VREME BR.633 | 20. FEBRUAR 2003. >

Virovitica, Karlovac, Karlobag – Hag

Dr Vojislav Šešelj, predsednik Srpske radikalne stranke, odlučio se da iz politike i svih srpskih zemalja ode u istoriju. On obećava da će to biti izlazak na velika vrata, planira oproštajne mitinge i pravi konferencije za štampu svakog dana. On junački ide mečki na rupu, kao Miloš kod Murata na Kosovu, da razbuca taj Tribunal kao Georgi Dimitrov onomad u Berlinu oko one paljevine Rajhstaga – pa šta bude. On se ne nada pravdi od tog suda, on računa na istoriju koja će ga zapamtiti. Ili bar tako kaže...

Karla del Ponte je žena kamenog srca: godinama je doktor Šešelj kukao i tražio da se dokopa tog Haga; dosadio je i Bogu i ljudima i holandskom konzulatu u Beogradu, ali je gospođa Del Ponte ostala nemilosrdna – do pre neki dan. A onda – pošto lepa reč i najtvrđa vrata otvara – odškrinula su se i vrata Ševeningenske tamnice, gde akrepe memla davi i gde u kandžama novog svetskog poretka čamuju srpski, hrvatski, bošnjački, a evo sada i albanski vitezovi. Presrećni doktor Voja rascvrkutao se po svim medijima: evo je, sluteći dobre vesti, već i avionsku kartu rezervisao; jeste da Tribunal časti letom u jednom smeru, ali da bude siguran; kaže, uostalom, da se nada da će mu refundirati tih tristotinak dolara, ravno u fond za kantinu. Važno je jedino da će mu se konačno pružiti prilika da "razbuca" taj antisrpski sud, da raskrinka "onog lažljivog generala Vasiljevića... one izdajnike Anastasijevića i Dulovića i onu Oliveru Kovačević-Vučo... Biljanu" (TV BK, nedelja). Znajući dobrog doktora, razbucavanje i raskrinkavanje potrajaće onoliko: već seiri kako će u Hagu imati dovoljno vremena da se baci u knjige i papire, oslobođen svih svakidašnjih briga oko porodice, stranke, poslaničkih dužnosti, obaveštajnog rada, vucaranja po sudovima i pisanja odgovora "majoru CIA" Grujici Spasoviću na stotinama strana. Nenarodnom sudu crno se piše: ne znaju oni ko im dolazi ni čija će majka zakukati; rasteraće ih Voja Šešelj kao mačke s jebišta, samo da se dokopa ševeningenskog mira i rahata.

Tu se sad javljaju i razna prateća pitanja: da li je Tribunal svestan izmenjene situacije u pogledu novog stanja u pritvorskoj jedinici? Da li je donesena zabrana korišćenja kašika i unošenja banana? Da li je stražarsko osoblje već počelo nove kondicione treninge pod rukovodstvom radnika obezbeđenja Skupštine Srbije, koji imaju iskustvo sa nošenjem doktora Šešelja tamo i amo? Da li su kompjuterska oprema i ozvučenje haške sudnice osigurani protiv vode? Koja je poslastičarnica u Ševeningenu bila dovoljno pametna da pošalje nekoga u beogradski Klub književnika po recept za krempite? Da li je angažovan dovoljan broj psihoterapeuta za pritvorsko i sudsko osoblje?

Ne znaju oni šta im se sprema...

INCIDENTNA LIČNOST: Prve blagovesti o predstojećem srećnom događaju pojavile su se koliko pre dve nedelje, kada je iz "izdajničkih" krugova procurila diskretna vest da je optužnica protiv dr Voje Šešelja potpisana u Hagu. Vest je naišla na nevericu u krugovima koji te stvari prate po prirodi posla: naime, nije to prva takva vest; zatim, neki poznavaoci tih stvari, uključujući i vašeg izveštača, godinama su branili teoriju po kojoj dr Šešelj – sve i da dobije holandsku vizu – ne bi stigao dalje od ulaza u Tribunal, jer bi ga obezbeđenje oteralo s vrata. Za te pogrešne procene ima raznih razloga: mi ovde smo se na doktora Voju navikavali od početka i konačno se navikli na sliku bistrog i nepodnošljivo dosadnog i bestidnog hercegovačko-dinarskog davitelja; opšti stav bio je otprilike "eto ga tamo", što kažu u Mostaru, daleko bio... U ovoj našoj predoktobarskoj i postoktobarskoj političkoj fauni Šešelj je doživljavan kao hvalisavi verbalni delinkvent, galamdžija i lažov, intrigant, klevetnik i davitelj; neko s kim je pametnije ne kačiti se jer to ne vodi nikuda. Umeo je da izgovara neopevane budalaštine, kao i veoma pametne stvari, sve to u podjednakim razmerama; jednom rečju – ličnost problematična i "incidentna". Procena je bila da Haški tribunal ima pametnija posla i važnije zverke za hvatanje od tog opscenog i nepodnošljivo dosadnog Hercegovca, koji ionako prolazi samo po verbalnom deliktu, to jest hvalisanju da je radio ovo i ono, a za šta dokaza nema, jer – ko bi još njemu verovao, posle svih budalaština koje je izvalio?

Ispostavilo se, međutim, da je haško tužilaštvo došlo do zaključka da bi dobrog doktora valjalo izvesti pred sud i ispuniti mu životnu želju. Tu, osim humanitarnih, imamo i razloge presedana: po dobroj tradiciji iz Nirnberga, primenjenoj na Ruandu, neki su već popili doživotnu robiju zbog podsticanja na ratne zločine, širenje etničke itd. mržnje i već toga. Dr Šešelj se nekoliko puta potrudio da gđi Del Ponte podastre dokazni materijal za sopstveni slučaj, objašnjavajući da kako je i uz čiju pomoć kome slao dobrovoljce da rade ovo i ono. Mogao je – i mnogi od nas mislili su da će biti tako – da se izvadi na način jednostavan: da kaže da jeste slao dobrovoljce, ali i da se tu stvar završava; na terenu gde se radila radnja komandovali su drugi. Do pre neki dan, međutim, on se hvalisao kako je nad tim jedinicama imao kontrolu i komandu; u nedelju je donekle revidirao, tvrdeći da njegovi dobrovoljci nisu počinili zločine – bar koliko on zna, a on ne može sve znati.

Bez obzira na ono što tužilaštvo u Hagu ima spremljeno protiv njega kao dokazni materijal, već sada se čini da će dobrog doktora sahraniti njegova jezičina i ideologija njegove stranke (pročitati obaveznu hašku lektiru: prvobitni program SRS-a).

Očigledno je, dakle, da se Voja Šešelj gurao u Hag iz sve snage. E, sad: pitanje je – zašto? Očigledni odgovori u ovakvim slučajevima teško da su prihvatljivi. Misli li neko zaista da će Voja da razbuca Haški tribunal i da ih sve rastera kao mačke s jebišta, posramljene i poražene? Da će sužnje novog svetskog poretka izvesti iz tamnice, uz aplauz i ovacije dobrih građana Ševeningena? Da će se sudija Ričard Mej pokajati i povući se na Svetu goru da bude kaluđer do smrti? Da će on, Voja Šešelj, za ruku dovesti Slobodana Miloševića u Beograd da na Surčinu primi ključeve grada koje će mu predati duboko postiđena Radmila Hrustanović? Da će ga Sadam Husein, pobednik predstojećeg rata, postaviti za guvernera Kuvajta? Da će ceo svet priznati da kako su Srbi od početka bili u pravu i da će Ujedinjene nacije smesta ponovo uspostaviti Republiku Srpsku Krajinu sa Milanom Martićem kao predsednikom? U tako nešto ne veruje ni Aleksandar Vučić.

Na ovom mestu treba sebi postaviti dva pitanja: hoće li doktor Šešelj zaista stići do Haga; i hoće li on tamo biti podvrgnut i psihijatrijskom pregledu, a ne samo običnom sistematskom?

KAKO JE POČELO: Hipoteza prva: doktor Šešelj tera sadašnju kampanju dosledno i do veličanstvenog mitinga SRS-a za ispraćaj; drži pres-konferencije, nastupa na televizijama, daje intervjue, drži govore; a onda tiho, noćom-kradom, nestane u pravcu Republike Srpske, Istočne ili Zapadne Hercegovine (svejedno), Belorusije ili Iraka, sve umirući od smeha, po svom običaju... Znajući čoveka, to ne bi trebalo da bude veliko iznenađenje: otkad je shvatio da može, on ispituje granice blesavosti i od Srpstva Vaskolikog napravio je sebi zabavu nebeskih razmera; odavno je primećeno da niko svoju naciju ne prezire i ne potcenjuje više od ekstremnih nacionalista. A šta su drugo i zaslužili oni koji su mu dali milion glasova? Uostalom, on bi u tom slučaju bio sasvim u stanju da im objasni da zašto se godinama ritao da ode u Hag, a onda odustao i zbrisao – i da pri tom ne izgubi nijedan glas podrške. To se zove harizma, braćo i sestre u Hristu.

Hipoteza druga, osim što je ilustracija ove prve, zahteva malo dužu priču.

Veliki knjigopisac i govornik, stradalnik i disident, pojavljuje se u Beogradu u jednom trenutku, sredinom osamdesetih, kao niko i ništa, koji hoda po kafanama "bermudskog trougla" i pokušava da prodaje svoja pismena gostima, veoma voljan za duge razgovore tipa "plati mi piće da ti ispričam život". Ubrzo se slizao sa tadašnjim mainstream disidentskim krugom oko Dobrice Ćosića; u jednom trenutku je i Vladimir Šeks donosio u Beograd finansijsku pomoć i za Voju Šešelja, između ostalih.

Sve se to tako vuklo do onog mističnog trenutka 1989. kada je bezgrešnim začećem nastala srpska nacionalistička (ali i demokratska; ne zaboravljati!) opozicija, u Novoj Pazovi. Naravno da je ulogu Svetog duha igrala Služba državne bezbednosti MUP-a Srbije. Iz te vesele tevabije Bulajićevih filmskih četnika i drugih maskiranih saradničkih veza Službe izdvojila su se tri lidera: Vuk Drašković, Mirko Jović i Vojislav Šešelj, za početak zajedno u okviru Srpske narodne obnove. Društvo se ubrzo rasturilo i svako je krenuo svojim putem, a Voja Šešelj je osnovao Srpsku radikalnu stranku, pošto je vlast odbila da mu registruje Srpski četnički pokret. Brzo, suviše brzo, dok si rekao "četnik", Šešelj uz presudnu pomoć Miloševićevog SPS-a ulazi u Skupštinu Srbije 1991; uskoro će ga Milošević svojim Previšnjim Ukazom unaprediti u čin "omiljenog opozicionara".

Tad ga je krenulo: nije čovek više smeo od njega ni usisivač da uključi; bio je miljenik RTS-a i svega postojećeg; zapenušen je pretio svima i svačim; klao je zarđalim kašikama i izbijao oči "tompsonima"; brojao je Hrvate i "izdajnike", imenovao ih i postizao da izgube posao, stan i kuću; vršio smotre krezubih i pijanih "dobrovoljaca"; kurčio se do neba, presrećan i veseo kao dete na trešnji. Puka blesavost njegovih detonacija bila je obezoružavajuća: njegove "hiljade četnika" čekaju spremne u Zagrebu; on će da digne u vazduh nuklearnu elektranu u Krškom, bez obzira na to što milioni Srba žive nizvodno uz Savu i prvi bi stradali u tom slučaju; on će da digne u vazduh đerdapsku branu; on će da bombarduje daleke evropske gradove; i tako dalje. Gušao se po Skupštini i ratovao pod Jorgan-planinom; potezao pištolje na nenaoružanu sirotinju; ali bez bliske zaštite telohranitelja iz Državne bezbednosti i njenih saradničkih resursa bio je fin i pristojan. Taktika u javnim konfrontacijama bila mu je prosta: težio je da protivnika iznervira do granice fizičkog sukoba; s obzirom na sopstvenu bestidnost i opscenost, to nije bilo teško, a protivnici su bili pristojni ljudi koji sebi ne mogu da dozvole tuču preko stola u TV studiju, u živom prenosu. Advokat Nikola Barović izgubio je strpljenje, ali nije bio doveo telohranitelje, pak su ga Šešeljevi umlatili posle emisije na BK TV. Tri čoveka su bila u stanju da Šešelja zadrže u okvirima elementarne pristojnosti pri TV duelima: Bogdan Denić, Nebojša Popov i Nenad Čanak; sva trojica veliki, jaki, sa iskustvom i nezgodnog karaktera.

Sklon kićenju tuđim perjem, Šešelj je početkom rata u Hrvatskoj preterao. Svojim "dobrovoljcima" pripisao je u zaslugu neke stvari zbog kojih će se pokajati: od incidenta u Borovu Selu, početkom maja 1991, pa tako nekoliko puta. Čim je deo Vukovara postao bezbedan, eto i njega tamo: u maskirnoj uniformi, u jahaćim čizmama i s puškom u ruci, s premalim šlemom ("nije bilo šlema za moju glavu, jedva mi ga je našao Mile Mrkšić, od nekog glavatog pukovnika"), dobri doktor ("nalik na steonu žabu"; Mihailo Marković, tada poslanik SPO-a) vrši smotre, ždere sa oficirima JNA, sokoli svoje "dobrovoljce" i preti. "Nijedan ustaša ne sme živ izaći iz Vukovara", viče on; to je jedna od izjava koje će objašnjavati u Hagu – ako stigne do tamo.

GRANICA: Dr Vojislav Šešelj od tada do danas glasno govori ono što Slobodan Milošević tiho misli. Njegov strategijski koncept precizan je i nije smišljen tek tako, arbitrarno: svi Srbi u jednoj državi; ta država ide linijom Karlobag–Ogulin–Karlovac–Virovitica; plus "velika srpska država sa granicom na levoj obali Neretve i sa glavnim gradom Dubrovnikom" (Mihalj Kertes, 16. jul 1991; zanimljivo, njega su svi zaboravili, kao i neku drugu gospodu); najmanje toliko. Nekako u to vreme gen. Stevan Mirković crta u redakciji "Vremena" veoma sličnu kartu, ali sa sasvim drugačijim političkim sadržajem: u njegovoj (tada SKPJ) vizuri, nije reč o etnički čistoj "Velikoj Srbiji", već o "novoj državi" (gen. Veljko Kadijević), demokratskoj i višenacionalnoj Jugoslaviji, tj. njenom ostatku bez Slovenije i delova Hrvatske u kojima Srbi nisu kompaktna većina; plus malo kutinskih naftnih polja... Znao je Voja Šešelj koje granice tada povlači umesto Miloševića i na koji odjek će to naići kod zabezeknutih i uspaničenih oficira JNA.

Sve se to tako vuče do 1993: Voja Šešelj se hvališe po Bosni, nalazi prestolonaslednika Srbiji, jer je Vuk Drašković već bio zgrabio Aleksandra Karađorđevića; našao je nekog belosvetskog hohštaplera u Španiji, nekog Romanova Dolgoprstova, "potomka Nemanjića", nije nego. Pa je onda vodao okolo nekakve ruske zamlate i suklate (kao i Vuk Drašković, uostalom), sve tercirajući Karadžićevim budalaštinama o "divizijama Kozaka koji, evo, jašu preko Karpata, sablje im blistaju u prašini, a sve u pomoć Srpstvu napaćenom". Vucarao je Voja Šešelj okolo našeg brata Vladimira Voljfoviča Žirinovskog sa sve "eliptonima" i ostalim tajnim oružjem, pa italijanske i francuske neofašiste i iste takve kao i oni. Mora mu se priznati da je u svojim spoljnopolitičkim aktivnostima bio neumoran i sasvim postmoderan.

Tako osokoljen svojim uspesima, Voja Šešelj 1993. dolazi do zaključka da bi na parlamentarnim izborima mogao da zatraži više nego što mu u Slobinoj knjizi pripada. Ponesen hubrisom, ili u dogovoru sa šefom, dobri doktor ide protiv Miloševića na temu ko je bolji Srbin. Na toj temi su mnogi pre njega propali; Vuk Drašković prvi, a i danas ima kandidata. Tako je i Šešelj izgubio tu rundu. Odnosi ostaju zategnuti tokom 1994. (svađa oko blokade Karadžića), 1995. "izdaja Srba iz Krajine i dejtonska izdaja" i tako sve dok se Milošević nije latio rata na Kosovu. Dok dlanom o dlan, eto nama "vlade narodnog jedinstva" iz 1998: SPS, JUL i SRS, hvala lepo.

VLAST I OPOZICIJA: Tada, 1998, Šešelj je opet pomislio da ga je krenulo, još bolje nego 1991. Počelo je od neočekivane idejne bliskosti sa JUL-om: skinuli gaće i izljubili se istog trenutka. Nastaje doba sklada i ljubavi: radikali, julovci i ekstremna struja socijalista odmah kreću sa zakonima o informisanju i univerzitetu; onda počinje serija slaboumnih teorija zavere, falsifikata i pogroma; na scenu stupa troglavi vojvoda Balačko iz narodne pesme – Šešelj, Bojić i Ratko Marković. To veselje traje skroz: rat iz 1999, Kumanovski sporazum i herojska pobeda nad NATO-om, obnova i izgradnja. Potpredsednik Vlade Srbije Voja Šešelj ne gubi živce, kao i inače u tesnim situacijama: odbija da podrži sumanuti predlog zakona o terorizmu koji je smislio trust pilećih mozgova JUL, sluteći krivi nož iza leđa svojih saveznika.

Kritično kasno leto 2000. Voja Šešelj dočekuje sa svim mogućim oprezom. Njemu je, kao i njegovim kontaktima u Službi, jasno da Milošević nema budućnost i da mu je rok trajanja prošao. Za razliku od svojih koalicionih partnera iz Vlade narodnog jedinstva, dr Šešelj nije glup. S potpunom pribranošću i duševnim mirom on prelazi preko krize oko predsedničkih izbora 24. septembra 2000. i prvi priznaje pobedu Voje Koštunice – iste noći, mada sada pokušava da revidira, pominjući neke procente. Tokom petooktobarskog prevrata i posle njega, Srpska radikalna stranka i njen vođa ostali su potpuno pasivni, u skladu sa prvobitnom procenom da DOS pobeđuje svakako; kontali su da će preživeti i ove, kao što su preživeli i Miloševića, ohrabreni dobrim izbornim rezultatom.

Postoktobarska istorija Voje Šešelja obeležena je upadljivim i stalnim porastom nervoze i hiperaktivnošću; bacio se na "raskrinkavanje organizovanog kriminala" od Caneta do Čumeta, od Čovića do Đinđića i uopšte je opet postao nepodnošljiv sa svojim "otkrićima", "kriminalcima", "špijunima", "izdajnicima" itd. Jasno se videlo da ga sve više svrbi tamo gde se češe. Oni sa boljim pamćenjem setili su se Branislava Vakića i Ljubiše Petkovića, bivših važnih radikalskih paravojnih vođa koji su svojevremeno u detalje objasnili veze doktora Voje sa Službom državne bezbednosti, sa oružjem i ostalim. I tako polako do prošlog petka, kada je potvrđeno da je haška optužnica protiv dr Vojislava Šešelja, predsednika Srpske radikalne stranke, potpisana i stala na snagu. Doktoru Šešelju ispunila se životna želja.

E, sad: u principu je zamislivo da neko ima herostratsku ambiciju da ostatak života provede u nekom civilizovanom evropskom ili sličnom zatvoru, a da je to mogao da izbegne. Mogao je veoma lako, svaljujući sve na Državnu bezbednost, Miloševića, Martića, Karadžića i praveći se nevešt: da je bio samo propagandni pion u većoj operaciji, neko bez ikakve terenske i operativne kontrole nad jedinicama na terenu, da se kurčio i bio opozicioni političar kome je – kako sam tvrdi sve vreme – sve dozvoljeno, pa i laži, klevete, uvrede i izmišljotine.

Tu dolazimo na pitanje psihijatrijskog pregleda: sa neke logičke tačke gledišta mnogi dobar advokat istog bi trenutka išao na neuračunljivost; manija veličine, manija žrtvovanja, manija spasavanja čovečanstva iz kandži novog svetskog poretka, mesijanski kompleks, samooptuživanje itd. Sve i da dotle dođe, to Voji Šešelju pomoći neće; naprotiv, izgubiće priliku da na sudu godinama viče, svađa se i nadmudruje se za publiku svojih pristalica – kao i Milošević, uostalom. Konačno zajedno u odsudnoj odbrani, njih dvojica i dalje imaju tu herostratsku ideju da će svaki od njih biti Georgi Dimitrov XXI veka, uzor herojske pobede pojedinca nad sistemom, sve sam novi Drajfus. Istorija se – kao što smo bili na vreme upozoreni – ponavlja: prvi put je drama ili tragedija; drugi put je farsa, ili tužna sprdnja. Ako dva jevtina prevaranta, Milošević i Šešelj, misle da će biti u stanju da ponove dramu Drajfusa ili Dimitrova, varaju se. Njih dvojica izašli su iz istorije, a ne u nju; izašli su na velika vrata koja se, međutim, zatvaraju veoma brzo. Izašli su ravno u televizijsku sapunsku operu iz Haga, koja se prikazuje u najbolje vreme za peglanje i srkanje jutarnje kafe.


 

Predistrorija

Vojislav Šešelj, dete iz siromašne željezničarske hercegovačke porodice, ulazi u sferu javnog interesa krajem sedamdesetih u Sarajevu, kao vunderkind i izuzetno uspešan student i omladinac. Etničko poreklo tada mu nije bilo od značaja, mada će kasnije postati. Šešelji su uglavnom Hrvati iz doline Neretve i Popovog polja, ali ih ima koji su prešli u pravoslavlje; neki su uzeli prezime Šešeljević. U Hrvatskoj postoje bar tri Šešelja od nekog značaja u javnom životu, a mnogo više običnih ljudi; svi Hrvati oduvek. Sam Voja Šešelj, koga je taj detalj očigledno svrbeo, uspeo je da izdejstvuje od SANU potvrdu napismeno da je čist Srbin; jedini primer takvog napora koji je poznat.

Kao i kod svakog vunderkinda, Vojini problemi počinju od prevelike pameti. Lepo je magistrirao i doktorirao i ušao u komunističku nomenklaturu u Sarajevu, kada mu je za oko zapala jedna doktorska disertacija, za koju je s pravom zaključio da je delimičan plagijat. Obelodanio je tu stvar, ali je propustio da napravi procenu poželjnosti tog svog poteza: lik koji je plagirao disertaciju bio je tada miljenik nomenklature, viđen za svetlu budućnost. Skorojević kao Voja Šešelj nije imao šta da primećuje u toj stvari. Uzgred: lik o kome je reč bio je kasnije dogurao čak do mesta premijera Republike Srpske, ama na kratko. Veoma ljut zbog očite nepravde, Voja Šešelj reaguje na način impulsivan i klasičan: isti Timon Atinjanin koji se naljutio na ceo svet. Reč po reč i karijera Voje Šešelja naglo se prekida, jer je tadašnja sarajevska komunistička nomenklatura imala malo strpljenja za kojekakve borce za pravdu, a protiv njenih miljenika. Državna bezbednost BiH nalazi mu neobjavljen rukopis iz koga sud izvodi zaključke i bez mnogo razmišljanja osuđuje ga na osam godina zatvora. Presuda je u apelacionom postupku smanjena, a Šešelj je odležao ukupno 14 meseci.

Iz zatvora izlazi veoma ljut, prelazi u Beograd i pridružuje se disidentskom krugu osamdesetih godina oko Dobrice Ćosića i drugih. U kasnijim pravosudnim natezanjima imao je punu podršku tog kruga i šire: podržali su ga i Vladimir Šeks i Dobroslav Paraga, između ostalih. Tada ga hvata skribomanija neslućenih razmera, koja ga drži do dana današnjeg, a i dalje će, kako obećava. Puka zapremina njegovih sabranih dela već se meri u kubnim metrima, a valja se plašiti da će boravak u Ševeningenu, sa svim pogodnostima, uskoro znatno povećati taj volumen.

Slavno vojevanje

Prvi boravci Voje Šešelja na kritičnom terenu beleže se početkom 1991. Prvo se početkom aprila pojavljuje u Kninu i slika se sa automatskom puškom i četničkom šubarom ispred SUP-a Knin; i šubaru i pušku uvalili su mu fotoreporteri i on je rado pristao. Onda i u Baranji i Istočnoj Slavoniji, tada još u svojstvu vođe stranke i kandidata za narodnog poslanika. Prvi skandal dešava se u Jagodnjaku, Baranja, u maju 1991, kada Milan Paroški i Šešelj drže miting lokalnim Srbima. Tada Milan Paroški izgovara čuvenu rečenicu "ubiti kao kera pored plota", a Voja Šešelj ima čast da s njim informativni razgovor na licu mesta obavi pokojni Josip Reichl Kir, načelnik Policijske uprave osiječke, ubijen 1. jula 1991. od ekstremista HDZ-a. To iskustvo ga je, izgleda, odbilo od daljih poseta kritičnim terenima – koliko se zna – sve do trenutka kada je mogao da se pojavi u Vukovaru, pod teškim obezbeđenjem, u novembru 1991, u uniformi i s oružjem, praveći se važan, držeći govore, smotre i brifinge, žderući večere i huškajući lokalne radikalske "dobrovoljce" na krvoproliće. Oficiri JNA, u čijoj se zoni odgovornosti Šešelj tamo muvao, ponašali su se servilno, shvatajući koja politička težina ide uz njega. O medijima i da ne govorimo: boravak dr Šešelja u Vukovaru bio je ispraćen kao da je o Vrhovnom Komandantu reč; sam Vrhovni Komandant pažljivo se čuvao takvih demonstracija vlastite popularnosti; reč je o mentalitetskoj razlici. Sasvim nalik na Franju Tuđmana, koji u to isto vreme obilazi Gospić, a oko njega Mate Laušić (komandant vojne policije) i drugi drže kevlarsko ćebence, Voja Šešelj muva se po terenu uz solidnu zaštitu i daleko od moguće opasnosti da ga nešto pogodi.

Naredna ukazanja Vojvode od Karlobaga na terenu datiraju iz 1992. i kasnije, po Bosni. Muvao se tamo-amo oko Sarajeva, ali u blindiranim vozilima i bez napadne medijske pažnje; uglavnom se kasnije hvalisao svojim putovanjima po Bosni. Pričao je o tome kako ga je za dlaku promašilo itd. Ali, ko bi mu verovao? Znamo ga kakav je: nikada nije voleo da rizikuje svoju vojvodsku guzicu; čak ni u TV debatama gde nije imao telohranitelje iza vrata, a imao je nezgodne protivnike, ili protivnike čiji su telohranitelji bili ravni njegovima – ili gori, što se dešavalo. Umesto da se detonira po terenu gde se puca, dr Šešelj se sve više detonirao po bezbednom terenu: vadio je pištolj na učitelje i taksiste, šutirao kolege u Skupštini, huškao Petra Panića na Nikolu Barovića, a sve pod budnim okom detaširanih telohranitelja iz Državne bezbednosti. Najdalje dokle je otišao bilo je da milostivo dopusti da ga skupštinsko obezbeđenje nežno prenosi s mesta na mesto. To bi trebalo da se nastavi i u Hagu.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine