29.3.2016. Rutina smrti Niko to glasno ne govori, ali reakcije posle napada u Briselu ne mogu se porediti sa onima posle Pariza, a prošlo je samo nekoliko meseci od terorističkih udara na glavni grad Francuske. Da, sve je tu, i "Je suis…", i belgijske zastave, i izrazi žaljenja i osude svetskih zvaničnika, ali napadi u Briselu izazvali su mnogo manji šok nego oni u Parizu

piše: Momir Turudić

U nedelju, 27. marta, u pakistanskom gradu Lahoru je na parkingu ispred izlazne kapije prepunog parka, svega nekoliko metara od dečjih ljuljaški, eksplodirala bomba. U napadu su poginule najmanje 72 osobe (od toga za sada 29 dece), a ranjeno je više od 300 ljudi. Frakcija pakistanskih talibana Đamat ul Ahrar preuzela je odgovornost za napad, tvrdeći da su meta bili hrišćani koji su u parku slavili Uskrs, mada bomba nije pravila razliku u veri žrtava. Pomenuta talibanska grupa je najavila nove napade čija ciljevi će, osim vladinih i vojnih objekata, biti i škole i i koledži.

U ponedeljak je belgijski krizni štab saopštio novi bilans žrtava terorističkih napada u Briselu 22. marta. Na aerodromu i stanici metroa pronađena je mrtva 31 osoba, a četvoro povređenih je kasnije podleglo povredama u bolnici. Među poginulima su državljani Belgije, SAD, Holandije, Švedske, Nemačke, Francuske, Kine, Italije i Velike Britanije. Povređeno je 340 ljudi. Na mestu napada su pronađena tri tela bombaša samoubica, dva na aerodromu i jedno u metro stanici. Krizni štab ih nije uvrstio u bilans mrtvih.

Kada je 7. januara prošle godine izvršen teroristički napad na redakciju časopisa Šarli Ebdo u Parizu, gotovo u isto vreme se u Sani, glavnom gradu Jemena, bombaš samoubica razneo u grupi mladića koji su čekali u redu ispred vojne akademije. Pariz je ponovo napadnut 13. novembra, a dan ranije su se dvojica napadača razneli ispred šoping centra u Bejrutu. Reklo bi se na prvi pogled da teroristi namerno biraju skoro istovremene ciljeve u Evropi i u drugim delovima sveta, ali istina je banalnija – u Avganistanu, Pakistanu, Libanu, Siriji, Somaliji, Jemenu, Iraku… takvi napadi su skoro svakodnevni, pa je poklapanje neminovno.

Kako god, i posle napada u Briselu lebdi pitanje, naročito na društvenim mrežama, zašto su reakcije i žaljenje u zapadnom svetu mnogo jače kada su u pitanju teroristički napadi na „njihove" gradove nego kada se to desi u drugim delovima sveta, zašto je "Je suis…" rezervisano za Pariz, London, Njujork, Brisel…, a ne za Lahor, Sanu, Bejrut, Damask…

Odgovor nije jednoznačan, deo objašnjenja je u starom politički nekorektnom vicu, variranom mnogo puta, da je za zapadne medije vest kada pogine jedan Amerikanac, dva Britanca, pet Francuza, dvadeset Rusa, sto Kineza… Deo te mučne slagalice je i internet sam, koji je omogućio ogromnom broju ljudi da svoje mišljenje izražavaju svakodnevno, o svakom događaju, osećajući se zbog toga važnim jer veruju da su oči sveta uperene i u njih. Što je događaj medijski naglašeniji tih mišljenja je više, pa se tako dolazi i do prilično otužnih izliva kolektivne tuge obeleženih zastavama i parolama, koji traju taman do sledećeg događaja „važnog" za komentarisanje, koliko sutradan.

No, internet rasprave o pomenutim nesrazmerama u manifestaciji tuge i nisu toliko bitne, koliko realan osećaj ogorčenosti ljudi iz trećeg i četvrtog sveta što su žrtve iz tih svetova, bez ikakve sumnje, tretirane kao žrtve drugog reda, ne samo medijski. A tu ogorčenost koriste propovednici mržnje poput već zaboravljenog Bin Ladena, koji je u jednoj od svojih poslanica Zapadu pitao: „Zašto je vaša krv - krv, a naša krv voda, zašto su vaše žrtve nevine, a naše prah…"

To ogorčenje sigurno nije jedino objašnjenje, ali činjenice je da broj samoubica koji umiru izvodeći smrtonosne napade već godinama raste geometrijskom progresijom. Bilo je i u starijoj i u novijoj istoriji primera pokreta koji su koristili ljude spremne da umru za svoje ciljeve - asasini Hasana ibn Sabaha, japanske Kamikaze, Hezbolah u Libanu, Tamilski tigrovi, neke palestinske grupe, čečenske „crne udovice" – ali to nije dugo trajalo. Ovoga puta, toj zastrašujućoj spirali smrti kraj se ne nazire i to temeljno menja i ruinira mnoge države i društva.

Niko to glasno ne govori, ali reakcije posle napada u Briselu ne mogu se porediti sa onima posle Pariza, a prošlo je samo nekoliko meseci od terorističkih udara na glavni grad Francuske. Da, sve je tu, i "Je suis…", i belgijske zastave, i izrazi žaljenja i osude svetskih zvaničnika, ali napadi u Briselu izazvali su mnogo manji šok (izuzetak je, naravno, sama Belgija) nego oni u Parizu (ranije Londonu, Madridu, Njujorku). Logično objašnjenje je da takve vrste događaja i smrt u njima polako postaju rutinski i u Evropi, kao što su, postepeno, postale i ostale rutina u nekim drugim, samo naizgled dalekim delovima sveta.