Vreme
VREME 1286, 27. avgust 2015. / VREME

Intervju – Zlatko Crnogorac, izvršni producent UK Parobrod:
Naš program je jugo-empatija

"Kulture u medijima ili nema ili je ima na jedan elitistički način u kom se tretira kao da ovde još žive i rade nadrealisti, pa šta ćemo drugo čitati u kulturnom dodatku ‘Politike’, nego Marka Ristića koji nije živ već ne znam koliko godina. Dao bih jedno banalno poređenje: volim i ja da jedem u Maderi, ali Madera odavno nije epicentar društvenog života Beograda, već je to npr. Savamala ili Beton-hala"

Ove godine navršava se pet godina rada Ustanove kulture Parobrod, osnovane 2010. u beogradskoj Opštini Stari grad. Za samo pet godina, Parobrod je od male opštinske ustanove kulture postao jedan od tri glavna centra u kojima se odvija kulturni život Beograda. O toj evoluciji razgovaramo sa Zlatkom Crnogorcem, izvršnim producentom UK Parobroda.

"VREME": Sa kakvom ste ambicijom krenuli?

ZLATKO CRNOGORAC: Ambicija je direktno u vezi sa trenutkom u kom smo i krenuli. Negde 2008. i 2009. u svetu je počela ekonomska kriza, kod nas se o njoj još nije razmišljalo. Ja sam se u tom trenutku bavio industrijom zabave i bio na vrhuncu karijere. Koncert Rolingstounsa sam radio 2007, onda 2008. Polis, a 2009. sam dobio poziv Lajv nejšn menadžmenta i radio sam U2 u Zagrebu. Tada sam shvatio da ekonomska kriza neminovno dolazi i kod nas i da tih velikih "entertainment" događaja neće biti, te da je potrebno preći u branšu koja je slična, ali u kojoj čovek ima veću autorsku slobodu. Pri tome sam koristio svoja ranija iskustva, jer sam imao privilegiju da odem na "hodočasništvo" u Njujork i Berlin i da vidim šta su novi trendovi. Shvatio sam da će mastodonti u kulturi, bilo da su veliki festivali ili kulturni centri, vremenom promeniti svoj format, da će doći do svog kraja i da je potrebno nešto novo.

Paralelno sa tim, u Beogradu se otvara Kulturni centar "Grad" uz pomoć donacije Kraljevine Holandije. Mi se često oslanjamo na tu pomoć stranih fondova i donacija, ali zahvaljujući KC "Gradu" desila se revolucija na beogradskoj umetničkoj sceni. Stigli smo do momenta kada je samo trebalo uspostaviti pozitivnu konkurenciju, što se i desilo. Dakle, nastaje KC "Grad", nastaje "Parobrod", nešto kasnije nastaje i Mikser. Ove tri institucije odmah su uspostavile jedan tandemski odnos. U KC "Gradu" su bili Dejan Ubović i Ljudmila Stratimirović, u Mikseru Maja i Ivan Lalić, a ovde u Parobrodu kao neemotivni tandem smo bili sada bivša direktorka Milena Rajković i ja.

Naša osnovna prednost bila je što smo osnovani kao lokalni kulturni centar Opštine Stari grad i mislim da je to bio jedan odličan politički dogovor između tadašnjeg gradonačelnika Dragana Đilasa i Dejana Ranđića, koji je bio njegov saradnik. Bilo je takvih dogovora i u drugim opštinama.

Za ovih pet godina Parobrod je imao apsolutnu autorsku i uređivačku slobodu, da nam niko nikad nije nijedan program zabranio, niti nam je neki program ili pojedinca nametnuo. S druge strane, imali smo finansijsku podršku, jer je Opština Stari grad jedna od bogatijih.

Kako biste definisali uređivačku politiku UK Parobroda?

Mi smo nastali u trenutku kad se u svetskoj pop kulturi dogodio jedan evolutivni momenat. Govorilo se da je to vreme hipstera, mada taj fenomen niko nije ozbiljno proučavao, a danas već pričamo da ni oni više ne postoje. Hteli smo, dakle, da prigrlimo tu novu scenu i novu društvenu grupu čiji smo nastanak prepoznali. Vezali smo se za Fakultet primenjene umetnosti jer smo uočili da su grafičari najproaktivniji kreativni segment – veliki broj beogradskih grafičara su istovremeno i di-džejevi, i sl. Od početka smo hteli da alternativnu kulturu prevedemo u mejnstrim. Naš prvi programski imperativ bio je da podržimo mladu scenu, da sve vreme ima otvorena vrata u Parobrodu, da nema prepreke u vidu programskih saveta, zakazivanja termina, već da svako može da se "izmeri" i odredi šta će i kako dalje raditi. Omogućavali smo ljudima inicijaciju. Vremenom, kao što smo i očekivali, uplivali smo u mejnstrim, samim tim što smo privukli ovoliku količinu publike. Fejsbuk stranice su adekvatno merilo za to do kog broja ljudi dosežete, a Parobrod je po broju pratilaca na Fejsbuku treća ili četvrta kulturna institucija u Srbiji. Sa bazom publike koja meri 25.000 do 30.000, naravno da ste mejnstrim i to zahteva drugačiju programsku orijentaciju. Današnju programsku orijentaciju bih krstio kao "SFRJ empatiju".

Image

Šta je "SFRJ empatija"?

I dan-danas na radio-stanicama se EKV emituje, iako te stanice slušaju ljudi koji se nisu ni rodili kad je EKV prestao da postoji. Takođe, kada je reč o filmskim i pozorišnim citatima, veliki deo naše publike živi u toj prošlosti, iako je nije živela. Za poslednjih 20 godina nisu se dogodili veliki dometi ni u kulturi ni u umetnosti, pa živimo u empatiji prema prošlosti, crpeći odatle i inspiraciju i programsku sadržinu.

Da li je kod mlade publike koju privlače vaši programi reč o nostalgiji za nedoživljenim?

Da. Uslovno rečeno, tu postoje dva fenomena. Imamo generacije koje su uspele delimično da zakače tu bivšu državu, pa da se nečega delimično sećaju i na osnovu toga uspostave neki standard. S druge strane, nove generacije nisu imale tu privilegiju, ali su imale na raspolaganju sve tehnološke mogućnosti, od torenta do Jutjuba i da samim tim, u odabiru i konzumaciji imaju veći izbor. Mislim da se u ovom trenutku događa prožimanje ta dva momenta. Zvuči jeretički, ali mislim da mi, nažalost, ni u jednom segmentu kulture nemamo više velike formate. Neće više biti čitani veliki romani, niti snimani veliki filmovi ili pravljene velike predstave. Neće biti hitova koji će se slušati decenijama. Zato nove generacije, publika kojoj se obraćamo, a to je publika od 20 do 40 godina, treba da dobiju kvalitetan sadržaj. Onda će oni sve više slediti odrednice koje im dajemo kroz sadržaje. To su, pre svega, omaži velikim glumcima koje radimo zajedno sa "Trezorom" RTS-a, debate o najznačajnijim aktuelnim svetskim serijama, ali i o domaćim koje se repriziraju. Za nas je referentno bilo ogromno interesovanje koje je publika pokazala za tribinu o seriji "Bolji život" ili "Povratak otpisanih", jednako kao za "House of Cards" ili "True Detective".

Takođe, kontinuirano se trudimo da tim stvarima iz prošlosti damo nov pristup. To je nešto između pop-arta i pop-ikonografije prema određenim ličnostima iz naše kulturne prošlosti, bilo da je u pitanju Branko Ćopić ili Toma Zdravković. Pre četiri godine počeli smo sa Tomom Zdravkovićem, tako što smo pozvali naše najpoznatije grafičare da urade memorabilije na tu temu i tu su učestvovali ljudi od Lazara Bodrože do Slavomira Stojanovića. Otišli smo korak dalje, pa smo okupili najznačajnije džez muzičare Beograda koji su obradili pesme Tome Zdravkovića. Nažalost, na tome se stalo. Da smo imali više kapaciteta, od te svirke je mogla da se napravi kompilacija na CD-u. Kasnije smo to uspeli, kada smo pokrenuli muzički program, u periodu 2010. i 2011. Pokrenuli smo nešto što je zamišljeno kao intimna muzička priča, nazvana Rock’n’Dorćol, što je super prošlo. Onda smo od toga napravili unplugged kompilaciju. Ove godine, prema karikaturi Dušana Petričića uradili smo stensil Branka Ćopića, kao jedini javni spomenik Ćopiću u godini kada bi trebalo slaviti 100 godina od njegovog rođenja.

Šta sledeće planirate na tom polju?

Moje mišljenje je da javnom televizijskom servisu već 20 godina nedostaje jak dokumentarni program, koji bi se bavio bilo važnim događajima iz nedavne prošlosti, kao što to rade "Vreme Film" i Filip Švarm, ili važnim ličnostima iz kulture. I evo, javno upućujem poziv Nebojši Bradiću kao novom uredniku kulturnog programa RTS-a da tome posveti veću pažnju.

Mi od jeseni pokrećemo sopstvenu video-produkciju. Nije nam prvi put, već smo radili filmove na temu evropskih prestonica kulture, a sada ćemo se pozabaviti ličnostima iz televizijske prošlosti. Konkretno, reč je o glumcu Đorđu Jelisiću koji puni 90 godina i koji je možda jedan od najznačajnijih domaćih glumaca, koji ništa nije snimio od 1986, ili o Voji Miriću, glavnom glumcu u filmu "Derviš i smrt" ili o Đuzi Stojiljkoviću u čijem se slučaju tek kad je umro shvatilo koliko nam je značio. Nakon dužeg vremena aktivnog tribinskog programa, shvatili smo da treba da meandriramo i u pravcu drugih medijskih izraza. Format kulturnih centara ima budućnost ili na mikrolokalnom nivou, mesnih zajednica, ili da se seli u viralni prostor interneta.

Koje su najveće frustracije kada se čovek u Srbiji bavi menadžmentom u kulturi?

Naravno, pre svega novac. Naravno, kao što rekoh, mi imamo finansijsku podršku Opštine Stari grad, ali se od prvog dana nismo oslanjali samo na nju, već smo za sve svoje programe tražili i nalazili komercijalnu podršku. Možda od svih sličnih institucija imamo najviše uspeha u tome, baš zbog toga što su nam programi raznoliki, ali i činjenice da smo nudili dobre sadržaje, počev od Filmstreeta koji je nadrastao nas same.

Daleko je momenat kada ćemo mi svoje programe nuditi evropskim fondovima. Prošle nedelje sam se vratio iz Poljske. Poljaci su prvaci u korišćenju evropskih fondova, jer su svaku poštu u svakom selu obnovili, a da ne pričamo o pozorištima, galerijama, muzejima...

Najveća frustracija svih nas u vezi je sa medijskim segmentom. Kulture u medijima ili nema ili je ima na jedan elitistički način u kom se tretira kao da ovde još žive i rade nadrealisti, pa šta ćemo drugo čitati u kulturnom dodatku "Politike", nego Marka Ristića koji nije živ već ne znam koliko godina. Dao bih jedno banalno poređenje: volim i ja da jedem u Maderi, ali Madera odavno nije epicentar društvenog života Beograda, već je to npr. Savamala ili Beton-hala. U tom smislu, kulturni jelovnik mora da dobije drugačiji medijski tretman, mimo tog elitističkog.

Kada je menadžment u pitanju, u Beogradu se dešava fenomen da ono nešto malo sposobnih ljudi, beži u profesuru ili na pozicije asistenata na fakultetima, pre svega na FDU. Dakle, njima se ne daje dovoljno prostora. Ali namerno ću pomenuti konkretna imena, uz najuspešnije događaje, kad izuzmemo Exit i Guču. To su Cinema City i Lovefest u Vrnjačkoj Banji. Ko vodi te manifestacije? Dve devojke koje nemaju ni trideset godina. Toj Mini Padežanin koja vodi Cinema City ili Zlatani Pavlović koja vodi Lovefest, neko bi trebalo sutra da kaže: dođite na intervju, želimo da vi vodite Dom omladine ili Kulturni centar Beograda, jeste da nemate ni trideset godina, ali imate iza sebe velike referentne projekte.

A mi ćemo nastaviti da u bioskopu ekskluzivno emitujemo domaći film, u pozorištu evoluiramo javna čitanja neizvedenih dramskih dela u autonomne off-off produkcije glumaca, dramaturga i reditelja, u džez klubu da snimamo lajv sešn kompilacije, kroz galeriju da se urbanistički obrazujemo, kao na primer, kroz posvetu Đorđu Gecu ili težnji da ustanovimo nacionalni Pricker junior kroz podkast portal namenjen mladim arhitektama. Da budemo i ledolomac i remorker, a ne samo parobrod.

Jovana Gligorijević