Ako neko misli da je ovo „ruženje naroda" – jeste, jer je „narod" zaslužio pogrdu

„Da je ovo što me je snašlo od Boga, ne bih se ljutio. Ali ovo me je snašlo od ljudi", rekao je jedan postradali od poplava pre neki dan na nekoj televiziji. To je, kako nam se čini, najprecizniji opis ovogodišnjih poplava. S time se na Kopaoniku donekle složio i premijer Vučić, ali unekoliko preko volje. Ipak je predizborna kampanja, pa se treba istaći.

Po onome što vidimo i čujemo, ovogodišnje poplave su nešto manje štetne od onih iz 2014, što premijer nije propustio da istakne. To onima koji su pogođeni ne olakšava mnogo. Briga njih kako je drugima bilo 2014, znaju oni kako je njima i tada i sada. Ispostavilo se da su stotine porodica stradale opet, svim obećanjima uprkos.

Nego, vratimo se mi čoveku s početka ovoga teksta. Danas vidimo da ima nekoliko uzroka nevoljama koje su nas snašle. Kao prvo, održavanje vodotokova, bagerisanje, izgradnja zaštitnih nasipa i čišćenje korita zaboravljeno je u međuvremenu. Što reče onaj čovek, potoci i rečice, odvodni kanali zatrpani su smećem: stari šporeti, frižideri, veš-mašine, školjke automobila, plastične flaše i kese. U ovoj državi čekamo „promenu svesti", što traži premijer već godinama, ali to na terenu ne funkcioniše – koliko god premijer apelovao. To je jedan uzrok problema: čim poplave prođu, veliko đubre ponovo se baca u potoke, kanale i rečice, čak i reke. Molim: videli smo snimke iz Novog Pazara, gde su em bacali koješta u Jošanicu, em gradili preniske mostove nad njom, pa sada dovoze hidrauličke utovarivače da vade đubre dok ne odnese mostove.

Drugi problem je divlja gradnja na područjima gde niko normalan ne bi gradio – zbog opasnosti od poplava. Ako neko misli da je ovo „ruženje naroda" – jeste, jer je „narod" zaslužio pogrdu. U postupku divlje gradnje ima dva izbora: ili na području gde postoji opasnost od poplava – ili uzbrdo, uz neizbežnu seču šume, pa onda imaju eroziju i klizišta. Naši stari znali su da se drveće ne seče tamo gde drži zemlju; treba li nam još neka pouka? Sekli su šumu, prodavali građu, a sada se čude što klizaju nizbrdo.

Osim svega toga, vlast je 2014. godine od poplava napravila političku propagandu, pa je onda to polako zaboravljeno, kako svedoče ovi sadašnji poplavljeni. Birokratske procedure oko registracije oštećenja za buduću naknadu štete spore su; Marko Blagojević priča o tome da „para nema", kao da je to neka vest. Profesori sa šumarskog fakulteta lepo govore već godinama o eroziji, klizištima, zatrpanim potocima i kanalima. I šta? I ništa.

Pa vi sada lepo objasnite onima poplavljenima nekoliko stvari: kao prvo, da nije trebalo graditi kuću na tom mestu; kao drugo, da nije trebalo graditi kuću na klizištu i seći drveće; kao treće da gde su završile pare koje svi plaćamo. Molim: u svakom računu za Infostan ima stavka „korišćenje vodnog dobra" (a slično ima i u poreskim stavkama za korišćenje zemljišta i poljoprivredu). Jedan profesor šumarstva podsetio je na to i upitao: gde idu te pare? U „Beograd na vodi", jer je i to „vodno dobro"?

Ceo pristup ovoj problematici svodi se na kraju krajeva na ono naše: neće valjda... E, pa hoće, kao što vidimo, a biće i sve češće. Da li ćemo se ikada opametiti – nije izvesno. A i zašto bismo? Lepo nam je i ovako: svake dve godine po jedne lepe poplave, a ako mogu još i izbori... U međuvremenu, mili naši sugrađani, zidajte kuće tamo gde plavi i tamo gde se zemlja kliza. Ima kome će se to dopasti, pa će se kurčiti na televizijama i obećavati brda i planine, milione i kamione. A vi svake dve godine krpe u ruke, pa skupljajte blato s poda. Zamrzivače i belu tehniku držite na spratu, šporete kao prvo, jer će vam jako zatrebati. Uostalom, ako ste već pravili kuću na sprat-dva, živite gore, u nadi da voda neće doći toliko visoko; tamo držite i drva, valjaće vam suva. Uostalom: šta će vam prizemlje? To najbolje znaju vlasnici sojenica na Adi Međici: sve drže gore, osim roštilja i slične metalne galanterije kojoj voda ne škodi. Ugledajte se na njih.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST