Do dana današnjeg u francuskom govornom jeziku, pa i u argou, šatrovačkom, termin „Paname" odnosi se na skandal većih razmera, korupciju u vrhu i – uopšte – sranje, kako da objasnimo. Šatrovački naziv za Pariz godinama je bio Paname (tout Paname: ceo Pariz). Reč Panama je – kao sinonim za strašan skandal – ušla u opticaj krajem 19. i početkom 20. veka zbog korupcionaškog skandala oko gradnje Panamskog kanala, kada su se u finansijsku konstrukciju svi mogući ugradili, uglavnom političari i poslanici, a na kraju je stradao Ferdinan Leseps, vizionar, otac Sueckog kanala i graditelj Panamskog – na svoju nesreću.

foto: Tanjug/AP

Ova današnja Panama – skandal decenije, kažu ljudi – donekle je slična. Prvi rezultat je očigledan: senjor Fonseka, advokat od ugleda u Panami i šire, mnogo šire, može slobodno da zatvori dućan. To što tu nema nikakve njegove krivice (još nije dokazana) nije bitno: bitno je to što je poslovna tajna iscurila u debelom mlazu, u terabajtima informacija o hiljadama Miki Maus kompanija pohranjenih u njegovim kompjuterima. To se ne oprašta.

Nemojmo biti nemilosrdni: Miki Maus kompanije osnivaju se stalno i u svim mogućim poreskim utočištima koja nisu panamska ili komonveltska, poput Devičanskih i ostalih karipskih ostrvaca. Mnogo više ih postoji čak u naizgled pristojnijim zemljama od Paname: od Britanije koja ih licemerno skriva na ostrvcima u Kanalu (La Manšu, mislim), preko notorne Švajcarske, pa do SAD gde je država Delaver glavni snabdevač sigurnih registracija za kompanije koje postoje kao fascikle u plehanim ormanima određenih takođe Miki Maus advokatskih firmi iz Vilmingtona, uglavnom. Niko od njih nije ništa bolji od senjor Fonseke, ali je njega puklo nebu pod oblake. Loša sreća.

Naravno da sama okolnost posedovanja neke manje ili više (uglavnom više) fiktivne kompanijice u nekoj Panami ili drugoj destinaciji poput Arube, Bahama, Svetog Tome i Principe, Devičanskih ostrva ili Jamajke ne ukazuje baš odmah na kriminalnu nameru utaje poreza ili pranja para od droge ili za terorizam. Ne baš odmah, ali možda kasnije, ako se neko zainteresuje, što se retko događa. Događa se kad je o terorizmu reč; kad je o narkoticima i oružju reč, mnogo ređe. Još ređe kad je reč o dobronamernom izbegavanju plaćanja poreza i pranju para iz unutrašnjih mahinacija, privatizacionih ili inflatornih, poslova koji velike sile ne zanimaju – sve dok od njih imaju koristi, političke ili – češće – finansijske.

Bog je, dakle, u svojoj premudrosti, stvorio poreska utočišta zvana „offshore companies" na upotrebu i korist pametnim ljudima i pohlepnim finansijskim korporacijama. Novac mora da teče, bez obzira kako i čime je nastao. Teško da su se kolumbijski i drugi narko-karteli mnogo zarozali od slučaja senjor Fonseke: oni svoja jaja ionako nikada ne stavljaju u istu korpu; imaju oni bolja i sigurnija mesta. Sva je prilika da je operacija senjora Fonseke bila nekako više namenjena „srednjoj klasi", da ne kažemo fukari u planetarnim okvirima. Možda ih je zato toliko mnogo... Veliki igrači imaju bolje – i, očigledno, pouzdanije – partnere za plasman i propiranje svojih para. Ne treba se podsmevati ovim našim klijentima senjora Fonseke, ovim tajkunčićima i munđosima koji se javljaju na dokumentima: oni su, ljudi, pokušali da nešto ušparaju ovako ili onako, sve je to ljudski. Uostalom, ponavljamo, imati offshore kompaniju nije krivično delo – dok se ne dokaže da je korišćena za nezakonite poslove. Mi, Vreme, našli smo još 2001. tri takve kompanije u Vilmingtonu, Delaver, u vlasništvu izvesnog bogataša iz Srbije: ništa nezakonito nije bilo vezano za njih, jer je čovek bio pametan. Preko tih kompanija on je samo iznajmljivao svoje avione svakome ko je imao da plati – i šta? Ništa.

To što iz dokumentacije senjora Fonseke može da se nasluti da su i neki političari sekli ćoškove i utajivali poreze – nas se ne tiče; nisu naši. Neka se siroti Islanđani bave svojim premijerom, a još sirotiji Britanci tatom svog premijera, eto ih tamo. To što je neko pomenuo „lica bliska Putinu" izazvalo je histeričnu reakciju Kremlja, po našem mišljenju preteranu: svaki veliki gosudar ima prateću ekipu podguznih muva i udvorica čiji je jedini cilj da se preko njega obogate; pa nije ni Putin, Vladimir Vladimirovič, toliko naivan da to ne zna; pitanje je samo koliko dugo će mu biti korisni.

Ostaje osnovno pitanje: ko je pustio u opticaj baze podataka iz kancelarije senjora Fonseke? Sva ostala pitanja su od manjeg značaja. Je li senjor Fonseka imao guju u njedrima, pouzdanika koji je imao pristup svim porodičnim tajnama i draguljima? Da li ga je uradila neka velika obaveštajna služba sa svojim hakerima? Ako jeste – zašto? Je li nekoga izneverio? Ceo ovaj panamski skandal liči na nečiju opaku osvetu. Naime, mogao je senjor Fonseka do sudnjega dana da radi svoja posla, da ubire svoje provizije (verovatno skromne, s obzirom na broj klijenata) i da plaća caru carevo i Bogu božje. Zašto je ovako grubo, štaviše brutalno, prekinut? Mora biti da je tu reč o nekim dubljim razlozima. Njegove skromne aktivnosti neizbežno su bile poznate Gde Treba, kod svih Velikih Službi, nemojmo se zavaravati: od 11. septembra 2001. tokovi novca prate se uz primenu svih mogućih kapaciteta digitalne špijunaže, koji nisu mali. Dodaćemo: i uz marljivu saradnju svih umetnika nalik na senjora Fonseku; sarađujete ili...

Ova najnovija Panama izgleda dublje i ozbiljnije nego što bi se reklo po pominjanju estradnih i sportskih veličina, na koje su se površni novinari odmah zalepili. Ali, time se niko još ne bavi.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine