Koji su efekti posleratne industrijalizacije Srbije?

Izvod iz rada Industrijalizacija – mit ili stvarnost? Ljubodrag Savić Univerzitet u Beogradu, Ekonomski fakultet

Ubrzana industrijalizacija imala je veoma značajno mesto u posleratnom razvoju Srbije. Za kratko vreme ostvareni su vrlo impresivni rezultati. Po nivou razvijenosti Srbija je krajem osamdesetih godina prošlog veka pripadala grupi srednje razvijenih industrijskih zemalja. U poslednjoj deceniji 20. veka Srbija se suočila s ogromnim problemima (raspad SFRJ, građanski rat, sankcije, hiperinflacija, agresija NATO pakta), što je veoma nepovoljno delovalo na razvoj industrije. Posle oktobarskih promena 2000. godine verovalo se da je najgore prošlo i da Srbiji predstoje bolji dani.

Umesto industrijalizacije, uspostavljen je model razvoja koji se oslanjao na priliv stranog kapitala, uvoz i dinamičan rast usluga. Izabranom strategijom razvoja, katastrofalnim modelom privatizacije i potpunom liberalizacijom spoljne trgovine Srbije, praktično je nastavljeno ubrzano urušavanje srpske industrije, započeto u poslednjoj deceniji 20. veka. Od početka globalne ekonomske krize, Srbija se nalazi u veoma teškoj ekonomskoj situaciji. U traženju mogućih odgovora, kako savladati krizu i uspostaviti efikasan i dugoročno održiv model razvoja, ponovna izvozno orijentisana industrijalizacija čini se kao sasvim realna i prihvatljiva alternativa.

Ubrzana industrijalizacija imala je značajno mesto u posleratnom razvoju Srbije. Za kratko vreme ostvareni su vrlo impresivni rezultati. Srbija je krajem osamdesetih godina pripadala grupi srednje razvijenih industrijskih zemalja.

Propast socijalizma u Istočnoj Evropi i pad Berlinskog zida izazvali su krupne tektonske poremećaje i na širim balkanskim prostorima. Raspala se SFRJ i počeo je građanski rat, koji je proizveo ogromna razaranja i veliki broj ljudskih žrtava. Srbija je doživela hiperinflaciju, razarajuće međunarodne sankcije i varvarsko bombardovanje od strane zemalja NATO pakta. Kao epilog ovih događanja, desio se 5. oktobar 2000. godine. Verovalo se da je najgore prošlo, i da Srbiju čekaju mnogo bolji dani.

Nekima je zaista svanulo, ali većini još nije. Vladajuća politička elita, uz podršku dela poslovne i intelektualne elite, uspostavila je sistem, koji je manjem broju izabranih i povlašćenih obezbeđivao neverovatno bogatstvo i ogromnu moć. Uspostavljen je model razvoja, koji se oslanjao na priliv stranog 298 Ljubodrag Savić kapitala, uvoz i dinamičan razvoj usluga. Važna poluga u njegovom funkcionisanju je bio „jak" dinar, zbog čega je uvoz bio znatno isplativiji od izvoza.

Takvim modelom razvoja, nastavljeno je urušavanje srpske industrije, započeto u poslednjoj deceniji 20. veka.

Razorni efekti i neočekivana dužina trajanja globalne ekonomske krize pokazali su da je neoliberalni model razvoja bio ključni uzrok njenog početka.

Kriza se prelila i u Srbiju, ali ona bi se desila, čak i da nije bilo svetske ekonomske krize.

Rešenja za probleme ponudili su autori neke od 106 različitih strategija razvoja Srbije donetih od 2001. godine naovamo. Niko od njih, ali i od onih koji su im godinama davali prilike, nije se zapitao, zašto smo zapali u tešku ekonomsku krizu, i pored ovolikog broja strategija? Da li je problem u onima koji su naručivali te strategije ili u onima koji su ih pisali, ili i u jednima i drugima? I sadašnja Vlada je formirala Savet za nacionalni preporod, čiji nedavno obelodanjeni papir o reindustrijalizaciji nije mnogo odmakao od sličnih, koji su u poslednjih nekoliko godina pompezno lansirani. Prvi je nastao na „čuvenom" Kopaoničkom biznis forumu. Sredinom 2010. godine svetlost dana je ugledao „Postkrizni model razvoja Srbije", pa zatim dokument „Evropa 2020" bivšeg predsednika države, a 2011. godine na uvid javnosti je ponuđena i „Strategija razvoja industrije Srbije od 2011–2020. godine". I pored niza, više ili manje ozbiljnih dokumenata, srpska industrija tone u sve dublju ekonomsku krizu. U čemu je onda problem? Upravo u tome, što ni aktuelna Vlada nije mnogo naučila na lošim iskustvima iz nedavne prošlosti. Da jeste, novu Strategiju reindustrijalizacije, ne bi predlagali neki od krupnih srpskih kapitalista, koji su se enormno obogatili na uvozu i uslugama, koristeći blagodeti precenjenog srpskog dinara. Strategiju nove industrijalizacije treba da predlože oni koji su ubeđeni da ona može Srbiju izbaviti iz duboke ekonomske i društvene krize.

Ključni preduslov za njeno donošenje i efikasno sprovođenje jeste opšti nacionalni konsenzus i bezrezervna podrška države.

Zbog težine i broja problema, ponovna industrijalizacija Srbije izgleda kao nemoguća misija, ali iskustva zemalja iz dalje i bliže prošlosti pokazuju da je ona izvodljiva. Pošto se ponovna industrijalizacija Srbije nikako ne može desiti sama od sebe, neophodan je aktivistički pristup države, koji ne podrazumeva državno upravljanje razvojem industrije.

Cilj rada je da oceni dosadašnje efekte aktuelnog modela razvoja, ukaže na značaj industrijalizacije za ukupan privredni i društveni razvoj zemlje i da predloži osnovne elemente buduće strategije razvoja srpske industrije.

TRANZICIONI EFEKTI RAZVOJA SRBIJE

U posleratnom razvoju naše zemlje industrijalizacija je imala veoma istaknuto mesto. Za nekoliko decenija Srbija se, kao deo bivše SFRJ svrstala u srednje razvijene industrijske privrede. Raspadom države, uvođenjem sankcija međunarodne zajednice i ratovima na prostorima bivše zemlje, industrijski razvoj je dramatično prekinut.

Promenom vlasti dvehiljadite godine, Srbija je počela sprovođenje druge faze tranzicije. Umesto industrije, primat u razvoju su dobile usluge. Trošili smo za četvrtinu više nego što smo proizvodili, a uvoz je bio dvostruko viši od izvoza. Lošim konceptom privatizacije nastavljen je proces uništavanja srpske industrije.

Aktuelna svetska ekonomska kriza potvrdila je nekoliko važnih činjenica koje su godinama gurane pod tepih. Slom finansijskog, a zatim i realnog sektora, pokazao je da tržišni mehanizam nije tako savršen i superioran, kako se smatralo do početka tekuće ekonomske krize. Opadanje proizvodnje i gubitak radnih mesta suspendovali su decenijama izgrađivan mehanizam slobodne trgovine. Zbog oštrine i produženog trajanja ekonomske krize, realni sektor privrede se ponovo našao u fokusu antikriznih mera vlada većine zemalja sveta.

Prethodnu deceniju privrednog razvoja Srbije obeležile su tercijarizacija i dezindustrijalizacija. Globalna ekonomska kriza je snažno pogodila srpsku privredu i naročito industriju, potvrdivši upozorenja malobrojnih da model razvoja, u kome dominira sektor usluga, temeljen na prilivu stranog kapitala i prihodima od privatizacije, ne može obezbediti zadovoljavajući i dugoročno održiv razvoj. Dugogodišnje zapostavljanje razvoja realnog sektora i značajno smanjenje priliva stranog kapitala i prihoda od privatizacije, učinili su „stari" model razvoja neupotrebljivim.

Problem rigidne i neefikasne socijalističke industrijalizacije bivše socijalističke zemlje, danas članice EU, nakon početne tranzicione krize elegantno su rešile, razvijajući modernu industriju, temeljenu na prilivu stranog kapitala i brzo rastućem izvozu. Takva orijentacija je dovela do rasta učešća industrije u stvaranju bruto domaćeg proizvoda. U 2011. godini u Rumuniji ono je iznosilo 41 odsto, u Češkoj 36 odsto, Slovačkoj 35 odsto, Sloveniji 32 odstoi Mađarskoj 31 odsto. Iste godine učešće industrije u BDP-u u Norveškoj je bilo 40 odsto, u Južnoj Koreji 39 odsto, Rusiji 37 odsto, Nemačkoj 28 odstoi Japanu 26 odsto(World Bank 2013). Istovremeno, u našoj industriji se kreiralo svega 18 odsto bruto domaćeg proizvoda. Kina je u poslednjih nekoliko decenija, pa čak i za vreme ekonomske krize, beležila dvocifrene stope rasta industrijske proizvodnje, zbog čega je raslo učešće industrije u stvaranju BDP-a, dostigavši 47 odsto u 2011. godini.

Jasan zaokret prema reindustrijalizaciji je sasvim nedvosmisleno učinila i Evropska unija na Lisabonskom samitu u martu 2000. godine, kada je planirano da do 2010. godine Evropska unija postane najkonkurentnija privreda u svetu. Nova industrijalizacija u EU se zasnivala na znanju, inovacijama i preduzetništvu. EU je priznala (Commission of the European Communities, 2002.) da što pre treba napustiti „široko rasprostranjenu, ali pogrešnu pretpostavku da u informatičkim i servisnim društvima, i na znanju zasnovanoj ekonomiji, prerađivačka industrija ne igra više ključnu ulogu". Isti 300 Ljubodrag Savić odnos prema industriji EU je zadržala i u dokumentu „Evropa 2020" (European Council 2010).

Imajući u vidu značaj industrije u privrednom razvoju većine zemalja sveta, neobjašnjivo je zašto je Srbija u drugoj fazi tranzicije vodila ekonomsku politiku koja je dovela do potpunog sloma srpske industrije. Verovalo se da će tržišne sile proraditi i da će slobodna konkurencija iznedriti modernu i visoko efikasnu privredu, koja se lako može uključiti u međunarodnu razmenu. Najveća žrtva takvog pristupa je bila industrija, koja je od motora razvoja u većem delu posleratnog perioda, postala hronični bolesnik koji očekuje radikalnu i hitnu terapiju.

Koji su efekti posleratne industrijalizacije Srbije? U periodu 1955– 1990. godina ostvarena je prosečna godišnja stopa rasta industrijske proizvodnje od 7,7 odsto, zbog čega je njen fizički obim u 1990. godini u odnosu na 1955. godinu povećan 11,4 puta (Savić 2013: 334). U industriji je bilo zaposleno 1,1 milion radnika (1955. godine 275 hiljada), i u njoj se stvaralo 44 odsto BDP-a.

Industrijski centri su bili nosioci razvoja.

U poslednjoj deceniji 20. veka, industrija Srbije je zapala u krizu, ostvarujući opadajuću prosečnu godišnju stopu fizičkog obima proizvodnje od –6,6 odsto. U 2000. godini industrija je zapošljavala 765 hiljada radnika, a učešće industrije u stvaranju BDP-a je iznosilo 29 odsto. Većina industrijskih centara se nalazila u dubokoj ekonomskoj krizi.

I posle oktobarskih promena nastavljena je agonija srpske industrije.

Od 2001-2011. godine ostvarena je vrlo skromna prosečna godišnja stopa rasta industrijske proizvodnje od svega 0,7 odsto. Do početka globalne ekonomske krize prosečna godišnja stopa rasta industrijske proizvodnje iznosila je 1,9 odsto, a od 2009–2011. godine beležena je opadajuća prosečna godišnja stopa od –2,7 odsto.

Fizički obim industrijske proizvodnje u 2011. godini bio je svega 5,4 puta viši nego u veoma dalekoj 1955. godini. U 2013. godini u industriji je bilo zaposleno svega 275 hiljada radnika, isto, kao i daleke 1955. godine. Doprinos industrije stvaranju BDP-a je bio samo 18,1 odsto. Industrijski centri su postali „crne rupe" razvoja Srbije.

U odnosu na 1990. godinu, nivo industrijske proizvodnje u 2013. godini je iznosio svega 44 odsto. U 2007. godini u Srbiji je bilo 28 gradova – industrijskih centara, s više od jedne hiljade zaposlenih, a 1990. godine takvih industrijskih centara u Srbiji je bilo 62. U 2007. godini Srbija je imala 55 preduzeća s više od hiljadu zaposlenih radnika, a 1990. takvih preduzeća je bilo 217. U 1990. godini u Beogradu je bilo zaposleno 245 hiljada radnika u industriji, a 2007. godine svega 14 hiljada.

U tranzicionom modelu razvoja najdinamičniji rast su beležile usluge, temeljene na enormno visokom uvozu, koji je u periodu 2001–2011. godine iznosio 113 milijardi evra. Ogromnu količinu uvezene robe trebalo je prevesti, prodati, osigurati i obezbediti novac za njeno finansiranje. Važno pitanje, koje upravljači Srbijom, sve do početka globalne ekonomske krize uopšte nisu razmatrali – glasi: kako u dugom roku uredno servisirati vrlo visok i ubrzaIndustrijalizacija – mit ili stvarnost? 301 no rastući javni i spoljni dug Srbije, kada je naš izvoz vrlo skroman, a spoljnotrgovinski deficit ogroman? Zapostavljanjem razvoja realnog sektora i dinamičnog povećavanja izvoza, privredni rast temeljen na visokom uvozu i enormnom spoljnom zaduživanju, pre ili kasnije neminovno usporava (Savić 2008: 16–18). Razvoj ekonomije postaje virtuelan i zavisan od uvoza, koga opredeljuju raspoloživa strana sredstva plaćanja, odnosno mogućnost daljeg zaduživanja zemlje. Dakle, na početku začaranog kruga se nalazi visok uvoz, koji obezbeđuje natprosečan rast usluga, na koje se zaračunava i naplaćuje PDV, što sve zajedno obezbeđuje visoke stope rasta BDP-a. Funkcionisanje „modela" bilo je olakšano precenjenim dinarom i veštačkim povećanjem niske kupovne moći domaćeg nezaposlenog i slabo plaćenog stanovništva kroz „povoljne" kredite, koje je stanovništvo neoprezno uzimalo.

Funkcionisanje ovakvog „modela" razvoja, kao kod piramidalne štednje, presudno je zavisilo od dovoljnog priliva stranih sredstava plaćanja. Prema raspoloživim podacima Ministarstva finansija i Narodne banke Srbije, u periodu 2001–2011. godina u Srbiju je ušlo preko 117 milijardi evra. Od toga 13 milijardi evra je bilo novo zaduživanje, 15 milijardi evra strane direktne investicije, 54 milijarde evra izvoz, 2,6 milijardi evra prihodi od privatizacije (deo je došao kroz strane direktne investicije) (Republika Srbija, Ministarstvo finansija, Bilten javnih finansija 2013: 16–17), 29 milijardi evra doznake, a 3 milijarde evra donacije (Narodna banka Srbije 2013, Platni bilans RS 2001–2012).

Tercijarizacija privrede potpuno je deformisala privrednu strukturu, dovodeći do brojnih debalansa, koje je na površinu izbacila globalna ekonomska kriza. U urušavanju srpske industrije posebno mesto zauzima model privatizacije. Nakon decenije njegovog sprovođenja, može se oceniti da proces privatizacije u Srbiji nije iskorišćen za restrukturisanje i revitalizaciju industrijskih kapaciteta koji su u prethodnom periodu bili nosioci privrednog razvoja, zaposlenosti i izvoza naše zemlje. Naprotiv, većina najvećih industrijskih preduzeća vremenom je tonula sve dublje, pošto nijedna vlada do sada nije imala adekvatan program njihovog restrukturisanja i privatizacije.

U prerađivačkoj industriji koja čini najveći deo ukupne industrije, proces privatizacije gotovo je završen, jer je do sada privatizovano 878 preduzeća (Republika Srbija, Strategija i politika razvoja industrije Republike Srbije 2011–2020: 91), dok je za privatizaciju preostalo još svega 39 preduzeća, ne računajući 258 preduzeća u kojima su u međuvremenu poništeni ugovori. Sudbina privatizovanih preduzeća u kojima su raskinuti ugovori veoma je loša. Nerealno je očekivati da ta preduzeća ponovo postanu efikasna, jer se njima više godina vrlo loše upravljalo. Nije li to u potpunoj suprotnosti s jednom od ključnih paradigmi koja od početka prati aktuelni model privatizacije – da je privatna svojina po definiciji efikasnija od društvene i državne – što su kreatori aktuelnog zakona navodili kao ključni argument da društvenu i državnu svojinu što pre treba zameniti privatnom.

(Sadržaj celog rada Industrijalizacija – mit ili stvarnost? Ljubodrag Savić, Zbornik SANU Moguće strategije razvoja Srbije, )