fotografije: m. jovanović
ZEMLJANIM I GVOZDENIM PUTEVIMA: Ulaz u izbeglički kamp u Preševu,...

Na licu mesta – Preševo, Šid, Dimitrovgrad >

Na putu kroz Srbiju

Izbeglice sa Bliskog istoka ne žele da ostanu u Srbiju, a u tom smislu može se reći da izbeglički ili migrantski sistem u Srbiji, u načelu, funkcioniše dobro. Na terenu se mogu primetiti manjkavosti u organizaciji i kontroli procesa od čega ponešto jeste dlaka u jajetu, ali ima i trnja u oku

Kroz Srbiju je ove godine prošlo skoro 600.000 ljudi. Do sada se nije desio nijedan veliki bezbednosni incident između izbeglica niti između domaćeg stanovništva i pridošlica. U javnost još uvek nisu procurili dokazi o nekoj velikoj korupcionaškoj aferi. Izbeglice su, u najvećoj meri, veoma zadovoljne tretmanom koji imaju u Srbiji.

Ovo je sasvim dovoljno za dobru ocenu funkcionisanja izbegličkog sistema u Srbiji, međutim, to ne znači da se Sirijci i Avganistanci ne potuku ponekad između sebe, da im lokalci sa improvizovane tezge u Preševu ne prodaju kafu duplo skuplju nego što inače košta, da ih lokalni banditi ponekad ne opljačkaju, da u Šidu medicinske organizacije ne primete sveže masnice "nepoznatog porekla" na Avganistancima koji dolaze iz kampa na istoku zemlje, da mnogi ne pričaju o raznim "sitnim" (ne)sistemskim korupcijama na koje su usput nailazili.

IGRE DOZVOLA: Najvažnije uloge u izbegličkom sistemu imaju Komesarijat za izbeglice i migracije, granična policija i još neki delovi MUP-a, Radna grupa za rešavanje mešovitih migracionih tokova (čiji je predsednik ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandar Vulin), UNHCR i Crveni krst.

...put od Miratovac polja do Miratovca...

Na samom terenu sa izbeglicama radi i mnogo međunarodnih, stranih i domaćih organizacija koje svakodnevno i posvećeno pomažu izbeglicama. Samo u Preševu ih ima oko deset. Mnogo je i individualaca, pre svega mladih stranaca sa Zapada, koji dobrovoljno i o svom trošku pomažu u deljenju pomoći. U kampovima u Preševu, Dimitrovgradu i Šidu izbeglice se mogu odmoriti (negde u toplom, negde samo na suvom), dobiti čistu i suvu odeću i obuću, nahraniti se, izlečiti pa čak dobiti besplatnu kartu za autobus ili voz (kod nekih organizacija i novac) za nastavak svog putovanja. Pored ove materijalne pomoći, neke organizacije nude i informacije, razgovor sa psihologom i utehu, što je nekad važnije od novih rukavica ili čarapa.

...i fotografija pre ulaska u voz u Preševu

Utisci organizacija o funkcionisanju sistema su različiti. Oni koji su dobili dozvolu za rad unutar kampova (od Radne grupe; kriterijumi za dobijanje dozvola nisu sasvim jasni) koncentrišu se na pomoć izbeglicama. Organizacije koje izbeglicama nude uslugu ili pomoć za koje "Vulinovi ljudi" procene da su nepotrebne – ostaju van kampova.

Međutim, to ih ne sprečava da, takođe posvećeno, rade sa ljudima kojima je pomoć potrebna. Među onima koji rade van kampova mogu se čuti optužbe da oni što su unutra zatvaraju oči i pred krupnim i pred sitnim greškama u funkcionisanju sistema. Međutim, ni ovi spolja ne žele da govore skroz otvoreno jer se još uvek nadaju da će dobiti dozvolu za ulazak u kampove, pa će tako uspešno završiti svoje projekte i dobiti nove od donatora.

KAPACITETI: U Srbiji postoji 13 privremenih i pet stalnih kampova (ili centara) za smeštaj izbeglica (ili tražilaca azila). Najfrekventniji su oni na južnoj, istočnoj i zapadnoj granici zemlje – Preševo, Dimitrovgrad i Šid. Sva tri su privremena i otvorena su ove jeseni. Kroz njih u Srbiju uđe, ali i izađe 99 odsto izbeglica.

HAOTIČNO STANJE: Kamp u Dimitrovgradu

Iako opterećenost granica traje već mesecima, uslovi u kojima izbeglice čekaju u redu su daleko od prihvatljivih. Prostor gde izbeglice čekaju u redovima pre ulaska u šatore za registraciju u Preševu je nenatkriven, ljudi (uključujući policajce i ostale) kisnu i stoje u blatu. Infrastrukturno rešavanje ovog problema započeto je tek u decembru do kada je tuda prošlo pola miliona ljudi.

Osim njih tu su još i privremeni kampovi u Kanjiži, Somboru, Subotici, Kikindi, Bosilegradu, Negotinu, Zaječaru, Adaševcima, Principovcu, Bujanovcu. Neki od ovih kampova se tek opremaju, neki već funkcionišu, a ovi na severu su privremeno zatvoreni jer su trenutno van izbegličkog puta. Centri za smeštaj tražilaca azila u Banji Koviljači, Bogovađi, Sjenici i Tutinu, koji su otvoreni pre aktuelne krize, skoro su prazni. Izuzetak je Krnjača gde se kratko zadržavaju oni koji stižu sa istoka Srbije i oni koji nisu iz Sirije, Avganistana i Iraka, a vraćeni su sa granice prema Hrvatskoj.

TRANSPARENTNOST: Jedna od najbitnijih zamerki na odnos države prema izbegličkoj situaciji u zemlji jeste netransparentnost. Javnost iz političkih govora zna da u rešavanju izbegličke krize finansijski i materijalno Srbiji pomažu UNHCR, Evropska unija kroz svoje institucije i pojedinačne članice, da pomažu vlade Norveške, Japana, Švajcarske, Rusije, međunarodne, nevladine i verske organizacije, međutim, još ne postoje izveštaji o tome kako se ta sredstva troše. Ne postoji, na primer, komisija ili neko slično telo poput onog koje je vodio Marko Blagojević iz Cesida nakon poplava u 2014. godini.

Mnogi pričaju o tome da se humanitarna pomoć kupuje od "ljudi od poverenja". Od njih se zakupljuje i prostor za smeštaj ili rad sa izbeglicama. Netransparentnost svakako potpiruje ovakve tihe glasine.

IZBEGLIČKA EKONOMIJA: Novca, dakle, imaju i državne službe, ali i nevladine (domaće i strane) organizacije. Neke međunarodne organizacije u Preševu plaćaju zakup prostorija više od stotinu evra – za dan. Bar se tako priča… Zahvaljujući velikom broju ljudi, lokalni ugostitelji neplanirano renoviraju svoje kafiće, a dnevni promet u prodavnicama, pekarama i kioscima brze hrane, koji su najbliže izbegličkim kampovima, dnevnu zaradu mere u stotinama hiljada dinara. Nije retkost da u određenim prodavnicama trgovci imaju duple cenovnike, pa tako za izbeglice neki keks košta dva evra, iako mu je cena 130 dinara. Nije retkost ni da izbeglicama, na nekim mestima, nije dozvoljeno da koriste toalet. Nije retkost ni da među njih dolaze sitni šverceri koji im karticu za mobilni telefon prodaju za pet evra, par čarapa za tri evra... Uglavnom su u pitanju samostalne trgovinske radnje, ali u Šidu mnoge izbeglice pominju da se slične radnje dešavaju (ili su se dešavale) i na NIS-ovoj pumpi pored kampa Adaševci. Ima i trgovaca koji ne koriste izbegličko nepoznavanje srpskog jezika (ili albanskog, koji se govori u Preševu) već pošteno rade svoj posao, koji je i inače veoma isplativ.

Da je rad sa izbeglicama unosan govori i kolona autobusa pred Preševom koja je duga oko pet kilometara. Vozačima oko 600 autobusa se isplati i da po dva dana čekaju na red da uđu u kamp i pokupe putnike za Šid. Policija kaže da ponekad pravi nenajavljene kontrole dozvola za prevoz izbeglica.

Tu su naravno i taksisti, koji se oko kampova okupljaju kao insekti. Neki od njih, uglavnom oni na istoku, rade pošteno – na taksimetar ili po fer dogovoru. Ostali su uporni u nagovaranju dok nude vožnju, često se pretvaraju da su humanitarci, doktori… Svi se, zvanično, kunu u poštenje, plaćanje poreza, taksi i poštovanje propisa.

PROCEDURA: Kao izbeglice, kroz Makedoniju, Srbiju, Hrvatsku i dalje, mogu da prođu samo oni koji imaju dokaz da su državljani Sirije, Avganistana ili Iraka, odnosno oni koji, političkim odlukama Zapada, nisu okarakterisani kao ekonomski migranti. (Čudno je zašto u ovoj grupi nisu i zemlje poput Somalije, odakle uglavnom dolaze žene sa decom bežeći od strahota militanata El Šababa.) Republika Srbija je, prateći tu politiku, svoj izbegličko-migrantski sistem posvetila ulozi tranzitne zemlje. O davanju izbegličkih zaštita u Srbiji nema mnogo reči iako nije neobično da se ljudi iz Pakistana, Šri Lanke, Eritreje, koji nekako uspeju da stignu do Preševa, upućuju na Beograd i ustaljenu proceduru dobijanja azila u Srbiji. O problemima nastavka te procedure, "Vreme" je iscrpno pisalo u ranijim brojevima.

Imati papir koji dokazuje da je neko državljanin Sirije, Avganistana ili Iraka izgleda da nije veliki problem. Kako izbeglice pričaju, dokumenta koja na sebi imaju podatke o državljanstvu i fotografije lako se mogu nabaviti za određenu svotu novca. Uostalom, već je poznato da mnoge od izbeglica koriste falsifikovana dokumenta (iste podatke kao jedan od terorista koji su izveli napade u Parizu imalo je još sedam ljudi registrovanih u Makedoniji i Srbiji). Frontekst, policija Evropske unije, apelovao je da nema neophodnu opremu za proveravanje verodostojnosti dokumenata izbeglica.

STRES I DRUGE PRIČE: Jedna od najslabijih karika sistema jeste preopterećenost zaposlenih, pre svega u državnim službama. Iako je to individualna stvar, zbog opšteg nezadovoljstva uslovima rada (mala plata, na primer) dešava se da radnici u centrima za socijalni rad i poneki zaposleni u lokalnim jedinicama zdravstvene zaštite nemaju mnogo strpljenja za izbegličke probleme. Policajci rade u smenama od po 12 sati, često je hladno, pada kiša, a izbeglica je mnogo. Desi se da policajac koji stoji na izlazu iz kampa iznenada i brutalno počne da se dere na mladića koji je unutar kampa zaboravio torbu ili člana porodice. On je stoti po redu koji je tog dana nešto zaboravio i želi da uđe kroz izlaz, a pravila to ne dozvoljavaju – u kampu se ne sme praviti gužva jer usporava proces registracije. Sa druge strane, dešava se da članovi Žandarmerije dele deci slatkiše.

Treći negativan primer najviše zabrinjava – sedmoro od deset izbeglica koje u Srbiju dolaze sa istoka, iz Bugarske, žali se da im policajci naplaćuju registraciju sa izgovorom da će ako ne plate morati dugo da čekaju.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Izbeglički vodič kroz Srbiju

Nakon opasnog i skupog prelaska mora između Turske i Grčke, najveći broj izbeglica stiže na južnu granicu Makedonije. U Đevđeliji, nakon pokazivanja papira koji dokazuju da su državljani Sirije, Avganistana ili Iraka, dobijaju potvrdu da traže azil. Dalje, vozom putuju do makedonskog sela Tabanovci, između Kumanova i južne srpske granice. Nastavljaju peške još nekoliko kilometara i sledeća stanica im je prolazni kamp u Srbiji nazvan Miratovac polje. Tamo prolaze kroz vrata, tačnije okvir vrata a zapravo elektronski brojač ljudi. Nakon prolaska kroz vrata Evrope, na šta ovaj uređaj podseća, izbeglice dobiju humanitarne pakete i nastavljaju peške, zemljanim (često blatnjavim) putem preko polja.

Kilometar dalje, kod džamije u Miratovcu, ulaze u UNHCR-ove autobuse koji ih besplatno voze do samog ulaza u kamp u Preševu. Neki se prevare pa uđu u jedan od mnogih taksija koji vrebaju u Miratovcu. Bilo je primera da su, za vožnju do Preševa, što je oko osam kilometara, plaćali i po dvesta evra. Taksiste, bar one koje je ekipa "Vremena" videla na terenu (na svim stranama Srbije), niko ne sprečava da nude svoje usluge zbunjenim izbeglicama.

U Peševu im granična policija uzima otiske i fotografiše ih, a oni nastavljaju autobusima, vozovima ili taksijima do granice sa Hrvatskom. Cena autobuske karte je 35 evra (vožnja traje sedam sati), vozne – 15 (oko deset sati vožnje), a taksi je oko 400 (dužina putovanja zavisi od taksiste).

U kampu Adaševci (u stvari, motel "Adaševci") čekaju neko vreme, a zatim autobusom idu do Šida. Nastavljaju hrvatskim vozom direktno u zimski kamp u Slavonskom Brodu. Tu se odmaraju u, kako novinarski izveštaji kažu, odličnim uslovima, pa nastavljaju dalje na severozapad ka Sloveniji, Austriji, Nemačkoj, Belgiji, Skandinaviji.

Divlji istok

Iz Bugarske u Srbiju dolaze uglavnom siromašni Avganistanci, Paštuni. Pešače od Turske i to je neuporedivo jeftinije od morskog puta preko Grčke. Ipak, cena za to je brutalnost bugarske policije o kojoj svedoče svi do jednog. Govore da im uzimaju novac, telefone, odeću; da ih ostavljaju gole da leže u blatu, da puštaju pse na njih, da ih drže u zatvorima gde imaju samo vodu, da ih tuku…

Kada uz prugu uđu na teritoriju Pirota ili Zaječara, čeka ih mnogo prijateljskije okruženje. Govore da su ljudi u Srbiji (kao i u Turskoj) – dobri. Nije im problem što, kako pričaju, moraju da plate od 10 do 30 evra za "ubrzavanje" registracije.

Cena autobuske karte iz Dimitrovgrada je 25 evra do Beograda i 35 do Šida. Deset minuta hoda od kampa nalazi se normalna stanica Niš ekspresa gde je karta za Beograd 1750 dinara, ali izbeglice, iz nekog razloga, ne idu tom linijom. U Dimitrovgradu postoji i voz koji do Beograda košta manje od šest evra, ali ni on nije popularan. Neki kažu da izbeglice ne znaju za te opcije.

Sam kamp se nalazi u staroj kasarni u kojoj je sada sedište granične policije. Ako ne odu istog dana kada su stigli, izbeglice mogu da spavaju u kontejnerima koje su obezbedile razne organizacije. U njima, međutim, nema dovoljno mesta za oko 250 ljudi koliko ih, prosečno, svakog dana stigne u Dimitrovgrad.

U Zaječaru je frekvencija dosta manja. Izbeglice koje odatle dolaze ne žale se ni na koga i kažu da su autobuski i taksi prevoz dosta jeftini.