Intervju – Tijana Kojić, umetnica >

Neobjašnjivost optimizma

"Znamo da je naše podneblje periferija u odnosu na svetska umetnička dešavanja, da uslovi u kojima radimo nisu dobri. U našem društvu, umetnost ili kultura nikada nisu u žiži interesovanja. Ali interesantno je kako umetnost ipak i uvek opstaje i postoji. Šta god da se dešava umetnost i umetnici postoje, a na osnovu nekog neobjašnjivog optimizma i neugasivog entuzijazma"

Po svim kriterijumima mlada je i uspešna. Tijana Kojić ima dvadeset šest godina, pet samostalnih i učešće na stotinak kolektivnih izložbi. Među najvažnijim nagradama koje je za svoj rad dobila nalazi se i ona koju mladim umetnicima iz Srbije dodeljuje Fondacija slikara i akademika Vladimira Veličkovića za crtačko umeće. Nagradu je dobila za ambijentalnu instalaciju Seobe. Krajem 2013. u galeriji Haos otvorena je izložba na kojoj je Tijana Kojić, zajedno sa Aleksandrom Jestrovićem Jamezdinom i Vukom Ćukom, takođe dobitnicima nagrade Fondacije Vladimira Veličkovića, predstavila svoj novi rad, ciklus pod nazivom Somnus ambulare. Ovim radom autorka parafrazira prizor koji je kao devojčica 1999. godine videla u jednom od beogradskih skloništa tokom bombardovanja. Mladi par koji je provodio noć na improvizovanom ležaju ostavio je takav utisak na autorku da je 14 godina kasnije želela da ih naslika.

"U ovom radu nije važno što se prizor koji sam naslikala dogodio u Beogradu", kaže za "Vreme" Tijana Kojić. ",Slične situacije imamo svugde u svetu u svakom trenutku. Sada je to Sirija, juče je bila Libija... Ratovi nikada ne prestaju. Ono što je meni u tom prizoru bilo upečatljivo, tada, kada sam već bila dovoljno odrasla da razumem ozbiljnost situacije, bilo je to što su oni, to dvoje mladih ljudi, bili vedri. Sećam se da su i oni bili uplašeni, ali se nisu predali mračnoj letargiji, nisu se predali situaciji. Bili su optimistični, možda i neopravdano. To je bio najjači utisak koji nisam zaboravila", kaže Tijana Kojić.

"VREME": Kako biste povezali prizor koji je tada na vas ostavio utisak i sadašnje vreme, ima li neke sličnosti?

TIJANA KOJIĆ: Kasnije, kada sam razmišljala o svemu, shvatila sam da su reakcije na situaciju neizvesnosti koja nas okružuje i sada bazirani više na instinktima nego na intelektu. Ljudi koji se nisu predavali mračnim strepnjama, već su se okretali jednostavnoj radosti, možda gorkoj dobroti prema drugima, ostajali su budni, čuvali su zdravlje i takvim stavom su odneli pobedu nad situacijom. Slično je i sa umetnicima danas. Znamo da je ovo podneblje periferija u odnosu na svetska umetnička dešavanja, da uslovi u kojima radimo nisu dobri. U našem društvu, umetnost ili kultura nikada nisu u žiži interesovanja, uvek je nešto drugo važnije. Interesantno je kako umetnost ipak i uvek opstaje i postoji. Šta god da se dešava, umetnost i umetnici postoje, a na osnovu nekog neobjašnjivog optimizma i neugasivog entuzijazma."

Kažete da će umetnost uvek da postoji, zbog čega je to važno?

Čini mi se da se kroz male bitke dobijaju velike pobede. Kada bismo odustali i priklonili stavu nećemo da radimo ništa, kada bi se predali kao društvo, kao ljudska vrsta, pali bismo u potpuni očaj, lenjost, letargiju. Iako toga često nismo svesni, sadržaji i forme iz kulture bukvalno se prelivaju na sve druge aspekte života. Jednostavno, kultura posredno i neposredno oblikuje i društvo i pojedince.

Nagradu iz Fondacije "Veličković" ste dobili za crtež Seobe.

Crtež ima 40 kvadratnih metara, projektovan je za aneks galerije ULUS-a. Motiv su ptice koje kruže po putanji koja diskretno podseća na Mebijusovu traku, položenu osmicu. Rad se zove Seobe, a prikazujući seobe ptica, koje su prirodni kružni proces migracija, zapravo govorim o unutrašnjim seobama. Ovaj rad se idejno uklapa u temu izložbene celine, pod nazivom Krug. I položena osmica je neka vrsta kruga. Krug može biti nula, a nula – čista potencijalnost, beskrajni niz rešenja, ili tabula rasa.

Kružno kretanje može se transponovati u simbol trajanja, stalnog obnavljanja, večnosti. Krug je tada projekcija uzlazne spirale. Naličje ovakvog rasčitavanja kruga jeste kretanje bez napretka, bezglavo bauljanje, bez cilja, bez smisla,. Krug je tada projekcija silazne spirale – klopka, rupa, omča. Tako i te ptice uzleću i strmoglavljuju se. Potrudila sam se da u crtežu sačuvam što čistiji simbol, odnosno dijalog dva simbola – kruga i ptice. Sve te teme u ovom ciklusu svode se na progres i regres ličnosti – na čovekove unutrašnje spiralne putanje.

Teskoba u ovom, kao i u velikom delu vaših slika nešto je što vi svesno ugrađujete na platno, ili je ona možda samo u očima gledaoca?

Ja volim da igram sledeću igru – kada se slika raščita, ona uvek nudi pozitivan ishod. Jedno je kako izgleda, a drugo je o čemu govori. Moje slike su praktično ahromatske, ali ja u njih uvodim i crvenu. Isti odnos pravim sa formom, ali i sa sadržajem. Jer jedno je kako izgleda, a drugo je o čemu govori – uvek nudim optimizam na kraju. Za mene je to važno, da potenciram pozitivan ishod, vedru nadu. Bar neka odškrinuta vrata u svesnoj igri crnog i belog.

Čini se da insistirate na obrazovanju.

Mislim da je potrebno da umetnik bude pismen da bi ideju mogao da pretoči u artefakt, u svoje delo. Insistiram na obrazovanju u dva pravca, ako se čovek opredeli da se izražava nekim umetničkim sredstvima mora paralelno da razvija i intelekt i veštinu u smislu tehničkog izvođenja. Dakle, s jedne strane potrebno je da razvija polje ideja, unapređuje način razmišljanja i nađe nove uglove za realizaciju svojih ideja, ali paralelno je potrebno razvijati i veštine, opismeniti se, savladati klasičan crtež, klasičnu sliku, tako da za umetnika nema nepoznatog u tehnici i tehnologiji, bez obzira na to za kakav se medij i za kakav se izraz bude opredelio. Tek kada se na ta dva paralelna koloseka razvije, umetnik može da stane čvrsto na dve noge.

Nagrade ste dobili za crtež, u radovima je on dominantan.

Moj rad je između slike, crteža i grafike. Najveći deo opusa je izveden na aluminijumskim pločama. Kad osmislim neki prizor, najčešće pravim linorezni kliše, otiskujem, preko toga neke partije slikam, a kao finiš dođe crtež. Naravno, ti postupci se mešaju, ali uglavnom se vraćam crtežu. Mnogo polažem na crtež, mislim da je tu umetnički izraz najčistiji i da je on kraljica svih veština. Crtež je uvek prvi zapis nakon javljanja ideje, on je osnova, ali ja volim da on ne ostane samo zapis, skica ili predložak, već da postane samostalan deo gotovog dela, da na kraju dominira. Crtež, kada se "zgusne", biva teži i konkretniji od slike.

Aluminijum nije uobičajen kao slikarska podloga?

Osim vizuelne atraktivnosti i tehničko-tehnoloških izazova koje dozvoljava, sam materijal nosi i više mogućih značenja u idejnom smislu. Može se povući analogija sa zlatnom površinom na ikonama. Zlato je kao materijal večno. Slično je i sa aluminijumom, on je izvanredan proizvod savremenog doba, trajan i prisutan svuda, od limenki do svemirskih letelica. Njegov hladni sjaj dolazi na mesto apstrahovanog prostora u kojem obitavaju likovi u mojim delima.

Vrlo ste aktivni, učestvujte na konkursima, izlažete...

Smatram da je umetnost oblik komunikacije koji na veoma specifičan način prenosi poruku. Mislim da je u biti potrebe za stvaralaštvom potreba za komunikacijom. Sve radim sama, radim tako jer su i tržište i scena takvi. Teško je uraditi bilo šta veće od onoga što umetnik može sam da obuhvati!

Moja produkcija jeste velika. Ipak, ona je takva zbog velike ljubavi prema poslu i nepresušnog entuzijazma.

Da li često šaljete radove na međunarodne konkurse?

Sa slikama sam učestvovala na nekoliko izložbi u inostranstvu, a na mnogo više sa grafičkim otiscima, jer lako je poslati grafički otisak, u tubi, koverti, a zaista može da se izlaže po celom svetu. Imam učešća od Japana do Vašingtona, bez mnogo troškova. Za sve to potrebno je i dosta vremena. Samo za učešće sa jednim radom na nekoj izložbi razmeni se mnogo i-mejlova, mnogo muka i rešavanja problema. Sve je to veliki posao, ali me neće obeshrabriti. Možda ću u nekom trenutku imati i neku pomoć, u vidu saradnje sa nekom galerijom.

Kako funkcionišu ovdašnje galerije, da li zastupaju umetnike i obezbeđuju neku sigurnost, pristup tržištu, kolekcionarima?

Galerije se kod nas ne bave produkcijom, a ni menadžmentom. Ne. Tu su vrlo isključivi, čak neki galeristi ne smatraju to delom svojih podrazumevanih aktivnosti. Zadovoljavaju se time da budu izlagački prostori. I državne i privatne. Sredstva su im veoma ograničena. Umetnik je ovde sasvim sam. Njegova jedina perspektiva je da nađe u inostranstvu nekoga ko će ga zastupati, naravno na obostrano zadovoljstvo i korist.

Umetnička produkcija nije mala, da li postoji tržište?

Ne. Ne postoji, ili je posustalo. Prodaja dela za mnoge umetnike je kao neočekivani zgoditak! Kod nas tržište čini jedan jako mali broj entuzijasta koji uživaju u umetnosti. Ovdašnji kolekcionari su u jednom momentu imali ekspanziju, ali mislim da je, u međuvremenu, došlo da zasićenja. Uz to, neprekidno se govori o krizi, pa se javlja rezervisanost prema novim imenima. Do sada su moje radove kupovali ljudi koji pažljivo prate umetničku scenu i uživaju u delima vizuelnih umetnosti. Pažljivo biraju i zaista je lepo imati takve kupce. Svoja iskustva, naravno, izgovaram iz pozicije mladog umetnika, ograničenog iskustva.

Šta mislite da ljudima najteže pada u teškim trenucima?

Neizvesnost je ono što se najteže podnosi. Savremenom čoveku koji u ruci uvek drži mobilni telefon ili bilo koju drugu spravu preko koje odmah može da bude upućen u ono što se dešava, neizvesnost i čekanje su ono što mu najteže pada.

Zašto su nagrade važne? Na primer ova iz Fondacije "Veličković", koliko vam znači?

U slučaju nagrade Fondacije "Veličković", ime osnivača daje posebnu težinu, autoritet, zato je lepo imati takvu vrstu podrške od njega lično, ali i od žirija u kome su eminentna imena, dr Irina Subotić, Mrđan Bajić, Borka Božović i Dušan Otašević. Materijalni deo koji nosi nagrada predstavlja neku vrstu obzira prema mladom umetniku, kao podrška i stimulacija. Ako date mladom umetniku novac, on će gotovo sigurno biti potrošen na materijale i sredstva za nove poduhvate.

Pored podrške koju ste dobili da li računate i na sreću?

Imala sam sreće, ali ništa bez hrabrosti, jer u umetnosti se sve bazira na hrabrosti i ljubavi prema poslu.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---