VREME BR.650 | 18. JUN 2003. >

Dokumenti o nastanku imperije Pinka

Niz dokumenata čije izvode objavljujemo svedoči o tome kako je RTS bio prinuđen da prepusti Pinku ogroman paket objekata, opreme i usluga, uz minimalnu nadoknadu. Razgradnja RTS-a u korist izgradnje Pinka počela je za vreme direktorskog mandata Milorada Vučelića, a nastavila se pod rukovodstvom Dragoljuba Milanovića. U dokumentima koji se nalaze u posedu "Vremena" jasno se vidi kako je ova operacija izvedena

Za nepunih devet godina svog postojanja, RTV Pink je postao najdominantnija televizijska kuća u celoj bivšoj Jugoslaviji. Pink ima ogranke koji emituju posebne programe u Crnoj Gori i Bosni; satelitsko-kablovska verzija, pod imenom Pink Plus, gleda se svuda gde ima "naših", od Pariza do Beča i od Maribora do Geteborga. Signal Pinka pokriva čitavu teritoriju Srbije i navodno je najgledanija televizija u zemlji. Po prihodu od reklama svakako je najjača televizija, a postaće još jača ako od Saveta za radio-difuziju, o kome se ovih dana raspravlja u Skupštini Srbije, dobije nacionalnu frekvenciju.

Nasuprot Pinku, državna Radio-televizija Srbije je već godinama u stanju opadanja. Decenija i po služenja Slobodanu Miloševiću srozala joj je ugled i ostavila višak nekvalitetnih kadrova, a manjak opreme i novca za proizvodnju kvalitetnog programa. Problem naplate pretplate nije rešen i ne zna se kad će i kako će. Uz to, RTS će najverovatnije morati da se liši jednog od svoja tri kanala sa nacionalnom frekvencijom i da se pomiri sa statusom siromašne televizije u siromašnoj zemlji.

Sve ovo moglo bi da služi kao školski primer nadmoćnosti privatničkog preduzetničkog duha koji oteletvoruje Pink, nad neefikasnom, birokratizovanom državnom firmom kakva je RTS. Na kraju krajeva, reći će neko, to je kapitalizam i za to smo se borili. Problem je u tome što sadašnje stanje nije posledica uticaja nevidljive ruke tržišta, nego pljačke. Niz dokumenata čije izvode objavljujemo svedoči o tome kako je RTS bio prinuđen da prepusti Pinku ogroman paket objekata, opreme i usluga, uz minimalnu nadoknadu. Razgradnja RTS-a u korist izgradnje Pinka počela je za vreme direktorskog mandata Milorada Vučelića, a nastavila se pod rukovodstvom Dragoljuba Milanovića. U dokumentima koji se nalaze u posedu "Vremena" jasno se vidi kako je ova operacija izvedena.

UGOVOR O PljAČKI: Godine 1994, kada je Željko Mitrović u Zemunu osnovao televiziju pod imenom Pink International Company, važio je zakon po kome se radiotelevizijske frekvencije mogu dobiti samo na osnovu javnog konkursa, osim ukoliko nisu u funkciji radiodifuzne delatnosti RTS-a. Zato je prvi korak Željka Mitrovića bio zaobilaženje javnog konkursa putem ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji sa RTS-om, odnosno s njenim direktorom Vučelićem. Ugovor je potpisan 5. avgusta 1994, malo više od mesec dana pre nego što je Pink počeo sa emitovanjem. Taj ugovor ima četrnaest članova i rok važenja od deset godina, što znači da je na snazi i danas.

Na prvi pogled, stiče se utisak da je ugovor povoljan za RTS, jer mnogi članovi počinju navođenjem obaveza Pink prema državnoj televizijskoj kući. Prema članu 2, na primer, Pink ustupa RTS-u svoj studio u Zmaj Jovinoj ulici u Zemunu "u trajanju od 200 sati mesečno bez ikakve nadoknade", uz to idu kapaciteti Pinkovog televizijskog centra u trajanju od 100 sati mesečno, takođe bez naknade, a Pink se na kraju obavezuje da "obezbedi adekvatnu studijsku i tehničku opremu uz saglasnost RTS-a". U članu 3 Pink se obavezuje da izgradi predajnik minimalne snage od 5 KW, navodno opet za potrebe RTS-a, a u članu 4 Pink pristaje da na radiju i televiziji dva puta nedeljno reklamira proizvode izdavačke delatnosti RTS-a (ma šta to značilo).

Međutim, kada se pogledaju članovi koji govore šta RTS za uzvrat treba da učini Pinku, vidi se da je ugovor štetan za državnu televiziju. Naime, u članu 6 RTS se obavezuje da podnese zahtev za dodelu jedne FM radio-frekvencije (91,3 MHz) i jednog (57-og) TV kanala, koji bi RTS i Pink ko bajagi zajednički koristili. U praksi, i radio i televizijski kanal koristio je isključivo Pink, a priča o zajedničkom korišćenju postojala je isključivo radi izvrdavanja zakona. Dalje, RTS pristaje da Pinku "u zavisnosti od svojih kapaciteta" pruži "svu stručnu i kadrovsku pomoć", a to se odnosi i na stvaranje "tehničkih i drugih uslova da Pink Company može samostalno proizvoditi i emitovati program na području grada Beograda" (član 6). Upravo je zahvaljujući ovom članu omogućen značajan odliv opreme i sposobnih tehničkih kadrova iz državne televizije. U zamenu za sve to, Mitrović je uložio samo par sati dnevno studijskog vremena i nešto vremena za reklame, ali, kao što ćemo videti, ni te minimalne obaveze nije ispoštovao.

Posebno su zanimljivi članovi 7 i 11 pomenutog ugovora, jer u njima jasno piše da će Pink "preuzimati i prenositi informativno političke i druge sadržaje iz programa RTS-a kada su hitne prirode", te da "neće emitovati emisije informativno-političkog karaktera bez saglasnosti RTS-a". Pošto nema dokaza da je iz RTS-a ikada stigla saglasnost za emitovanje programa kao što su "Info top" i "Klopka", izlazi da Pink svakodnevno krši ovaj ugovor. Još jedna osobenost ugovora je neuobičajeno dug period raskida – minimum dve godine – u slučaju da ga jedna od strana prekrši. Tokom te dve godine, kaže član 10, oštećena strana dužna je da poštuje ugovor kao da je sve u redu.

TRI ANEKSA I SAHRANA: Iste godine (1994) Mitrović i Vučelić su potpisali prvi aneks ugovora, kojim se RTS obavezuje da za potrebe Pinka obezbedi još jedan radio i jedan televizijski kanal (34) sa pozicije Iriški venac. Isti aneks predviđa da će prvobitni ugovor nakon isteka roka od deset godina biti automatski produžen za još jednu deceniju. Jedino što RTS dobija za uzvrat je načelno obećanje Pinka da će državnoj televiziji bez naknade ustupiti licencna i TV prava na filmove i serije. Zanimljivo je da RTS u tom aneksu traži od Pinka "kadrovske i tehničke kapacitete za prevođenje i titlovanje filmova i serija", što znači da je najveći deo tih kapaciteta već dotad bio ustupljen Mitroviću.

I drugi aneks ugovora potpisan je za Vučelićevog vakta, ali godinu dana kasnije, u junu 1995. Aneks predviđa da RTS ustupi Pinku još dve televizijske frekvencije (lokacije Vodotoranj Košutnjak i Stojčino brdo) i promenu već dodeljenih kanala na lokacijama Iriški venac i Ušće. Ovoga puta više nema govora o bilo kakvom zajedničkom programu Pinka i RTS-a, već se jasno kaže da će Pink "sve frekvencije dodeljene na osnovu ugovora i aneksa koristiti isključivo za emitovanje sopstvenog programa", a zatim da je RTS saglasan da Pink preuzme i sva ostala prava na te frekvencije "ukoliko to zakonski propisi omoguće". "Ukoliko Pink Company postane jedini nosilac prava korišćenja frekvencija... RTS je dužan da bez naknade omogući Pink Company smeštaj emisione opreme i emitovanje programa" (član 2 aneksa). Sem toga, dvogodišnji period raskida iz ugovora produžava se na 36 meseci, a ugovorne strane se obavezuju da neće pokušati da raskinu ugovor najmanje pet godina, počevši od dana potpisivanja aneksa. Za uzvrat, Pink se obavezuje da izgradi "emisioni objekat površine do 100 kvadratnih metara sa odgovarajućim instalacijama", opet ko bajagi za zajedničke potrebe Pinka i RTS-a. Ovaj objekat, međutim, nikada nije izgrađen.

Umesto toga, Željko Mitrović početkom 1996, nakon Vučelićevog smenjivanja sa položaja generalnog direktora RTS-a, potpisuje novi aneks sa novim direktorom Dragoljubom Milanovićem. Trećim aneksom RTS se odriče svih ranijih zahteva predviđenih ugovorom i ranijim aneksima, uključujući i obavezu da Pink izgradi pomenuti emisioni objekat. Umesto toga, kaže se u prvom članu aneksa broj 3, Pink će RTS-u isplatiti ukupno milion ondašnjih dinara (kurs je tada bio 3,3 dinara za nemačku marku), odnosno današnjih 165.000 evra u deset mesečnih rata. Isplatom poslednje rate, kaže se u aneksu, "Pink Company je izvršio u celosti sve svoje obaveze prema RTS-u predviđene odredbama osnovnog ugovora i aneksima". Za uzvrat, RTS pristaje da ustupi Pinku čitav niz dodatnih kanala (lokacije Subotica, Gučevo, Rudnik, Crni vrh, Goč i Jastrebac). Gotovo patetično deluje član 4, po kome se Pink obavezuje da plaća benzin za agregate i struju za predajnike koje je na ovaj način dobio od RTS-a, u iznosu od 5000 dinara (oko 750 evra) mesečno. Za svaki slučaj, član 5 aneksa predviđa da RTS nadoknadi Pinku svu štetu ukoliko se ugovor "iz bilo kog razloga" ne sprovede u potpunosti. O eventualnoj naknadi štete koju pretrpi RTS nema ni reči.

LEŠINARENjE: Trećim aneksom je velika pljačka RTS-a gotovo zaključena, s tim što je Milanović neposredno pred rat doneo ukaze kojima Pinku dodeljuje još tri predajnika (Jastrebac, Plačkovica i Goleš, 1. februar 1999), a neposredno posle rata još dva (Fruška gora i Rudnik, 23. jun 1999). Zanimljivo je da se u potonjem ukazu kaže da će predajnik na Rudniku biti izgrađen "zajedno sa RTS-om i MUP-om Republike Srbije", što znači da je Mitrović uspeo da u svoja kola upregne i policiju.

Posle svega navedenog vidi se da je državna televizija, koju su građani decenijama finansirali kroz budžet i kroz pretplatu, tokom šestogodišnjeg perioda pljačkana od strane jedne parazitske firme, koja je stalno tražila sve više, a davala sve manje. Nije, međutim, jasno zašto iz RTS-a nakon smene Miloševića nikada nije došao nijedan zahtev za raskid štetnog ugovora niti su zbog zaključivanja istog pokrenute krivične prijave protiv bivših direktora. Nije jasno ni koliko je objekata i opreme bez naknade otuđeno na osnovu famoznog člana 6 niti da li je Pink ikada platio onih milion dinara iz aneksa 3.

Ostaje da se provere i neki drugi aspekti poslovanja najgledanije televizije u Srbiji. Na primer, bilo bi interesantno znati kako je i kad Radio Pingvin (osnivač Radojica Nikčević ubijen, poslednji poznati vlasnik Željko Ražnatović Arkan takođe ubijen) prešao u vlasništvo Pinka. Još zanimljivije bi bilo znati da li Pink plaća porez na prihode od satelitskog programa za inostranstvo i na reklame koje ubira od toga. O onoj zgradi na Dedinju da i ne govorimo.

Istini za volju, Željko Mitrović nije jedini koji je napravio televiziju kanibalizacijom RTS-a: po sličnom obrascu radili su i Košava, Palma, Ju info i još neki, o čemu će biti reči u narednim brojevima. Međutim, Mitrović je uzeo najviše, i bio bi red da za to prvi odgovara, zajedno sa partnerima Vučelićem i Milanovićem. Naravno, sve to pod uslovom da postoji minimum volje da se zakon sprovede, u vezi s čim se poslednjih meseci gomilaju ozbiljne sumnje.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine