Intervju – prof. dr Milorad Milovančević, dekan Mašinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu >

Nema države bez mašinskog inženjera

"Narod koji sam sebi pravi mašine sa kojima će praviti nešto drugo je narod koji zna šta hoće", kaže prof. dr Milorad Milovančević u razgovoru o obrazovanju inženjera, traktorima, realnom proizvodnom mašinstvu i reindustralizaciji Srbije, kao i o konkretnim načinima da se ona ostvari

Ulica Kraljice Marije u Beogradu. Vek i po nakon što je počela izgradnja prve pruge u Srbiji i zbog toga u Beogradu prvi put pokrenuta nastava iz mašinstva, brojni studenti, uglavnom dvadesetogodišnjaci, ispred su današnjeg Mašinskog fakulteta. Budući inženjeri žurno ulaze u fakultetsku zgradu, gledaju u telefone i razmenjuju memorijske kartice, ali, kao što je to činilo i 22.000 diplomaca mašinstva odškolovanih tokom 141 godine duge istorije ove škole, diskutuju o diferencijalnim jednačinama i proizvodnim sistemima.

Ova škola, mada spolja posivela, danas iznutra izgleda kao bilo koji tehnički fakultet u svetu, sa urednim, gotovo spartanskim enterijerom i svim uslovima za moderne studije. Trenutno ga pohađa više od 3300 studenata, a fakultetski programi, osim domaćih priznanja, imaju i dve međunarodne akreditacije. Ispred kancelarije dekana, tehničke makete podsećaju na doba kad je mašinska industrija u Srbiji bila snažno srce njene privrede i obuhvatala čitav proizvodni spektar, od brodogradnje do proizvodnje aviona.

"Mi smo od raspada Jugoslavije preživeli čuda Božja, od bombardovanja do poplava. Red je da nas malo i Bog pogleda i da stane sa takvim događanjima", prostodušno kaže prof. dr Milorad Milovančević, dekan. Neposredan i vojnički strog, inženjer starog kova, šef najznačajnije inženjerske škole u zemlji govori jednostavnim, razumljivim jezikom, ali odmah prelazi na ono što je po njegovom mišljenju srž problema. "Lepo je da smo prestali da se zalećemo u velike planetarne igre. Ali, postalo je neizdrživo. Počeli smo hranu da uvozimo. Potrebni su hitni rezovi", kaže.

"VREME": Za zlatno doba mašinstva se vezuju neke prethodne epohe. Da li je, nakon Bolonje, studiranje ovde postalo bolje ili lošije?

MILORAD MILOVANČEVIĆ: Mi smo kao fakultet još pedesetih godina imali dvostepene, odnosno trostepene studije. To je samo jedan način organizacije. Bolonjski koncept je vrlo jednostavan. Države koje plaćaju žele da im bude jasno na šta se novac troši u državnim školama. Zato žele što veću protočnost i veće nivoe specijalizovanih znanja. To je sistem u kome student mora da bude student, a profesor da bude profesor i da se bavi studentom, odnosno nastavom. Zadatak Mašinskog fakulteta u Beogradu i svih tehničkih fakulteta u Srbiji je vrlo jednostavan – da se obrazuje što je veći broj kvalitetnih inženjera.

To je večito pitanje, da li je zlatni period bio sedamdesetih, osamdesetih, danas, ili će on tek doći ... Iskreno verujem da će tek doći to zlatno vreme, kad će se u ovoj oblasti života desiti bomba u razvoju. U Beogradu ima oko 300-400 nezaposlenih mašinskih inženjera i oni su mojih godina, uglavnom iz privatizovanih preduzeća... Ali danas diplomirani mašinski inženjer nađe posao za dva do tri meseca nakon što ode sa fakulteta. I oni rade u raznim sektorima.

Zašto su Srbiji potrebni novi mašinski inženjeri, danas, u ovim privrednim okolnostima?

Realne, ali realne potrebe su mnogostruko veće. Odgovoriću kontrapitanjem – da li nam je potrebno toliko diplomiranih pravnika, ekonomista, ovih i onih stručnjaka u ovim i onim oblastima, a realno država vapi za inženjerima – za inženjerima rudarstva, građevine, tehnologije, mašinstva, arhitekture, elektrotehnike? Mi smo kroz vreme sebi dozvolili da se neke naučne discipline dovedu do nivoa da je broj fakulteta na kojima se izučavaju te discipline prevelik. I svet inženjerstva u Srbiji mora da postane mnogobrojniji.

Ne govorim kao samozaljubljeni mašinac. Nema države bez mašinskog inženjera. Nema realnih osnova za opstanak naroda ako taj narod nema kvalitetne mašinske inženjere. Sve oko nas, svi komunalni sistemi: vodovod, elektrodistribucija, saobraćajni sistemi, transport, grejanje i druge gradske komunalne službe u bilo kojoj varoši, sve je to rezultat rada nekih tihih inženjera koji pripadaju našoj mašinskoj feli. To sve je zasnovano na znanju tih ljudi.

Ako se podsetimo šta je to novostvorena jedinica proizvoda, po definicijama koje pripadaju osnovnoj školi političke ekonomije, da li naša država ima bruto nacionalni dohodak zasnovan na ostvarenoj jedinici novog proizvoda. Nema. Mi smo konceptualno ušli u pogrešnu putanju. Mi se zadužujemo i zadužujemo i dublje i dublje tonemo.

Znamo li mi da uradimo projekat kao što je Beograd na vodi? Umemo li mi da stvorimo tehničko-tehnološku dokumentaciju za kompletnu infrastrukturu? Ne postavljam uopšte pitanje od kojih sredstava, ko je vlasnik i slično, već samo – da li mi imamo tehničko-tehnološko znanje inženjera da uradimo projekat za budući prostor grada u gradu? Jedno je da iseljavamo Železničku stanicu, ali što ne završismo Prokop? Da li je problem u neizgradnji puta Niš-Dimitrovgrad samo pitanje para i kredita? Ili je možda pitanje – umemo li mi da isprojektujemo taj put?

Došli smo do toga da se sada hitno mora prići reindustralizaciji Srbije. A naš fazni pomeraj od 20 godina kašnjenja može da se dostigne samo inženjerskom pameću i analizama.

Nedavno ste na jednoj tribini izjavili kako je za dve decenije broj proizvodnih radnih mesta opao dvadesetostruko.

Srbija je imala respektabilnu industriju tokom trajanja Jugoslavije, ali i pre toga. Pre Drugog svetskog rata, 1938. godine, beogradska privredna regija je proizvodila strateški dvomotorni bombarder marke Blerio, najbolji vojni bombarder na planeti tog vremena. Mi to nismo sklapali kao što se "fijat 500" sklapa, stiže sve u kompletu iz Italije i sklapa se u Kragujevcu. Mi smo to proizvodili.

Prema podacima beogradske Privredne komore, 1989. godine, ista beogradska privredna regija ima čak 445.000 proizvodnih radnih mesta. Nažalost, dvadeset godina kasnije, 2009. godine, imamo samo 22.000 proizvodnih radnih mesta. I to uključujući prodavačice u pekarama. Jer, kad ona uzme pleh polufermentisanog žužua i gurne ga u peć i to se podrazumeva u nekakvu proizvodnju. To je dvadesetostruko manje proizvodnih radnih mesta za dvadeset godina.

U vreme velike Jugoslavije radili su se megaprojekti tipa – projektovanje i proizvodnja borbenog aviona "orao", proizvodnja helikoptera "gazela", razrada projekta za novi jurišni borbeni helikopter, razrada projekta na temu domaćeg nadzvučnog aviona, kad govorimo samo o avijaciji. Da ne pričam dalje o poljoprivrednoj mehanizaciji, o proizvodnom mašinstvu i mašinogradnji gde je carovao koncern, ne organizacija udruženog rada, nego koncern "Ivo Lola Ribar". To je bila nacionalna institucija, baza mašinske industrije u Srbiji.

Narod koji sam sebi pravi mašine sa kojima će praviti nešto drugo je narod koji zna šta hoće.

Gde smo danas?

Izgubili smo industriju obuće i odeće, industriju nameštaja, industriju kućnih aparata. Nama su uništeni svi veliki sistemi redom, pođimo od korporacije FAP, zatim "Prva Petoletka" Trstenik, Mašinska industriju Niš, EI Niš, pa pređimo na "Magnohrom" Kraljevo, "14. oktobar" Kruševac, pa "Krušik" Valjevo, pa sve gore ka severu, ka fabrici motora "Sever" u Subotici.

Godinama smo dozvoljavali da nam se priča: "Ua socrealistički proizvodni mastodonti, nama je budućnost u mikro, malim i srednjim preduzećima!" Mi smo sa našeg fakulteta govorili kako to nije tačno. Mala i srednja preduzeća su neophodna, ali samo kao orbitalne jedinice, koje u centar privlači neki sistem.

Govorim kao inženjer, kao dekan ove škole. Mi smo sami sebe zatrli. I nije vreme da se bavimo krivicom i privatizacijama, neka se time bavi ko treba, naše je da sa fakulteta govorimo: Hitno pokrenuti proizvodnju! Ono što je realno, bez pozajmica para, bez nekih grčeva. Daj Bože da se otvori u svakoj varoši u Srbiji po jedan pogon sa sto, dvesta plata. Jer to je život, život je u Krupnju, nije život samo na Terazijama.

Osnovna intencija je proizvodnja, proizvodnja, proizvodnja po svaku cenu. Prvo revilatizovati elektroprivredu, proširiti postojeće kapacitete. Zato je ovo što se sada događa sa energetikom ispravan pravac.

Jugoslavija je ipak bila u drugačijoj poziciji. Kako danas osvojiti tržišta?

Industrija je konceptualno građena za velika tržišta u Africi i Aziji. Samo JNA je bila veliki korisnik, a mi smo kao velika Jugoslavija sami sebi bili veliko tržište. Da li Srbija može da prodaje robu na taj način? Sigurno ne. Treba biti racionalan.

Srbija još ima jako kvalitetne inženjere. Još ima respektabilan mašinski park. Samo je pitanje šta i kome ćemo to prodati. Nije tek tako nešto napraviti, nego je prvi problem za koga to praviš.

Treba biti racionalan. Postoje novostvorene jedinice proizvoda o kojima treba razmišljati koje možemo i moramo da pravimo, a postoje jedinice proizvoda o kojima ne treba razmišljati. Da li mi imamo socijalne, ekonomske, populacione uslove da pravimo, recimo, borbeni avion? Budite sigurni da ne. Samo su Holandija i bivša Čehoslovačka, a da su u ono vreme imale manje od po 20 miliona stanovnika, kao i Jugoslavija koja je imala 22 miliona, pravile takve avione.

Srbija danas sa sedam miliona stanovnika nema populaciono ekonomske osnove da razmišlja o tako skupocenom proizvodu. Ali, u isto vreme, da li Srbija u "14. oktobru" može da pokrene proizvodnju građevinske mehanizacije drumskog tipa, utovarivače, dizalice, buldožere? Naravno da može, to je i potrebno. To znamo i to imamo. A sa oživljavanjem čeličane stiču se svi uslovi da se to pravi.

Koje još proizvode zaista možemo da proizvodimo u Srbiji?

Niko ne pomaže, na primer, fabrici "Utva Pančevo". Ta fabrika sutra može da pokrene proizvodnju poljoprivrednog aviona. To je proizvod koji mi možemo da prodajemo svuda u svetu. I koji je trenutno i Srbiji potreban, između 220 i 320 komada.

Ali, mi smo počeli da lopate, ašove i budake, grabulje, uvozimo iz Kine. Možemo da se šalimo i sa tim ko će u Srbiji da kupi tu robu, ali uđite u gvožđarsku radnju. Ima li tu nešto da je naše? Ne govorim da mi treba sad da razmišljamo o proizvodnji spejs-šatla, iako mi imamo tehnologije i znanja i za vrlo sofisticirane proizvode, posebno u oblasti namenske industrije. Da ne pominjem proizvodnju vate i gaze, baznim elementima za srpsku medicinu. I to smo počeli da uvozimo.

Ali, elementarna je bruka da mi uvozimo hranu. To je za mene nezamislivo. Sramota je da uvozimo hranu. Hitnim rezovima mora se podići proizvodnja hrane. Da bi se to dogodilo, podićićemo baznu mašinsku industriju za revitalizaciju poljoprivredne mehanizacije. To je osnov da se krene dalje. Ne kažem da Srbija treba da se vrati ratarskim kulturama.

Ali, zar treba da zatvorimo tržište?

Ne možemo mi sami sebi sve da proizvodimo. Ali ne moramo sve i da uvozimo.

Proces tranzicije na ovim prostorima smo, nažalost, doživeli i kao vladavinu uvozničkih lobija. Ti ljudi rade trgovački posao, da ne shvati neko da ja vičem "Ua". Oni su sposobni, oni imaju tržište, oni uvoze i prodaju robu ovde. Ne mislim da treba zabraniti uvoz "mercedesa", za onog koji ima novca, niti da pravimo jugo nacionale. Govorim da pogledamo šta je pragmatično i šta da proizvodimo za svoje tržište i to u kvalitetu boljem od neke uvozne robe.

Suština je prosta. Vi kao građanin Srbije možete da uvezete putničko vozilo spolja odakle hoćete, ali po određenim pravilima igre. Zašto se takav propis ne bi odnosio na polovna teretna vozila, na kamione? Neverovatan je podatak iz 2013. godine: 13.000 polovnih kamiona je uvezeno u Srbiju. Znate li vi koja je to količina?

Da li je potrebno da grad Beograd kupuje strani kamion đubretarac i hoće li on bolje da se ponaša na Vinčanskoj deponiji, od kamiona iste namene, sa ako treba i klimatizivanom kabinom, iz Priboja, po mnogostruko nižoj ceni? Ali, zamislite da kao što su Turci rekli – kupite domaći tarktor, da mi kažemo – kupite domaći đubretarac. Srbija ima 162 opštine i neka svaka kupi po jedan, FAP će da oživi. I cela regija će da oživi.

Kako to izvesti?

Hajde da vidimo šta možemo sami sebi da pravimo. Da li je to sakrivena priča o monopolizmu? Nije. Mi moramo kao narod da se okrenemo sami sebi. Mi, na primer, uvozimo indijske traktore i beloruske traktore. I kineske traktore. I svi su daleko ispod standarda i kvaliteta srpskog traktora.

Evo, na primer, Turska, koja je na temu traktora donela odluku u parlamentu. Veoma planski, oni hrane desetine miliona turista godišnje. A da bi proizvodio hranu, potrebna ti je mehanizacija. U Turskoj važi, pod jedan, kupuj domaći traktor. Ko zbog uslovljene ugovorne obaveze mora da kupi uvozni traktor, može da ga kupi, ali samo traktor koji zadovoljava najviši euro standard. Pod tri, domaći proizvođači traktora moraju kroz šest godina svojim obrtnim kapitalom, da izbace proizvod koji zadovoljava današnji nivo tehnologije.

To je koncept nacije koja zna šta hoće na temu traktora. Ako bi takve rezone hrabrošću vlade i parlamenta imao, već u 2015/16 ovde bi zaista došlo zlatno doba i za mašinstvo. Proizvoditi za domaće tržište, razmišljati o izvozu, nešto za gađanog kupca.

Kako, međutim, podstaći duh reindustralizacije?

Mi smo uradili jedan mali projekat, opet na temu traktora. Poslato je kome treba u državi i videćemo šta će od toga biti. Parametri su jednostavni. Srbija ima više od 360.000 traktora koji su stariji od 30 godina i koji su po nekim avlijama, po nekim tremovima. Hajde da se u okviru reindustralizacije fabrički organizuju popravke postojećih starih traktora po ostarelim seoskim domaćinstvima. To može da se ostvari za 6 do 7 meseci, da se krene sa fabrički organizovanom generalnom popravkom traktora. Iskreno se nadamo da bi u kombinaciji IMT-a i rakovičkog basena to moglo da se ostvari na opšte zadovoljstvo.

Nov traktor bez priključne mehanizacije košta nešto više od 13.000 evra. Kad se stari traktor zanovi za nekih 2000-3000 evra, država ne treba ništa da participira. To bi bio element da proizvodnja krene neviđenom brzinom.

I za ozbiljno vraćanje mladih na selo. Donošenjem zakona o zadružnom udruživanju uz ovaj element poljoprivredne mehanizacije, Srbija bi imala mnogostruko veću poljoprivrednu proizvodnju. Iz više razloga sela su opustela. Brza industralizacija u ono vreme je odvlačila mlade sa sela. I gde smo danas? Mladi su u gradovima, industrije u gradovima nema. Mladi ne mogu da se vrate na selo. Selo nam je ostarilo. Mladi bi se vratili na selo. Ali ne mogu se vratiti na motiku i budak jer sa takvim načinom obrade zemlje ne mogu da prosperiraju.

Brojni studenti Mašinskog fakulteta su takođe otišli, ali širom sveta.

Nikada ovde saradnja našeg fakulteta sa industrijom nije bila shvatana kao neki biznis. Mi smo kao profesori kroz generacije gledali na industriju i fabrike po Srbiji kao skup naših đaka. Naših diplomaca, kojima uvek možemo da pomognemo, možda nešto znamo i možda ih nismo dovoljno dobro naučili.

Nama se talas odliva zaustavio negde između 2005. i 2006. godine. U periodu od 1995 do 2005. nama je oko 40 diplomaca godišnje odlazilo u beli svet. Ta brojka se dramatično smanjila nakon toga, na svega par ljudi godišnje. Mi treba da školujemo kadar za našu Srbiju. Tom belom svetu se isplati da mu mi školujemo kadar. Nemačka vapi za par hiljada inženjera, a vi mu dođete kao pečen stručnjak na koga nisu potrošili ništa. I naravno da će da vas prime na posao.

Neki fakulteti se hvale time da njihovi đaci čim diplomiraju dobiju posao negde u inostranstvu. Gledajte, čovek sa diplomom Mašinskog fakulteta u Beogradu može da se zaposli bilo gde u svetu. Ali, dok sam profesor ove škole, govoriću našim studentima, našim diplomcima: ako već hoćeš da radiš 12 sati dnevno u Americi i Kanadi, radi ovde 12 sati, imaćeš više novca i bolji standard.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---