"UKLETA" KOMPANIJA: Malaysia Airlines

Pad boinga 777 >

Ubijanje nade

Do pre nekoliko dana verovalo se da je lek protiv side blizu. Pogibija šestoro ljudi koji su svoj život posvetili borbi protiv HIV-a protumačena je kao opomena da se tom cilju ne bi trebalo radovati unapred

U trenutku pisanja ovog teksta (utorak po podne) u Melburnu uveliko traje 20. Međunarodna konferencija o sidi u organizaciji Internešnel AIDS sosajeti (IAS). Pre tri godine izveštavala sam sa sličnog događaja, velike konferencije IAS-a u Rimu, i najsnažniji utisak koji sam odatle ponela bio je entuzijazam svih prisutnih i insistiranje na tome da svako od njih kao pojedinac, bilo svojim znanjem, bilo ličnim iskustvom, može i mora da doprinese borbi protiv bolesti koja je tokom tri decenije odnela dvostruko više ljudskih života nego Prvi svetski rat.

Ovoga puta diskusije o napretku u borbi sa HIV/AIDS-om i o problemima finansiranja istog pale su u senku kolektivnog žaljenja za delegatima koji su prošlog četvrtka stradali prilikom obaranja malezijskog boinga 777 na istoku Ukrajine, u blizini granice sa Rusijom. Dan nakon tragedije list "Sidnej morning herald" je objavio da je učesnicima pripremnog sastanka za konferenciju u Sidneju rečeno da se u avionu nalazilo oko 100 njihovih kolega. Umesto u pripremama za konferenciju, dan su proveli pomno prateći Tviter i razmenjujući vesti, duboko pogođeni saznanjima ko im se sve možda neće pridružiti u Melburnu.

U petak se još nisu znala imena svih poginulih i bilo je teško izmeriti kako će se to odraziti na istraživanja i promovisanje principa jednakih šansi za sve, a u medijima se sve glasnije postavljalo pitanje: šta ako je na tom letu bio lek za HIV?

U protekle dve godine članovi organizacije Internešnel AIDS sosajeti (IAS) su na sastancima u Beču i Vašingtonu bili ohrabreni signalima da je taj cilj blizu i gajila su se velika očekivanja da će upravo melburnška konferencija ući u istoriju kao prekretnica u borbi protiv smrtonosne bolesti. Nadu je dodatno podgrejala sudbina devojčice koju je 2010. godine rodila žena zaražena HIV-om, slučaj poznat kao "Misisipi beba". Detetu su 30 sati po rođenju dati antiretrovirusni lekovi, terapiju je primala 18 meseci i nakon toga je nestala sa majkom. Dobra vest je usledila kada se pet meseci kasnije vratila – lekari u njenoj krvi nisu pronašli znakove virusa, iako već mesecima nije uzimala dnevnu dozu lekova. Devojčica ni naredne dve godine nije primala terapiju i na testovima koji su obavljani rutinski nije bilo znakova virusa. Malo je reći koliko je "Misisipi beba" ohrabrila naučnike i lekare koji su poverovali da su možda pronašli način da izleče decu rođenu sa HIV-om jednostavnim davanjem jakih antiretrovirusnih lekova neposredno posle njihovog rođenja.

A onda se u julu sve preokrenulo. Rutinskom kontrolom početkom meseca utvrđeno je da se virus vratio. Bio je to prvi udarac. Sedam dana kasnije pao je boing 777.

Među stradalima je i Joep Lange, poznati istraživač na polju AIDS-a i nekadašnji predsednik IAS-a. Lange se bavio virusom HIV-a 30 godina, bio je autor tekstova na tu temu u više od 350 novina i borio se za dostupnost terapije ljudima širom Azije i Afrike. Njegovi prijatelji kažu, bio je istinski humanitarac, a kolege da je upravo on promenio kurs epidemije.

Druga poznata žrtva je Glen Tomas, britanski medijski službenik koji je radio za Svetsku zdravstvenu organizaciju u Ženevi. Tomas je trebalo 20. jula da učestvuje u medijskom lansiranju novih pribora kojima bi se redukovala opasnost od infekcije kod intravenoznih korisnika droga. Takođe je bio poznat i kao ubedljiv govornik koji je skretao pažnju na TB/HIV koinfekciju. Ovo je vrlo značajna tema, ako se u obzir uzme činjenica da osobe inficirane HIV-om imaju 20 puta veći rizik da obole od tuberkuloze od ostalih (u 2012. godini je od ukupno 8,6 miliona novih slučajeva tuberkuloze, 1,1 milion registrovan upravo među ljudima sa HIV-om).

Uprkos žaljenju i nagađanjima o otkazivanju događaja, konferencija u Melburnu je počela na vreme – 20. jula. Umesto velikim vatrometom, kako je planirano, počela je minutom ćutanja "u znak tuge, gneva i saosećanja". Glavne teme su najnovija dostignuća u traganju za lekom i kampanja podsticanja muškog obrezivanja u Africi u cilju zaštite muškaraca od HIV-a u svetlu nedavnih istraživanja sprovedenih u Keniji, Južnoafričkoj Republici i Ugandi koja su pokazala da obrezivanje smanjuje mogućnost infekcije HIV-om za čak 60 odsto. I ovo nije jedina dobra vest koja se tiče prevencije. Pre dve nedelje Svetska zdravstvena organizacija preporučila je svim muškarcima koji imaju seksualne odnose sa osobama istog pola da uzimaju antiretrovirusne lekove, jer naučnici predviđaju da bi upotreba takvih medikamenata kod homoseksualaca mogla da uspori širenje HIV-a za 20 do 25 procenata.

"O HIV-u smo u proteklih deset godina naučili više nego o bilo kojoj drugoj bolesti za čitav vek", izjavio je Rob Mudi, profesor Univerziteta Melburn, nekadašnji službenik SZO-a i dugogodišnji australijski stručnjak za javno zdravlje. Njegov kolega profesor Majk Tul, takođe veteran na univerzitetu Barnet u Melburnu i čovek koji se na frontu protiv HIV/AIDS-a nalazi već tridesetak godina, uveren je da će prošlonedeljna tragedija uticati na sve da rade još posvećenije, ako ni zbog čega drugog onda u znak sećanja na svoje kolege. Tul to govori iz iskustva. Pre šesnaest godina on i HIV/AIDS zajednica doživeli su sličan gubitak kada je 2. septembra u rušenju Sviserovog aviona u Kanadi poginuo Džonatan Man, u tom trenutku direktor fonda SZO za globalni AIDS program. Osim Mana, Tul je u toj nesreći izgubio još četiri prijatelja, takođe istraživača u oblasti HIV/AIDS. Kako kaže, bio je ganut potezom grada Melburna da se 18. jula otkaže vatromet koji je bio planiran u čast otvaranja konferencije, ali ubrzo nakon toga usledilo je razočarenje: organizatori takmičenja u australijskoj fudbalskoj ligi, kome je u okviru kulturnog dela programa trebalo da prisustvuju i (poginuli) delegati konferencije, nisu udostojili žrtve čak ni minutom ćutanja.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---