27.2.2016. Smrt u javnosti – Šta sve možeš u Srbiji kad si mrtav Poginulima u helikopteru i u Libiji zajedničko je: biće zanimljivi do sledećeg leša

piše: Jovana Gligorijević

Za dve nedelje navršiće se tačno godinu dana od pada helikoptera Vojske Srbije u kom su šest odraslih osoba i jedna beba izgubili živote. Na dan kada izlazi ovaj tekst navršava se nedelju dana otkako je dvoje srpskih diplomata poginulo u Libiji.

Svima njima zajedničko je to da bi danas verovatno bili živi, samo da su predstavnici vlasti nešto preduzeli, ili pak, da su se suzdržali od određenih poteza. Zajedničko im je to i što niko neće snositi odgovornost za njihovu smrt.

U padu helikoptera poginuli su Omer Mehić, Ivan Miladinović, Milovan Đukarić, Nebojša Drajić, Dževad Ljajić, Miroslav Veselinović i beba stara samo pet dana, posle smrti nazvana Šahin, po dedi. U Libiji su poginuli Jovica Stepić i Slađana Stanković.

Ovaj tekst nastaje upravo u vreme dok Jovicu Stepića i Slađani Stanković sahranjuju, njega u porodičnoj grobnici u selu Makce, a nju na groblju Zbeg u Borči.

Srpski zvaničnici, kao i mediji, puni su reči hvale za dvoje nastradalih diplomata. Isto je bilo i u martu prošle godine kada su piloti i medicinski radnici iz helikoptera koji je pao bili "pali heroji", "hrabri spasioci", i tako dalje. Porodice Stepić i Stanković izložene su hordama novinara tabloida koji jedva čekaju da ih opišu kao "zanemele od bola", "skrhane tragedijom", broje im miligrame sedativa koje su im dali lekari i mere mililitre suza koje su prolili. Ono konkretno i bitno što ti ljudi imaju da kažu, u drugom je plani. Primera radi, brat Jovice Stepića demantovao je ministra spoljnih poslova Dačića i premijera Vučića koji tvrde da su porodice bile uključene u pregovore sa otmičarima. Nije ga kontaktirao niko ni od domaćih zvaničnika - za smrt brata, ovaj čovek saznao je iz medija.

Slađana Stanković je u Libiji već preživela jednu otmicu i potom tražila od Ministarstva spoljnih poslova da bude povučena iz ove zemlje. Ali, njenoj molbi niko nije izašao u susret. Dok je bila živa, niko je nije čuo, nikome nije bila bitna. Sad kad je mrtva svi skoro sve znamo o njoj, svuda je tema broj jedan.

Poginuli piloti u helikopteru uopšte nisu bili nadležni za takvu vrstu akcija spasavanja. Dobili su, ipak, od države Srbije Dan žalosti, za razliku od diplomata izginulih u Libiji.

Šta sve čovek čija smrt postane javna, društvena i politička tema u Srbiji može da očekuje nakon što uzaludno, bez ikakvog racionalnog razloga i smisla izgubi život?

Prvo, mutave, konfuzne i kontradiktorne izjave zvaničnika na konferencijama za novinare. Potom, gicanje i ritanje, besne ispade tih istih zvaničnika na pomen mogućnosti da nekakav, makar i najmanji udeo odgovornosti imaju za njihovu smrt. Slede komemoracije na kojima se priča kako su divni ljudi bili, kao da bi njihova besmislena smrt bila manje strašna da nisu bili divni ljudi. Onda sledi šarada sa danima žalosti: odredi se taj jedan dan kad radio stanice emituju klasičnu muziku, a kablovski operateri pogase zabavne kanale. Kao da će sutradan, kad taj dan žalosti prođe, tragedija biti manja. Paralelno se odvija proces medijskog lešinarenja nad članovima porodice: uzimaju se izjave od uplakane dece, izbezumljenih udovica, raspamećenih roditelja...

Nekrofilija raste, ovo društvo voli mrtve: mrtvi su dobri jer ne mogu ništa da kažu u svoje ime. Njima se može bez ikakve neugodnosti manipulisati, nabijati tiraž, prikupljati politički poeni. Mrtvi su divni ljudi.

Kulminacija dolazi u vidu oduzimanja ljudskog dostojanstva mrtvima: piloti su bili u kafani kad je stigla informacija da treba da polete, pa su "nacvrcani" seli u helikopter; slike mrtvih tela Slađane Stanković i Jovice Stepića kruže društvenim mrežama i po medijima sa manjkom osećaja za ljudskost.

I tako se stvara opšta kakofonija. Od larmanja, coktanja i uzdisanja, ne čuje se više ništa, niko nije sposoban da misli, da razluči šta se dogodilo, kako i zašto.

Samo, nije ta kakofonija slučajna. Ona se namerno stvara da zagluši svako smisleno pitanje, od kojih je najsmislenije: zašto su ovi ljudi mrtvi?