Vreme
VREME 1300, 3. decembar 2015. / KULTURA

Roman – Merso, kontra-istraga:
Važno je zvati se Musa

Roman Kamela Dauda u stopu sledi siže Kamijevog Stranca, rasklapa ga i subvertira, priča istu priču s druge strane – a onda i nju rastavlja na parčiće
Jednostavno je: ovu priču, naime, treba iznova napisati, na istom jeziku, ali zdesna nalevo. To jest tako što će se poći od još živog tela, sokaka koji su ga odveli do njegovog kraja, Arapinovog imena, sve do njegovog susreta s metkom. Ja sam zato naučio ovaj jezik, donekle, da bih ispričao tu priču umesto mog brata koji je bio prijatelj sunca. Čini ti se neverovatno? Grešiš.

Onom Mersou je, setićete se, umrla majka; danas, a možda i juče, ko tačno da se seti pod ovim nemilosrdnim alžirskim suncem koje rastače svaku misao, zamagljuje (sao)sećanje, podstiče težnju uma i tela za obamrlošću negde u senci. Ne može se reći da mu je svejedno, no ipak, Merso ne pokazuje ritualne znake žalosti, a i generalno se ne ponaša u skladu s očekivanjima okoline. Koju, uzgred, sačinjavaju francuski kolonisti u zadnjim godinama vladavine nad Alžirom. Oni tu i jesu i nisu kod kuće, a sa Arapima i žive i ne žive zajedno, to jest više su to dve kaste koje supostoje sa onoliko interakcije koliko je neophodno. Merso ide u bioskop, liže sladoled, zavodi mladu ženu, upliće se i u neke stvari koje ga se zapravo ne tiču, i na koncu, u svojstvu kolateralnog učesnika tuđeg nesporazuma, sukobljava se s mladim Arapinom i ubija ga. Zbog toga će biti zatvoren, osuđen, možda obešen; unapred uživa u povicima mržnje kojim će ga dočekati krvožedna masa samozvanih pravednika.

Image

Ako u gornjem pasusu niste brzo i lako prepoznali elemente sižea Stranca Albera Kamija, onda je bolje da se okanete ovog teksta i prihvatite se te knjige. A Kamel Daud, frankofoni alžirski pisac, Stranca kao da nije ispuštao iz ruku jako dugo, sudeći po onome što mu je "uradio". Zapravo, Daudova inicijalna dosetka jednostavna je koliko i genijalna, to jest prebogata potencijalom. On je fokusirao i izolovao traumatsku tačku romana, onu kad Merso na onoj plaži, prilično sluđen, ubija "Arapina" o kojem ne zna(mo) baš ništa, niti ćemo išta o njemu saznati u ostatku romana: ko je i šta je, kako se zove, šta sanja i šta mu se događa. Ne, on je naprosto – Arapin. Slučajno izdvojena jedinka iz bezoblične domorodačke mase. Nije da Merso ima nešto protiv njega, ili protiv "Arapa" generalno; on samo nema razloga ni povoda da ih percipira kao pojedince. Njegova imaginacija ne dopire dotle, jer se u njegovom svetu, na njegovom misaonom horizontu, nije pojavio dovoljno jak razlog da bude drukčije.

Elem, Kamel Daud polazi od tog praznog mesta, on u svom "kontra-romanu" Merso, kontra-istraga (prevela Svetlana Stojanović; Akademska knjiga, Novi Sad 2015) ubijenom Arapinu nadeva ime Musa i "snabdeva" ga bratom, majkom i celom onom ličnom istorijom koja je čoveku potrebna ne bi li postojao kao pojedinac za druge pojedince. Naravno, Musa od toga neće oživeti, Merso ga je ubio te je on postojano odsutan, dakle, i dalje nije istinski vlasnik, intepret i kontrolor "svoje" priče. Nju će pripovedati njegov brat, u današnjem Alžiru, odavno slobodnom od francuske kolonijalne uprave, ali ne i od vojne diktature na jednoj strani, te od radikalnih islamista na drugoj; pričaće je, kroz beskrajne seanse, u jednom od poslednjih preostalih barova grada Orana, pripovedaće je, kao nekakvom mučaljivom "Čeperku", mladome francuskom istraživaču, onom "evropskom Drugom" koje će imati da sasluša sve ono što Merso nije, kao što će i Daud dospeti da napiše sve ono što "nedostaje" kod Kamija.

Sve ovo, hteli – ne hteli, može da zazvuči kao jedna od onih dobro skrojenih "postkolonijalnih" (para)književnih vežbi za lukrativno ispravljanje krivih Drina, ali srećom su Daudove ambicije mnogo šire i zapravo su negde na drugoj strani. I pri tome su te ambicije snabdevene odgovarajućim literarnim pokrićem.

Naratorove reminiscencije idu za tragom poznog kolonijalnog Alžira, onog iz Kamijeve knjige, prikazujući to isto okruženje iz drugačijeg ugla. Iz "ugla žrtve"? Može i tako, ali oprez: i ta će žrtva okrvaviti ruke, i to osvetničkim ubistvom sasvim nedužnog Francuza, u onim prevratnim danima nakon proglašenja nezavisnosti. Francuz će, doduše, imati ime, samo, pitanje je koliko ti ime pomaže kad si već mrtav... Ubici, pripovedaču, Musinom bratu, za to će ubistvo biti suđeno (Mersoova sudbina mora biti i na tom nivou parafrazirana!) jer ga je počinio nekako prekasno i pomalo izvan konteksta, kada je nezavisnost već izborena i individualni akt odmazde odviše već liči na banalni, "privatni" zločin, a u samom ratu za slobodu nije sudelovao, tako da će i svojima biti sumnjiv, označen kao loš alžirski patriota, u najmanju ruku. Kontemplacija nad "postfrancuskim" Alžirom, nimalo sentimentalna, onaj je drugi sloj naratorovog "esejiziranja" u baru, a u njoj je i ceo jedan eksplicitno ateistički solilokvij zbog kojeg pripovedača možda i nije zabolela glava, ali je zato pisac Daud, u "stvarnom" životu izvan romana, ponajviše zbog toga zaradio nekovrsnu fatvu i danas živi pod stalnom pretnjom...

Daudu, dakle, uspeva da, sve verno sledeći siže Stranca i okrećući ga naglavačke, posuvrati njegovu priču kao košulju koju okrenete na "unutrašnju" stranu, dakle, da na neki način "dekonstruiše" Stranca, a da pri tome ostane u potpunosti lojalan toj knjizi, jer kod Dauda nema ni traga nekom prizemnom i politikantskom "obračunu" s Kamijevim remek-delom, u nekom trivijalnom, parazitskom ključu tipa "lagao vas je zli beli mbwana, a sad ćemo vam reći kako je stvarno bilo". To jest, takve slojeve Daud gotovo istovremeno nanosi i briše, jer ovde nikakve jednoznačnosti nisu u stanju da opstanu ni kroz dve-tri strane romana; utoliko je Merso, kontra-istraga na najrelevantniji mogući način postmodernistički roman, ako se još može rabiti taj termin u značenju nekontaminiranom od bujice štrebera koji su ga učinili ekvivalentom jalovosti i dosade.

Uostalom, u subvertiranju svih navodno velikih, pouzdanih i čvrstih narativa Daud će biti nesmiljen do kraja, posejavši po knjizi više nego dovoljno naznaka da čitalac posumnja baš u sve: na primer, u to da je Musa ikada postojao izvan svoje bezimene egzistencije u Kamijevom romanu, da je ovaj koji tu priča uistinu njegov brat etc. Jer to, na koncu, i nije najvažnije: i Merso i Musa i onaj koji priča i onaj koji sluša deo su jedne više nego stvarne istorije i života, punog buke i besa, ne značećeg ništa, a ispričanog od idiota, kako bi rekao Šekspir u Magbetu. Tu je (dobar) roman uvek u prednosti nad presnim životom, jer on i te kako nešto znači. Čitati, naravno, u paru sa obnovljenim Strancem, najbolje uz nešto alkoholno, u počast jednom od poslednjih barova grada Orana.

Teofil Pančić