VREME BR.1030 | 30. SEPTEMBAR 2010. >

Ordenje deljeno kao đinđuve

"Počinjemo od najgorih, a to su pripadnici Zemunskog klana, koji su osuđeni za najteža krivična dela, a sigurno će se jednog dana postaviti i pitanje lica koja su počinila ratne zločine", kaže član Komisije za odlikovanja Slobodan Homen

Ako bi kojim slučajem to poželeo, Milorad Ulemek ne bi mogao da ukrasi rever svoje sive uniforme odlikovanjima Jugoslovenske zastave ili "Obilića" zbog zatvorskih propisa, ali to neće moći da uradi ni ako nekada prekorači prag Zabele. Komisija za odlikovanja predložiće da se organizatoru atentata na Zorana Đinđića oduzmu sva odlikovanja, a sudbinu bivšeg komandanta u Jedinici za specijalne operacije podeliće, po svemu sudeći, Zvezdan Jovanović, koji je optužen za ubistvo premijera, atentatori na Vuka Draškovića Dušan Maričić i Nenad Bujošević, ali i Milorad Bracanović, koji je prikrivao smrt Ivana Stambolića, mada je Ulemek već zaboravio čime ga je svojevremeno odlikovao Slobodan Milošević.

To je i priznao tokom suđenja promrmljavši u jednom trenutku kako ima neki "orden drugog stepena ", ali da ne može da kaže koji. Na "Obilića" je, očigledno, zaboravio, što se i može razumeti, budući da je Milošević nakon NATO intervencije bacio kolektiv Zavoda za izradu novčanica i druge ustanove u teško očajanje, jer je za tri meseca trebalo iskovati više od četiri hiljade odlikovanja za branitelje, graditelje, zaštitnike mostova i pevače na trgovima.

Jedinica za specijalne operacije upućena je na Kosovo već početkom 1998. godine nakon učestalih napada Oslobodilačke vojske Kosova na policiju koji su doveli do brojnih žrtava. Oguglali na ubijanje po ratištima u Hrvatskoj i Bosni, njeni pripadnici su u jednoj od prvih akcija u dolini Drenice, uz pomoć helikoptera i oklopnih transportera, razorili kuću porodice Jašari gde su ubili jednog od vođa OVK Adema Jašarija, ali i više od pedeset članova njegove porodice. Za samo nekoliko dana, specijalne srpske snage su, prema podacima Human Rights Watcha, u napadima na Ćirez, Likošane i Prekaz, ubile osamdeset tri osobe, od čega najmanje 24 žena i dece. HRW beleži da su specijalci već u prvoj operaciji na Kosovu pucali na žene, decu i ostale civile, a da su helikopteri i vojna vozila zasipali seoske krovove rafalima. Bio je to tipičan miloševićevski odgovor na ubistvo četiri srpska policajca 28. februara kod Likošana, mada je ozbiljnije angažovanje JSO-a usledilo na Kosovu tek nakon NATO intervencije. Oni su, prema vlastitom predanju, prve bombe dočekali u bioskopskoj sali u Leposaviću, dok su rat proveli "u ogorčenim borbama sa šiptarskim teroristima". Prema svedočenju drugih, mogli su se sresti, sa prepoznatljivim šeširima i maramama, gotovo svuda gde su počinjeni masovni zločini nad Albancima, bilo da je reč o Đakovici, Meji ili Dubravi kod Istoka.

ZABORAVLJENO IME: Malo ko se zapitao kakva to herojska dela čine srpske snage na Kosovu, budući da je hladnjača sa telima ubijenih Albanaca bačena u Dunav pre nego što je i počelo NATO bombardovanje, kada je Milošević dodelio sedam odlikovanja pilotima VJ i pripadnicima artiljerijsko-raketnih jedinica zbog iskazane "hrabrosti i požrtvovanja u borbi protiv snaga NATO-a" već u prvim danima rata. Dan državnosti, Dan pobede nad fašizmom i Dan bezbednosti doneli su pedesetak novih ordena, ali su se tada stvari otele kontroli. Na Dan Vojske, nedelju dana po potpisivanju Kumanovskog sporazuma, odlikovano je čak 3100 vojnika, dok je povodom Dana ustanka, Milošević doneo ukaz o odlikovanjima za 1078 pripadnika MUP-a. Na istoj gomili su se našli domovi zdravlja, neuropsihijatrijski instituti, preduzeća, medijske kuće, manifestacija "Pesmom protiv rata" i mnogi drugi, a do kraja godine lista je proširena imenima sad već počivšeg predsednika Upravnog odbora Direkcije za obnovu zemlje Mirka Marjanovića i, već uveliko uskrslog, tadašnjeg direktora Direkcije Milutina Mrkonjića, nekog grčkog opozicionara po imenu Dimitris Covolas, sirijskog ambasadora Ismaila al Kadija i stanovitog Petera Olaka, koji je potom u rodnoj Finskoj uhapšen pod optužbom da se borio kao srpski plaćenik. Zbog svega toga heraldičari su zapomagali do neba, ponavljajući kako se odlikovanja dele kao đinđuve, i da u višegodišnjim ratovima koji su besneli diljem sveta nije uručeno toliko priznanja. Ne hajući za kritike, Slobodan Milošević je, kažu, na svečanom prijemu u Predsedništvu Srbije, Miloradu Ulemeku i nekolicini pripadnika Crvenih beretki, lično uručio ordenje za hrabrost i požrtvovanje.

ČAST I DOSTOJANSTVO: Nosio bi tako Ulemek odlikovanja kojima ne zna ime, da nije otkriveno kako su on i ostali pripadnici Zemunskog klana počinili najteža krivična dela. "Država ima obavezu da takvim ljudima oduzme odlikovanja, jer oni ne mogu biti dostojni građani ove zemlje", kaže za "Vreme" državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen. "Zvezdan Jovanović je dostojan da nosi orden koji je časno zaslužio u ranijim aktivnostima koje su bile od velikog značaja za sudbinu srpskog naroda", reći će tokom razgovora njegov advokat Nenad Vukasović. "Oduzimanje ordenja predstavlja ispravljanje samo dela grešaka prošlosti", kaže advokat porodice Đinđić Rajko Danilović, mada Komisija za odlikovanje nije imala dilema. U članu 24. Zakona o odlikovanjima lepo piše da se "odlikovanom licu može oduzeti odlikovanje ako postupa suprotno javnom poretku i moralu ili iz drugih razloga koji ga čine nedostojnim položaja nosioca odlikovanja". Odlikovanje oduzima predsednik Republike, ukazom.

SKOJEVCI: Poslednji put ordenje je letelo s revera davnih pedesetih. Sreten Žujović Crni, predratni komunista, revolucionar, član Vrhovnog štaba i sorbonski diplomac, ostao je među prvima bez svega što je zaslužio u ratu, a toga nije bilo malo: Ordena partizanske zvezde prvog reda, Ordena za hrabrost, Ordena zasluga za narod i Partizanske spomenice 1941, jer je podržao Rezoluciju Informbiroa, a onda su tim putem krenuli i Vlado Dapčević, Branko Petričević, Sava Stanojević i drugi, kojima su majčica Rusija i Koba bili draži od domovine i silnih ofanziva u kojima su krvarili. Bilo je među njima i ozbiljnijih ljudi poput Milovana Đilasa, kome je Sud časti oduzeo orden narodnog heroja i sva druga odlikovanja, ali i svakojakog šljama koji je svoje zločinačke porive prikrivao ideološkom pravovernošću što je, u vremenima ratnim i poratnim, dobilo svoje najokrutnije forme.

To se najbolje videlo tokom devedesetih. Ne samo da je Slobodan Milošević bio nosilac visokih državnih odlikovanja, da bi ga Haški tribunal optužio za genocid i najteže zločine, nego su njegovi bliski saradnici dobijali priznanja i nakon što se slegao petooktobarski pepeo sa prozora savezne skupštine. Predsednik Srbije i Crne Gore Svetozar Marović odlikovao je bivšeg načelnika Resora javne bezbednosti MUP-a Srbije Sretena Lukića medaljom "Obilića", a eno sada tog istog Lukića kako izdržava dvadeset dvogodišnju kaznu kao "učesnik zajedničkog kriminalnog poduhvata" na Kosovu, njegov prethodnik Vojislav Koštunica dodelio je orden jugoslovenske zastave prvog stepena bivšem načelniku Generalštaba VJ Nebojši Pavkoviću, a on uveliko robija zbog teških ratnih zločina nad civilima, mada je Koštunica i Vladimiru Lazareviću, koga je Haški tribunal osudio "za pružanje pomoći i ohrabrivanje pripadnika vojske", "koji su počinili ratne zločine" podario orden ratne zastave. Lista odlikovanih poklopila se sa listom osuđenih.

Ako je nekome za utehu, slično je bilo i u susednoj nam Hrvatskoj, samo što su tamo bez odlikovanja već ostali Tuđmanovi bojovnici, bilo da je reč o Mirku Norcu zbog zločina u Gospiću i Medačkom džepu, Siniši Rimcu zbog Pakračke poljane, Tomislavu Duiću zbog Lore, Tihomiru Oreškoviću, Stjepanu Grandiću, Anđelku Botiću... i, naravno, Branimiru Glavašu zbog hapšenja, mučenja i ubistava Srba u Osijeku. Glavaš je nekako ispao i ponajbolji trgovac, jer je uspeo da unovči nasleđe tuđmanovštine, tako što je od jednog emigranta iz Australije dobio skoro četrnaest hiljada evra koje krcka po Hercegovini, dok traju natezanja oko toga kada će biti isporučen Hrvatskoj.

Za Legijina odličja nema zainteresovanih jer su njegovi štovaoci, za razliku od naivnih Hrvata, uložili novac u sigurnije poslove. Stoga je oduzimanje onog "ordena drugog stepena" i zaboravljenog "Obilića" samo odricanje države od jednog dela Ulemekove karijere, jer on i njegova bratija nisu ni dobijali jugoslovenske zastave i ostale drangulije za ubistva, otmice i ucene za koje su osuđeni, već zbog onoga što se, na primer, i dalje može videti na zidovima pojedinih stanica policije: plakata sa iskeženom glavom vuka. A za obračun sa takvim stvarima trebaće više hrabrosti, jer je Legijina jedinica ipak brojnija od komande koja je dopala Zabele.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine