VREME BR.1211 | 20. MART 2014. >

Kraj petooktobarske Srbije

Neuspeh opozicije se ne može opravdati malom izlaznošću, niti Vučiću legitimitet mogu umanjiti računice kako je svu vlast jednom čoveku u ruke dala "tek četvrtina biračkog tela Srbije". Ako je Vučić uspeo da izvede svakog svog potencijalnog birača na biralište, zašto to nisu mogli da učine Dragan Đilas, Vojislav Koštunica, Čedomir Jovanović? Međutim, sasvim je drugo pitanje s kakvim ćemo se Aleksandrom Vučićem nadalje susretati u njegovoj apsolutnoj vladavini Srbijom

Neukusno je bilo ili u najmanju ruku neprimereno kad je u izbornoj noći 16. marta Dačić napustio svoje socijaliste i otrčao Aleksandru Vučiću na čestitanje. Međutim, deluje da je lekcija sa Vučićeve strane stigla u utorak 18. marta, kada je uhapšen Darko Šarić. Premijer i ministar policije je, kako se priča, za hapšenje saznao iz medija, ali je naknadno ipak uspeo da "upadne" u program kao konferansije na vanrednoj sednici Vlade otvorenoj za javnost, toliko otvorenoj da mu se na licu moglo videti koliko je iznerviran i povređen što o lovu na pljevaljskog narko-bosa nije bio obavešten. S druge strane, dobro je znati da Vučić smatra Nikolu Selakovića i Miodraga Mikija Rakića veoma važnim za Šarićevo hapšenje, pa bi u tom smislu možda mogle biti i potvrđene političke spekulacije da će ljudi od najvećeg poverenja dolazećeg premijera u pravosudnom i bezbednosnom sistemu Srbije biti upravo Selaković i Rakić. Prvog je Vučić već pohvalio u kampanji, pored Lazara Krstića, ministra finansija, a o nosiocu Tadićeve liste oko NDS-a Mikiju Rakiću u kampanji su se čule glasine da je u Vučićevoj vladi viđen kao ministar policije ili makar kao koordinator svih bezbednosnih službi.

NOVA EPOHA I FAKTOR TADIĆ: I tako, čini se da je ovo ignorisanje Dačića prva posledica "uragana Vučić" koji je 16. marta protutnjao i Pomoravljem i Podunavljem, zadržavši se i po kotlinama, i prevrnuo Srbiju tako da opozicija još uvek pokušava da se sabere i odgovori na pitanje: zašto? Možda o pometnji najbolje govore tri tabloidna detalja iz stranačkih štabova. Prvi je o Dušanu Bajatoviću. Navodno je čovek doživeo lakši srčani udar u iščekivanju rezultata izbora u sedištu SPS-a u Novom Sadu i završio u bolnici u Sremskoj Kamenici. Novinari pričaju da se Dragan Marković Palma nije javljao na telefon dva dana kad je čuo da je prvi put posle deset godina u Jagodini izgubio na izborima i to za oko 3000 glasova od Vučića. Bojan Pajtić, kad je čuo rezultate DS-a, nije hteo da se zadržava u Krunskoj, krenuo je istog trenutka za Novi Sad, ali su ga vratili da se ipak pojavi pred novinarima iza Đilasa, kako običaji nalažu.

Ako se 16. marta u Srbiji dogodio "zemljotres", "cunami", "uragan Vučić" ili šta god tome slično, ako smo pred "novom epohom" u kojoj su od petooktobarske Srbije "ostali samo dugmići", onda o tome najbolje mogu da sude socijalisti, koji su marta 2014. na skoro istom procentu kao i decembra 2000. – tada su imali 15 odsto (37 mandata), a danas 13,50 odsto (44 mandata). Sada su ojačani Palmom i Krkobabićima, ali je to sad manje važno. Socijalisti i dalje drže osovinu klackalice, dok se oni s krajeva okrenuše naglavačke. Razume se, ukoliko sudimo čeprkajući po divljim deponijama političkog porekla a ne po tzv. ideologijama i političkim opredeljenjima koji su gotovo neprepozntljivi od istorijskog pomirenja Borisa Tadića sa Ivicom Dačićem 2008. godine. Dobro je podsetiti da je koalicija DOS (sedamnaest stranaka plus G17+ i Otpor) na parlamentarnim izborima u decembru 2000, posle petooktobarskog sloma režima Slobodana Miloševića, osvojila 64,7 odsto glasova ili 176 mandata, a Šešeljevi radikali 9 odsto ili 23 mandata. Stranka srpskog jedinstva (u kojoj je tada bio Dragan Marković Palma kao njen suosnivač s početka devedesetih) ušla je u parlament sa 6 odsto ili 14 poslanika. Na parlamentarne izbore je te 2000. izašlo 57,72 odsto birača.

Od nekadašnjeg DOS-a u Skupštini Srbije će posle 16. marta 2014. sedeti 19 poslanika DS-a (6,04 odsto), 18 poslanika koalicije oko NDS-a Borisa Tadića (5,71 odsto) i dva poslanika SVM-a Ištvana Pastora (2,11 odsto). Čankovi ligaši, takođe jedna od DOS-ovih perjanica, ulaze u Skupštinu preko Tadićeve liste, Rasim Ljajić i Velimir Ilić, opet bivši dosovci, sebi su obezbedili skupštinske klupe i pre izbora na listi naprednjaka. Loše sreće su bili Vojislav Koštunica, Čedomir Jovanović i Žarko Korać, te Mlađan Dinkić, jer nisu prešli cenzus što, reklo bi se, ne mora apriori da znači i propast "petooktobarske Srbije". Ostali su ili odavno prestali da se bave politikom (Dušan Mihajlović) ili učestvuju u njoj na sebi svojstven način (Vesna Pešić i Nebojša Čović). Tako da, suma sumarum, pre će biti da su se dosovci samo još nešto više raštrkali i okrunili, tj. da su pali oni što su padu skloni bili. Ostali su ipak časnije ili manje časno – preživeli, i valjalo bi, što reče Vesna Pešić, da se sad ta neka "obrazovana, srednjeklasna, građanska Srbija sabere i počne takoreći – od početka". Kad je reč o bivšim dosovcima koji nisu prešli cenzus, zasad se još ne zna šta će da radi Čeda Jovanović i može li nešto dogovoriti s Vučićem i bez cenzusa. Koštunica se, pišu novine, povlači, a DSS će izgleda voditi Aleksandar Popović. Dinkić je podneo ostavku na mesto predsednika URS-a, ali se priča da bi lako mogao Vučić da ga pozove u Nemanjinu 11 kao eksperta za posredovanje između vlade i investitora.

A šta se dogodilo s tzv. vrednostima petooktobarske Srbije, o tome je, da ponovimo, trebalo misliti onda kada je stožerna stranka tog i takvog DOS-a pod vođstvom Borisa Tadića, osam godina po padu Miloševića, pružila ruku pomirenja i spasa Socijalističkoj partiji Srbije Ivice Dačića. Tako da je sad pluskvamperfekt pričati o 5. oktobru 2000. posle 16. marta 2014. Ako neko međutim treba da bude odgovoran toj građanskoj Srbiji što se DS pre neki dan borio za cenzus (osvojio 215.923 glasa), što je manje od Mićunovićevog DS-a (374.887 glasova osvojili su 1990), kada su izbori prvi i poslednji put održani po većinskom sistemu glasanja, onda je to na prvom mestu Boris Tadić. Ne samo zato što je rehabilitovao socijaliste i što su demokrate za vreme njegove osmogodišnje vladavine izgubile ideologiju i nekakav osnovni stranački profil, nego što je kao počasni predsednik pocepao DS usred predizborne kampanje u želji da uništi stranku koja ga je stvorila.

Neuspeh opozicije se ne može opravdati malom izlaznošću, čak najmanjom za 24 godine novijeg višestranačja (53,12 odsto), niti Vučiću legitimitet mogu umanjiti računice kako je svu vlast jednom čoveku u ruke dala "tek četvrtina biračkog tela Srbije". Ako je Vučić uspeo da izvede svakog svog potencijalnog birača na biralište, zašto to nisu mogli da učine Dragan Đilas, Vojislav Koštunica, Čedomir Jovanović? S druge strane, svi oni koji na izbore nisu izašli (bilo je i 3,17 odsto nevažećih, tzv. belih listića, iako nikakve kampanje za razliku od pre dve godine – nije bilo) jesu oni koji ne veruju u mogućnost promena izborima i to nijednoj vlasti ne treba da bude svejedno.

Dalje, loše su i poruke kako je ovaj rezultat početak kraja srpskog višestranačja i da se vraćamo na nešto što liči na jednopartijski sistem, mada za Srbiju jeste malo neobična situacija u kojoj samo četiri liste (SNS, SPS, DS i NDS) plus tri predstavnika manjinskih stranaka ulaze u parlament. Kada se saberu sve stranke sa svih izbornih lista, u Skupštini Srbije će sedeti predstavnici 21 stranke. Pre dve godine bilo ih je 45. Boris Tadić ima najširu koaliciju sa 6 stranaka koalicija oko SNS-a pet, koalicija oko DS-a četiri, a koalicija oko SPS-a tri.

KISELO GROŽĐE: Sasvim je drugo pitanje s kakvim ćemo se Aleksandrom Vučićem nadalje susretati u njegovoj apsolutnoj vladavini Srbijom sada verifikovanoj na izborima sa 48,34 odsto glasova ili 158 mandata. Apsolutna vlast ovde je najčešće podrazumevala i apsolutnu kontrolu. Može li tome Vučić odoleti? I da li očekuju ili možda strepe građani Srbije da bi apsolutni pobednik ovih izbora mogao da okrene ćurak naopako? Kao što je već jednom okrenuo. Poznavaoci javnog mnjenja tvrde da su za Aleksandra Vučića glasali oni koji veruju da će nas on najbrže uvesti u EU, ali i oni koji veruju da on Kosovo nipošto neće dati. Uostalom, pobedio je i na severu Kosova, po preliminarnim rezultatima sa 48,41 odsto glasova, dok je Koštuničin "ustavobraniteljski" DSS drugoplasirani, sa 19,21 odsto glasova, pa Marko Jakšić može da se žali kome hoće da su pobedili na severu Kosova – novac i strah. A drugi razočarani funkcioner DSS-a tvrdi da ovi izbori nisu bili referendum o Vučiću, nego referendum o Kosovu: "Za biračko telo Srbije, kaže on, Kosovo više nije tema. Otud i nikad lošiji rezultat DSS-a koji se najupornije zalagao za očuvanje Kosova u granicama Srbije." Čini se da su najbrojniji Vučićevi birači gubitnici tranzicije, oni su ga i doveli na vlast, reče sociolog Srećko Mihajlović: "Oni su jedinu nadu imali u Vučića i izgleda da se nadaju da neće još dugo trpeti. A nada poslednja umire." Elem, kakvog ćemo Vučića gledati? Hoće li to biti onaj tihi, smireni, razložni i samokritični, zabrinuti PPV, strog ali pravičan, poštovan u Briselu i Vašingtonu, Moskvi i Berlinu? Ili će konačno morati da se opredeli i neće imati mnogo vremena za nečinjenje? Koliko god upadljivo bilo nepominjanje Kosova u predizbornoj kampanji, zato što je kao tema na izborima bilo ostavljeno samo desničarskim strankama za poneku parolu, toliko je u prvi plan ponovo istureno, već sutradan, posle izbora.

Iz Berlina je još 17. marta stigla, poput korpe kiselog grožđa, važna čestitka Vučiću iz Hrišćansko demokratske unije Angele Merkel. Recimo i to, vest su mediji vrlo kratko držali "vidljivom". Ali uvek može da se izgugla. Naime, izvestilac Merkelove za spoljnu politiku ocenio je da je SNS "jasnim opredeljenjem za ulazak Srbije u EU uspeo da udvostruči udeo glasova" na vanrednim izborima, javlja Beta. Taj je gospodin izvestilac gospođe Merkel još poručio budućem premijeru Srbije ovako: "Iz naše perspektive je za Srbiju pravi put da sa SNS-om i Aleksandrom Vučićem dalje ide ka EU. Preduslov za to su pregovori sa Kosovom. U aprilu prošle godine potpisan sporazum, koji na kraju treba da vodi do priznanja Kosova, mora sada dalje da bude sproveden." Poznavaoci diplomatskih berlinsko-beogradskih prilika veruju da je poruka gospođe Merkel neka vrsta lakog upozorenja Vučiću da se ne igra strpljenjem Nemačke i EU kao što su to činili njegovi prethodnici.

Ubrzo posle brzojava iz Berlina i Azem Vlasi je za "Koha ditore" ocenjivao rezultate parlamentarnih izbora u Srbiji. Rekao je da će "činjenica da je partija Aleksandra Vučića ojačala na poslednjim izborima sigurno uticati na povećanje ambicija prema Kosovu ako bi se zadržao populistički i nacionalistički kurs". Vlasi je za albanske čitaoce navodno zabrinut da bi Vučić mogao da se predstavi kao veći zaštitnik Srba na Kosovu od Dačića i da će Srbija tražiti da bude više nego do sada uključena u pitanja Kosova. Zato je uveren da bi najbolje rešenje bilo kada bi kosovska strana usporila dosadašnji ritam razgovora, a nada se da će tako i biti jer Vučić, kako kaže, pre početka maja neće formirati vladu, a onda će i Kosovo početi s pripremama za izbore. Vlasi ne veruje da će baronesa Ešton u tim uslovima pritiskati Beograd i Prištinu "da raspravljaju o teškim temama": "O glavnim pitanjima je postignut sporazum. Sada bi najpametnije bilo da se insistira na ostvarivanju do sada postignutih sporazuma. Svi odnosi sa Srbijom treba da budu spušteni na niži nivo, na običan kolosek, na međusobnu komunikaciju raznih sektora, ali ne više na nivou premijera."

I PREDSEDNIKOV SIN: Odavno se već, međutim, priča da je Aleksandar Vučić u predizbornim projekcijama, koje su trajale koliko i prethodna vlada, razmišljao o mogućnostima nekakve velike koalicije, vlade nacionalnog jedinstva, koja bi imala dvotrećinsku većinu zbog otvaranja mogućnosti promene Ustava. Pitanje je, međutim, kako će Vučić čarobnim štapićem ukrcati sve koji sa njim hoće na svoju kompoziciju a da ne ugrozi komfor svoje stranačke mašinerije. Ako je posle izbora 2012. važilo pravilo da bi valjalo da se strpe, jer je takva podela karata, sada ono više nema opravdanja. A Vučić je iste izborne večeri najavio da će razgovarati sa svima pa i sa Đilasom. Naprednjake, ali i svoje birače, do poslednjeg trenutka je pozivao na stoprocentnu pažnju motivišući ih pričom da ukoliko ne osvoje natpolovičnu većinu glasova na izborima, svi će se protiv njih ujediniti 17. marta ujutro. Iako nisu osvojili natpolovičnu većinu na izborima, ali jesu u Skupštini, sada mogu biti sigurni u 158 mandata koji su čisto njihovi, kao i značajan broj upravnih odbora koji su dosad bili u rukama socijalista, bez obzira na to hoće li koalicija oko SPS-a ući u vladu ili ne. Valjalo bi ovde spomenuti da je Dačić imao razloga da bude zadovoljan posle izbora i da to podeli sa svojim stranačkim i koalicionim kolegama, umesto što je otišao prvi da čestita Vučiću. Zato što je objektivno imao najteži zadatak u vladi – Kosovo, zato što je morao da se rukuje sa Tačijem i potpiše Briselski sporazum kao premijer Srbije. Uz to, i tokom mandata ali i u predizbornoj kampanji bio je gađan različitim aferama, i – sve ih je preživeo. Njegovi birači ga nisu kaznili, mada je prošle izbore, 2012, dobio sasvim suprotnom retorikom o Kosovu kritikujući dotadašnju kosovsku politiku demokrata, a afere koje su se vezivale i za njegovo ime ondašnja žuto-crvena koalicija je brižljivo zataškavala. Bez obzira na dobar rezultat koalicije SPS–PUPS–JS, njima nije zagarantovan ulazak u vladu, a spominju se i različiti scenariji, od toga da će Vučić uzeti samo penzionere do toga da će uzeti samo socijaliste.

Ukratko, naprednjaci navodno mogu sa svima, to i otvoreno najavljuju. Ipak, zasad se najviše spominje dogovor sa Borisom Tadićem i manjinama, pa čak i po cenu izvlačenja nekih manjina iz pojedinih koalicija. Ponovo se u javnosti licitira nekim nestranačkim ličnostima, poput Kori Udovički koja je već tradicionalno u "razmišljanjima" svakog mandatara. Licitacija se tu ne završava, pominje se i novopečeni politički penzioner Mlađan Dinkić, licitira se i imenima za različita ministarstva, pa ćemo se zabavljati narednih nedelja slušajući ko će biti ministar zdravlja (pominje se dr Zlatibor Lončar, dosadašnji direktor Urgentnog centra) a ko novi PPV (po tabloidnim pričama, biće to sin predsednika Srbije Radomir Nikolić, šef IO SNS-a).

Kad je o Beogradu reč, lista SNS-a je osvojila 42,5 odsto glasova (62 odbornika), DS kao drugoplasirani osvojio je 16,1 odsto (23 odbornika). Koalicija SPS–PUPS–JS 11, 6 odsto glasova (16 odbornika), a DSS 6,6 odsto glasova (9 odbornika). Ostali su ispod cenzusa. Beograd je dugo i pažljivo pripreman. Đilasova smena, uvođenje privremene uprave u grad, kampanja u kojoj se promoviše vlada Beograda umesto jednog čoveka. Ni danas posle izbora, mada je Zorana Mihailović bila nosilac liste gradskih naprednjaka, nije još sigurno (utorak 18. mart) ko će biti gradonačelnik, jer se i dalje spominje Siniša Mali.

Nakon ovih izbora svi su saglasni da će Vučić preuzeti svu odgovornost na sebe, tj. neće moći da traži izgovor za nečinjenje u partnerima koji čak neće biti ni toliko pominjani fikus u prošloj vladi, čak ni ikebana, nego tek značkica na reveru. Dušan Janjić, direktor Foruma za etničke odnose, u izjavi za Tanjug kaže da je uveren da će Srbija dobiti stabilnu vladu: "Za onoga ko sastavlja vladu biće ključno pitanje da li ona treba da vlada četiri godine ili da zaista uradi maksimalno kako je (lider SNS-a Aleksandar) Vučić obećao – za Srbiju, ne za stranku – a to znači da vrlo brzo, za godinu, godinu i po, imamo promenu Ustava. Čim promenite Ustav, morate na izbore."

Hoće li Vučić požuriti sa promenom Ustava i referendumom o Kosovu, sad kada ima tu preko potrebnu dvotrećinsku većinu u Skupštini? Ipak se čini da ako je glavna tema Dačićeve vlade bilo Kosovo, Vučićevo "biti ili ne biti" biće reforme. I Južni tok. Ali to je već druga priča.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine