Zumiranje 13, 29. mart 2015. >

Sećanje na Stojana Cerovića

U razgovoru povodom desetogodišnjice smrti jednog od osnivača "Vremena" Stojana Cerovića, Dragoljub Žarković je rekao da je Cerović u novinarstvu bio iz dubokog uverenja da reč može da promeni stvarnost, a Goranka Matić da je Cerović bio "poput rimskog patricija" koji se zalaže za jednaka prava

Trinaesta po redu emisija "Zumiranja" bila je posvećena sećanju na Stojana Cerovića, jednog od osnivača "Vremena". Cerović je 15 godina pisao komentare za "Vreme" – od osnivanja novina 1990. do smrti 21. marta 2005, čija je desetogodišnjica obeležena u prethodnom broju "Vremena". U razgovoru sa voditeljem Zoranom Stanojevićem, novinarom RTS-a i saradnikom nedeljnika "Vreme", učestvovali su Goranka Matić, fotografkinja "Vremena", i glavni urednik Dragoljub Žarković, oboje bliski saradnici Stojana Cerovića.

Podsećajući da je Cerović bio licencirani klinički psiholog i asistent na fakultetu, te da je u tom pozivu mogao da napravi izvanrednu karijeru, Dragoljub Žarković je rekao da je Cerović ipak odabrao "duži i teži put, koji je njemu više odgovarao". "Bio je čovek od reči, od potrebe da iskaže ono što se u ‘Vremenu’ dugo godina zvalo duh vremena. Stojan Cerović je u novinarstvu bio iz dubokog uverenja da reč može da promeni stvarnost", rekao je Žarković.

"Sada sam u toj fazi da proučavam rimske govornike i senatore i patricije, i on mi baš liči na rimskog patricija, koji je za to da Rim dâ slobodu Italicima, odnosno narodu oko Rima. Tako je i on hteo, u suštini, da mi svi ostanemo u Jugoslaviji, da svi imamo jednaka prava i da ne bude rata", rekla je Goranka Matić, evocirajući sećanje na Stojana Cerovića.

Sagovornici su se saglasili da je Cerović imao osobito čojstvo i junaštvo, prisećajući se dana uoči početka bombardovanja 1999, kada je Cerović odvezao porodicu u Budimpeštu i bio jedan od retkih koji se vratio u zemlju. "Zbog svog čojstva nije mogao a da ne bude tu, jer je u tom trenutku mislio da bi izgubio kredibilitet za budućnost ukoliko ne bi bio prisutan. Takođe, on je želeo da bude svedok događaja – ne da stoji na krovu i gleda avione, nego da vidi kako se menjaju društveno stanje i političke okolnosti. Mislim da ta vrsta njegove intelektualne znatiželje karakteriše sve periode njegovog rada, samo što je u ovom poslednjem, od 2000. do smrti, loše prošao", rekao je Žarković, nagoveštavajući kasnije Cerovićevo razilaženje sa bliskim prijateljima, ovekovečeno u velikoj polemici u "Vremenu" u drugoj polovini 2002. godine.

Goranka Matić je podsetila da je Stojan Cerović osnovao Centar za antiratnu akciju, iz koga je kasnije izniklo mnoštvo, a Žarković je dodao da je on bio "dobri duh mnogih aktivističkih pokreta koji su se borili protiv tog bezumlja, protiv rata, protiv jednog režima gde se nije videla izvesnost smenjivosti vlasti na izborima", kao i da je bio veliki motivator, sposoban da oraspoloži ljude ("Odu on i Milan Milošević u štab Demokratske stranke nakon jednih izbora, na kojima je DS očekivao mnogo, a rezultati su bili poražavajući – 23 mandata, svi se hvataju za glavu, samo što ne plaču. A Cerović uđe i ubedi ih da su oni pobedili, da je to tek početak, i posle toga su svi izašli raspoloženi. I kada je sam bio svestan dubine poraza, on je uspevao da održi ljude", prisetio se Žarković).

Na pitanje Zorana Stanojevića koliko je Stojan bio motivator u svojim tekstovima tokom devedesetih, Žarković je bio izričit: "Ne, on nikada nije bio propagandista. Jako je loše za novine, a to je Stojana koštalo nerava nakon ubistva Đinđića, kada postanu vrsta psihološke baze za lečenje trauma svog čitalaštva. Mi smo taj problem duboko osećali, i osećamo ga i sada – kad se u nekom broju ne naljutimo dovoljno na Vučića, kažu, izdali ste. Cerović je bio izložen tom pritisku, naročito posle one polemike koja se vodila u "Vremenu", čiji je on bio aktivan učesnik, i posle ubistva Đinđića. Bilo je priča da se Stojan Cerović prodao vladi Vojislava Koštunice i da je izdao ideju borbe do poslednjeg, zbog neke sinekure i ambasadorskog mesta, što uopšte nije bilo tačno. Stojan je dobro osećao, kao što je i pametniji deo redakcije dobro osećao da, sa promenom političkih i društvenih okolnosti, i "Vreme" mora da se menja. Da je glavni cilj, smenjivost vlasti na izborima, ostvarena, da je došlo nešto što u tom trenutku liči na demokratsku vlast, i da jedna vrsta angažmana i borbe više nije adekvatna. I onda se javljaju sa druge strane one ličnosti, grupe koje, u suštini, žive od te vrste angažmana. Ja znam gomilu ljudi koji su odmah hteli da od Koštunice naprave Miloševića, jer je njima potrebna ta vrsta cilja. Cerović je, čojski, odbijao tom vrstom junaštva da se bavi."

KAKO POSLE 5. OKTOBRA I POLEMIKA U "VREMENU": Citirajući Cerovića, Zoran Stanojević je pročitao rečenicu koja se govorila o Cerovićevom odnosu prema bombardovanju, da je "Zapad zakasnio u Bosni, reagovao suviše mlako i suviše kasno, ali je ovaj put očigledno preterao", primećujući da je tu počeo da se razilazi sa ljudima koji su drugačije razmišljali. Stanojević je podsetio i da je jedan od prvih Cerovićevih tekstova nakon 5. oktobra 2000. govorio o tome "da ćemo sad morati da se ponašamo drugačije, više nismo protiv vlasti", konstatujući da je to ujedno bilo i njegovo pitanje sebi: kako ubuduće da piše? Žarković je odgovorio da su nakon Kumanovskog sporazuma 1999. i nakon 5. oktobra 2000. ostvareni malobrojni ciljevi koje je "Vreme" imalo – da se okončaju ratovi, da se obezbedi promenljivost vlasti na izborima i stvori šansa za demokratski napredak društva, i da se postavilo pitanje na koji način treba prići tim činjenicama. "Čim uravnotežite svoju politiku u odnosu na aktuelno stanje, vi dobijete mnogo više neprijatelja nego prijatelja. Oni koji su ostali tvrdo u uverenju da ovde ništa ne valja, da se ovde nikad ništa neće promeniti, da je Koštunica isti Milošević, da su sve to kriptofašisti, komunisti, nacionalisti, a vi to počnete da osporavate, onda je prvo što urade da vam zalepe etiketu da si se prodao. I Ceroviću su to natovarili, naročito ti krugovi koji su njemu bili bliski. To se najbolje videlo u toj čuvenoj polemici u ‘Vremenu’, koja je trajala 4-5 meseci. Navodno, pitanje je bilo banalno – pitanje individualne i kolektivne odgovornosti, gde se cela jedna čaršija našla nasuprot ‘Vremena’ i drugog dela čaršije, koja je videla šta se u društvu događa. Tada je Cerović ušao u oštru polemiku sa svojim najboljim političkim, a verovatno i intimnim prijateljem Srđom Popovićem. To je bila razdelnica. Polemika je počela dosta banalno, tako što je Sonja Biserko u ‘Feralu’ napala ‘Vreme’ i B92, da se mi ne bavimo zločinima dovoljno. Znate šta, nama je zločina bilo preko glave. Mi smo prvi objavili Lovas, Srebrenicu, glavu smo stavljali u torbu. Oni su, u suštini, vodili političku kampanju citirajući nas, a mi smo bili ti koji smo to iznosili kad je tome bilo vreme. I onda, pošto se sve to smirilo, raščivijalo, oni su od nas tražili da ostanemo isti, opozicioni. Čim mi nismo bili dovoljno opozicioni, i čim smo videli da postoji mogućnost za napredak i relaksaciju, oni su nas napali. ‘Vremenu’ su i oprostili nekako, ali Ceroviću nisu hteli da oproste. On je morao da bude njihov. Ima tu dva motiva, neki su zbilja iz ideoloških razloga srljali u to, to je ovo što se sad zove autošovinizam, a bila je, bogami, i jedna grupa teških pokvarenjaka koja je videla da promenom politike gube razne fondove, mogućnost da negde sa strane kapne neka lova za njihove velike projekte. I odjednom se Cerović našao kao isturen čovek na tom frontu, jer je on probao da komentariše novi duh, drugo vreme. To mu nikad, do kraja života, neki ljudi nisu oprostili", zaključio je Žarković.

Žarković je izneo i neke detalje u vezi sa nesuđenim postavljenjem Cerovića za ambasadora SCG u Vašingtonu 2001. godine: "Ta procedura je dosta daleko odmakla, i onda je jedna grupa ljudi proizvela nešto što liči na aferu, a za šta ne verujem da je bio pravi povod za neslanje Cerovića u Vašington. Koštunica je pozvao Cerovića, to znam pouzdano, i izvinio mu se, jer je on bio saglasan sa predlogom da Stojan bude ambasador. Takođe, Koštunica mu je saopštio da su službe bezbednosti našeg ministarstva inostranih poslova procenile da je to ogroman rizik i po Cerovića lično i po državu, da su vanredni troškovi njegovog obezbeđivanja, jer je on nećak Milovana Đilasa, a da to ni ustaška ni četnička emigracija ne bi trpela i pokušali bi da ga likvidiraju", rekao je Žarković.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

>> "Bio je čovek od reči, od potrebe da iskaže ono što se u ‘Vremenu’ dugo godina zvalo duh vremena"
– Dragoljub Žarković
"Hteo je, u suštini, da mi svi ostanemo u Jugoslaviji, da svi imamo jednaka prava i da ne bude rata"
– Goranka Matić
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=204#knj1

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine