Za „Vreme" govori Jovan Ćirilov

VREME | BR 1216-1217 | 24. APRIL 2014. INTERVJU – JOVAN ĆIRILOV: Moj život između Troila i Kreside i Tita Andronika i to onog Tita Andronika sa Lorensom Olivijeom, koji je 1957. gostovao u Beogradu

„Samo budale mogu da kažu da su srećne, tako nešto i ne pomišljam da izgovorim.

Umesto toga, kažem da sam zahvalan okolnostima i ovom društvu koje me je do te mere prihvatilo, pruživši mi šansu da radim nešto što volim. Dakle, imao sam sreću, ali ne mogu da kažem da sam srećan. Pogotovu živeći u ovakvom užasnom svetu."

„Upravo sam bio doputovao odnekud iz inostranstva... Na aerodromu me je dočekao Radmilo Đurović i rekao mi da je ubijen Zoran Đinđić. Bio sam šokiran. Zorana Đinđića sam poznavao i veoma poštovao. Iako se nismo često sretali, bili smo na "ti". Danas se trudim da ga ne tretiram kao sveca, jer Zoran Đinđić to svakako nije ni bio. Ipak, siguran sam da bi Srbija mnogo drugačije izgledala da je preživeo."

„Čini mi se da su pedesete bile najbolji i najzanimljiviji period: vreme raskida sa Staljinom i početka demokratizacije Jugoslavije. Tačno je da je 1948. bilo hapšenja, Golog otoka, o čemu smo tih godina malo znali. Kada je sa tim završeno, u Jugoslaviji kreće period pluraliteta u kulturi; konačno je dozvoljena alternativa. Za razliku od, recimo, Sovjetskog Saveza. Na to su, već sam rekao, uticali naši predratni nadrealisti: Koča Popović, Marko Ristić, Dušan Matić, Aleksandar Vučo, Oskar Davičo..."

„Tito je 1963. gledao Dantonovu smrt u režiji Miroslava Belovića, sa Stevom Žigonom kao Robespjerom. Stajali smo sami u holu JDP-a i posmatrali plakat za Bihnerov komad.

’Vidite, mislim da bi bila greška praviti paralelizam po kome bih ja bio ona životna strana kao Danton, nasuprot Staljinu kao Robespjeru’, rekao mi je Tito. ’Ti istorijski paralelizmi obično nisu dobri.’"