi mogu da biraju i budu birani, kao i da izražavaju svoje političke stavove. Slobodan je, kako reče sudija Žan-Klod Antoneti i Vojislav Šešelj, koji nije čak ni osuđen, nego je prvostepeno oslobođen po svim tačkama optužnice, a sada vodi radikale nazad u Narodnu skupštinu. Meutim, čovek ne može da se ne zapita u kakvoj zemlji živi kad je kvalifikacija ratnog zločinca sama po sebi ne samo društveno prihvatljiva, nego donosi profit i političke poene. Više od činjenice da funkcioneri dve najveće stranke u vladajućoj koaliciji otvoreno promovišu ratne zločince zabrinjava činjenica da ni jedna od opozicionih stranaka nije našla za shodno da na to reaguje. Demokratska stranka, nekadašnja okosnica opozicije, kao ni stranke nastale cepanjem DS, nisu reagovale ni na doček Lazarevića ni na Šainovićev nastup na RTS, a nisu se oglasile ni povodom presude Radovanu Karadžiću i povodom oslobađanja Šešelja i oćutale su čak i ordenovanje Al-Bašira. Oni kažu da ne žele da komentarišu sudske postupke, ali neće nas prevariti: verujem da ovih dana panično češljaju članske liste, tražeći nekog ko je makar osumničen, ako već ne optužen ili osuđen za zločine protiv čovečnosti da ga stave na plakate. Kao i toliko puta ranije, prekasno su shvatili prirodu igre.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine