POGREŠNE METODE: Asanacija u Liberiji

Ebola >

Neman pred vratima

U Africi već mesecima divlja epidemija ebole, najsmrtonosnija do sada. U međuvremenu su evidentirane i prve žrtve van Crnog kontinenta. Na račun Svetske zdravstvene organizacije pale su optužbe da je odreagovala kasno. Da li bi stvari isto ovako izgledale da je epidemija buknula u nekoj od razvijenijih zemalja sveta

Ebola je prvu žrtvu u Sjedinjenim Američkim Državama odnela 8. oktobra. Tri dana ranije, zvaničnici Sijera Leonea saopštili su da je ista bolest u samo jednom danu odnela 121 ljudski život. Šta je više potreslo američke medije? Očekivano, prva vest. Jer od tog trenutka ebola više nije bila nešto što se dešava nekom drugom u zabačenom kutku sveta, već baš tu, na njihovom kućnom pragu. Na paniku nije ostala imuna ni Evropa u kojoj je alarm za ebolu najglasnije zazvonio nakon što je odjeknula vest da su četiri osobe u Španiji, uključujući i medicinsku sestru koja je unela virus u zemlju, zaražene ovom bolešću. Kako se ništa ne bi prepustilo slučaju, pas te sestre eutaniziran je iz preventivnih razloga.

NEJEDNAKI ARŠINI: Sve vreme je "razvijeni svet" pratio situaciju, i mediji su svakodnevno izveštavali o broju zaraženih i ljudskim žrtvama, ali te žrtve su bile bez imena i bez lica, a izveštaji su se svodili uglavnom na recitovanje brojeva i prognoziranje datuma i obima zaraze u drugim zemljama ukoliko bi ova pobegla iz Afrike. Drugim rečima, na širenje smrtonosnog virusa gledalo se kao na pošast siromašnih i zaboravljenih na Crnom kontinentu.

Smrt Tomasa Erika Dankana iz Dalasa izazvala je u SAD paniku tolikih razmera da su ljudi počeli da gube razum u javnim istupanjima i predlažu beskrupulozna i besmislena rešenja. To je najbolje demonstrirala Elizabet Haselbek sa američke televizije Foks pitanjem: "Zašto SAD jednostavno ne ukinu sve letove iz afričkih zemalja koje su žarišta ebole, zašto se rizični ljudi puštaju u zemlju i zašto se na neki način ne obezbede granice?" Njeno pitanje nije bilo ni retoričko ni upućeno kolegi koji sedi pored nje, već gostu vesti – imunologu dr Entoniju Faučiju.

Vidno zbunjen pitanjem Fauči je pokušao da objasni da sa tačke gledišta javnog zdravlja to nema nikakvog smisla. Najbolji način da se zaštiti Amerika, objasnio je Fauči, jeste da se epidemija suzbije u samoj Africi. "Ako ih u potpunosti izolujemo, iz iskustva znamo da će to za sobom doneti i javne nerede, pad vlada, masovna hapšenja, a potpuna anarhija u tim zemljama tek može doprineti širenju ebole van njihovih granica", odgovorio je.

Ako uzmemo u obzir činjenicu da je naglas izgovorila pitanje koje se u tom trenutku sigurno vrzmalo u glavi prosečnog Amerikanca, a verovatno i građanina Srbije nakon što je u petak čuo vest da se sumnja na prvi smrtni slučaj od ebole u Makedoniji, Haselbekovu ne bi trebalo preterano osuđivati. Ona je samo javno pokazala iskrenu zabrinutost za (svoje) zdravlje i život, ali i raskrinkala nimalo laskavu sliku čovečanstva danas, čovečanstva lišenog empatije prema siromašnima. Jer kako drugačije objasniti smrt doktorke Olivet Buk, 13. septembra, nekoliko sati nakon što je agencija Ujedinjenih nacija saopštila da ne može da pomogne u njenom evakuisanju u Nemačku? Pre nje, u julu, umro je doktor Šeik Humar Kan, najveći stručnjak za ebolu u Sijera Leoneu, zbog, kako je tada izjavio zvaničnik Vlade Sijera Leonea, toga što su pregovori o evakuaciji trajali predugo.

Svetska zdravstvena organizacija je tada odgovorila da je u stanju da evakuiše samo sopstveno osoblje i da, zbog broja zaraženih medicinskih radnika, evakuisanje svih njih ne može biti rešenje.

STARTEŠKA DISKRIMINACIJA: Ebola je samo, kako je to slikovito primetio "Hanoveriše Algemajne cajtung", "na potpuno sablasan način dokumentovala dvoklasni medicinski sistem u svetu".

Bolest je, naime, morala i zvanično da postane realna pretnja za industrijalizovane zemlje, ne bi li se međunarodna humanitarna mašinerija uopšte pokrenula. Za više od 4000 onih koje je bolest odnela u Africi ta reakcija je usledila suviše kasno.

Još u avgustu je profesor Džon Ešton, predsednik britanskog Fakulteta za javno zdravlje, u izjavi za list "Indipendent", istakao da "svetske farmaceutske kompanije nisu voljne da ulažu u vakcine i da traže lek za ebolu zato što od te bolesti najviše obolevaju i umiru Afrikanci" i istakao da se svet mora pozabaviti i "skandaloznom nesklonošću" farmaceutske industrije da investira u razvijanje lekova i vakcina za bolesti koje, po njenoj proceni, pogađaju suviše malo ljudi pa ne opravdavaju ulaganja.

Ešton je tada podsetio da se angažman na otkrivanju terapija za sidu povećao tek kada je ta bolest počela da pogađa zapadne zemlje, ali sličan scenario dogodio se i tokom Drugog svetskog rata kada je malarija pokosila američke snage na Pacifiku i Mediteranu. Šta se tada dogodilo? SAD su uložile sve svoje napore da savladaju bolest koja je ubijala hiljadama godina unazad. U to ime su hiljade mentalno obolelih pacijenata, zatvorenika, pa čak i vojnika bili korišćeni kao zamorčići na kojima su testirani lekovi za malariju. Na osnovu ovih istraživanja nastao je i spasonosni klorokin.

Pitanje kojim se američki mediji bave danas je: šta bi bilo kada bi SAD više novca uložile u prevenciju i edukaciju zdravstvenih radnika, nego u lekove i medicinska sredstva? Dr Pol Farmer i Džefri Saks smatraju da bi novac koji se ulaže u istraživanja trebalo usmeriti na obuku medicinskih kadrova o tretiranju i pravovremenom poznavanju same bolesti. Da je tako nešto bilo urađeno u Gvineji, tvrde, lekari bi kod dečaka koji se smatra nultim pacijentom verovatno na vreme prepoznali simptome i sprečili štetu većih razmera. To se, nažalost, nije desilo i zbog toga se suočavamo sa prognozom od oko milion zaraženih do januara sledeće godine. U ovom trenutku SAD ulažu devet milijardi dolara godišnje u zdravstvene programe koji su fokusirani na bolesti koje pogađaju nerazvijene zemlje. Više od 75 odsto tog novca odlazi na tretiranje tri bolesti: HIV-a, malarije i tuberkuloze, a najviše tih para odlazi na lekove.

Preusmeravanjem sredstava iz globalnih programa u razvijanje zdravstvene infrastrukture za prevenciju, a ne samo za davanje lekova, razvijene zemlje bi, smatraju stručnjaci, dobile više od svog ulaganja. Takođe bi jednim udarcem pogodili i HIV i TB i malariju.

O tome koliko zdravstvena infrastruktura igra važnu ulogu, možda najbolje svedoči primer Nigerije, koja ima daleko stabilniji zdravstveni sistem od Liberije ili Sijera Leonea. Od 31. avgusta do 1. oktobra u toj zemlji nije zabeležen nijedan novi slučaj zaraze. S druge strane, u državama zapadne Afrike medicinska snabdevenost, uključujući i edukativne i preventivne mere – ravna je nuli.

Ono što je zajedničko svim zemljama u kojima divlja ebola jeste ekstremno siromaštvo. Da li ih je baš to predodredilo za epidemiju? Loša higijena i ishrana stvorili su savršene uslove da virus buja, dok su loš saobraćaj i komunikacijska mreža svaku iole plansku komunikaciju i koordinaciju učinile nemogućim. Volonteri su otud prinuđeni da bukvalno lutaju od sela do sela u očajničkom pokušaju da edukuju i spasavaju ljude. Ljudi siromašnih zemalja iznevereni su od strane svojih vlada, koje su omanule u favorizovanju razvoja infrastrukture i obrazovanja, a svet je sada svedok rezultata toga. Prepuštene volonterima i malim agencijama koje su odlučile da pomognu, siromašne zemlje su jednostavno izgubile bitku sa vremenom.

OKLEVANJE I PROGNOZE: Više od svega zapravo poražava činjenica da je međunarodnim zdravstvenim organizacijama trebalo mnogo vremena da reaguju na sve ovo. Svetska zdravstvena organizacija je dugo ignorisala upozorenja o epidemiji, da bi tek 8. avgusta shvatila ozbiljnost problema proglašavajući ebolu globalnom pretnjom.

Revoltiran načinom na koji SZO tretira epidemiju ebole, epidemiolog iz Nju Džerzija dr Tomislav Prvulović, jedan od vodećih svetskih eksperata za tropske i infektivne bolesti, izjavio je u ponedeljak da bi ova organizacija, sa Margaret Čen na čelu, trebalo da ide na sud, jer je zbog njihove ignorancije nepotrebno umrlo hiljade ljudi. Kako je rekao u intervjuu Frankfurtskim vestima, i UN bi pod hitno trebalo da preispitaju svoj stav prema eboli, jer ovo što se dešava ravno je "planiranom genocidu".

Dr Prvulović je, inače, bio u timu dr Mana i dr Pjota, koji su prvi otkrili da je reč o novom smrtonosnom virusu, kada se ova zaraza prvi put pojavila pre 38 godina u Kongu, a potom u Nigeriji i Senegalu. Tada je, kako je rekao, zahvaljujući adekvatnoj reakciji za sobom odnela 500 žrtava i bila brzo zaustavljena. Danas, međutim, tvrdi dr Prvulović, "SZO se bavi prognozama dok koordinator UN zadužen za ebolu umesto da je na terenu kojim se zaraza širi, sedi u Americi".

Da je ebola kojim slučajem izbila u nekoj od razvijenih zemalja sveta, globalna reakcija, uključujući i onu SZO-a, svakako bi bila drugačija. Zapad se u ovom slučaju pokazao kao jako kratkovid. U vreme globalizacije, gde je mobilnost izuzetno velika, bilo je samo pitanje vremena kada će se bolest proširiti u gradove, a otud i na druge kontinente. Kako god, svetski alarm se upalio, svi su se probudili i obećavaju energičnije delovanje.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---