21.3.2016. Srpski lonac i hrvatska šerpa Ako bi Hrvatska i Srbija sutra zamenile mesta, da li bi to iko u Briselu primetio?

piše: Dejan Anastasijević

„Srbija će blokirati napredak Hrvatske ka članstvu u Evropskoj uniji sve dok se prognanim Srbima ne omogući povratak i obeštećenje, a svi odgovorni za ratne zločine prema srpskim civilima tokom akcije 'Oluja' ne budu primerno kažnjeni", saopštilo je Ministarstvo inostranih poslova Srbije. „Sem toga, zahtevamo hitnu obustavu veličanja ustaških zločinaca i prestanak javne kampanje protiv legitimnih predstavnika srpske manjine", navodi se u saopštenju, uz zaključak da „Srbija podržava evropsku perspektivu Hrvatske i želi da joj pomogne da se promeni kako bi ispunila kriterijume za članstvo u EU, baš kao što je Srbija morala da učini da bi postala ravnopravna članica evropske porodice".

Lako je, čak previše lako zamisliti ovakvu diplomatsku notu Beograda da su istorijske okolnosti bile malo drugačije i da je je Srbija pre neku godinu ušla u EU, a Hrvatska ostala u statusu kandidata, očekujući zeleno svetlo za otvaranje pregovaračkog poglavlja 23, koje se tiče vladavine prava. Još je lakše zamisliti eventualni odgovor Zagreba. „Hrvatska je spremna da surađuje sa svim susjedima i mi tako i radimo, međutim, ako ti susjedi pokušavaju da nas uvjetuju na bilo koji način i ponižavaju naše građane, naravno da Hrvatska mora da reagirati i zaštititi svoje građane i nacionalni interes", žestoko bi uzvratio hrvatski ministar vanjskih poslova i dodao da je „krajnje neprimjereno da ovakvi pritisci dolaze iz zemlje u kojoj se ratnim zločincima dopušta nesmjetano političko djelovanje i javno spaljivanje hrvatske zastave na beogradskim trgovima".

Tako je moglo biti, ali tu smo gde jesmo: Srbija je kandidat za ćlamstvo U EU i nada se da u će u junu otvoriti poglavlje 23, a Hrvatska je proteklog vikenda zvanično saopštila da će to sprečiti ako Srbija ne omogući hrvatskoj manjini zastupljenost u Narodnoj skupštini, ne odustane od progona ratnih zločinaca ukoliko su zločini počinjeni van njene teritorije i ne ostvari punu saradnju sa Haškim tribunalom. Ovaj poslednji uslov je implicitno vezan za lidera radikala Vojislava Šešelja, od koga je Tribunal najpre tražio da se pojavi na izricanju prvostepene presude 31. marta, da bi prošle nedelje iznenada od toga odustao.

Iako Zagreb insistira da nije reč o bilateralnom uslovljavnju nego o poštovanju osnovnih evropskih vrednosti i zakona, lako je uveriti se da to nije tako: mada EU propisuje da se prava nacionalnih manjina moraju poštovati, nigde ne piše da među ta prava spadaju garantovana sedišta u parlamentu, što je u nekim državama slučaj, a u drugima ne. Slično je i sa drugim uslovom, pa tako neke članice EU, slično Srbiji, imaju takozvanu univerzalnu jurisdikciju kada je reč o zločinima protiv čovečnosti, a neke ne. Jedino je treći uslov, onaj o saradnji sa Tribunalom, zaista obavezujući. ali je nakon odustajanja Tribunala od prisilnog dovođenja Šešelja u sudnicu i to skinuto sa dnevnog reda i moglo bi da postane problem tek ukoliko Šešelj bude osuđen na dugačku zatvorsku kaznu, a Srbija odbije da ga isporuči.

Svejedno, pravila odlučivanja u EU su jasna: za svaki korak u procesu pridruživanja potrebna je saglasnost svih 27 članica i imamo brojne primere zloupoupotrebe prava na veto da bi se iznudili ustupci na bilateralnom planu, pa Grčka već više od deset godina blokira napredak Makedonije zbog spora oko imena, dok je Kipar do juče na svakom koraku blokirao Tursku, itd. U stvari, sve zavisi od prioriteta i odnosa snaga unutar Evropskog saveta, tako da bi moglo da se desi da moćnije članice kao što je Nemačka prinude Hrvatsku, da zarad nastavka dijaloga Beograda i Prištine odustane od nekih uslova ili ih ublaži, ali je podjednako moguće da Srbija godinama ostane blokirana ili da joj se nametnu novi uslovi, jer Hrvatska nije jedina zemlja u komšiluku koja misli da bi tokom procesa pridruživanja Srbije mogla nešto da ućari (setimo se rumunskog uslovljavanja oko vlaškog pitanja). To će tokom nekoliko narednih meseci biti, pa i godina, biti stalna tema diplomatskih cenjkanja, ali to za ovu priču nije bitno.

Ono što jeste bitno je da ni Hrvatska ni Srbija, bez obzira što je jedna članica EU, a druga teži članstvu, u praksi ne daju ni pet para na evropske vrednosti, poštovanje ljudskih prava i kažnjavanje ratnih zločina. pogotovo ako su zločinci „naši" a žrtve „njihove". Dok hrvatski sudovi oslobađaju optužene u zločinima tokom i nakon „Oluje", srpski apelacioni sud poništava predude „Škorpionima"; dok u Vukovaru razbijaju ćirilične ploče, Šešelj u Beogradu pali hrvatsku zastavu; dok Miloradu Pupovcu iz državnog vrha Hrvatske poručuju da se iseli u Srbiju, glavni urednik tiražnog beogradskog dnevnog lista oduzima pravo piscu da kritikuje vlast jer je Jevrejin.

Ima toga još, i ne samo kada je reč o pravima nacionalnih manjina. U obe države je uveliko dovršen proces reintrpretacije ratova iz devedesetih, i svi su haški optuženici, osuđeni ili ne, dobili status heroja i mučenika. Sada i u Beogradu i i Zagrebu intenzivno rade na reviziji Drugog svetskog rata i od kvislinga prave srpske majke i hrvatske vitezove. Vlasti u Srbiji uz pomoć paradržavnih marketinških firmi uveliko kontrolišu medije, doj je u Hrvatskoj u toku čistka kakva nije viđena od rane faze vladavine Franje Tuđmana, ovaj put bez izgovora da je zemlja u ratu a deo teritorije pod okupacijom. Kritika se ne toleriše, čak ni u obliku satire, o čemu svedoči nedavno ukidanje „Montiranog procesa", što je hrvatski ekvivalent emisije „24 minuta".

Što je najgore, famozne evropske vrednosti više nisu među prioritetima ni u Briselu, o čemu svedoče primeri Mađarske, Poljske, a odnedavno i Hrvatske, gde vlasti bez straha od posledica ne kriju nameru da ceo javni i politički život potčine partijskom diktatu. Kako je na ovom mestu juče ukazao Andrej Ivanji, nedavna odluka da se Turskoj u zamenu za zadržavanje izbeglica odobri otvaranje novih poglavlja u procesu pridruživanja i pored brutalnih progona kritički nastrojenih novinara i univerzitetskih profesora predstavlja poraz kredibiliteta i vrednosnog sistema na kome EU počiva. U takvoj konstelaciji, pitanje ko je već u EU a ko dreždi u čekaonici postaje irelevantno. Ono što ostaje je mučna simetrija i mrtva trka između Srbije i Hrvatske ko će u ime nacionalnog interesa efikasnije ošišati svoje ovce.