Porcelan

Negde u prvoj polovini osamdesetih minulog veka, dok su još svi koji su nešto značili u već uzdrmanoj Jugoslaviji nosili na reveru, kao značku, faksimil poznatog Titovog potpisa, došla je u zvaničnu posetu Jugoslaviji jedna u najmanju ruku čudna delegacija. Došao je svrgnuti pa napola rehabilitovani suveren Kambodže, princ Norodom Sihanuk, sa suprugom Monikom i sa predstavnicima dve ekstremne struje u njegovoj zemlji: komunistom Kije Sampanom,koji je trebalo da popravi loš utisak koji je na svet ostavio diktator Pol Pot, i sa jednim predstavnikom tvrde desničarske struje. Jedino što im je bilo zajedničko bilo je poštovanje Jugoslavije i njene međunarodne uloge u kojoj su videli jedinog mogućeg posrednika u kambodžanskom nacionalnom pomirenju. Ta uloga pomiritelja pripala je tadašnjem iskusnom diplomati i visokom partijskom rukovodiocu Lazaru Mojsovu. Danima je on vodio duge i mučne razgovore sa svom trojicom u potrazi za nekim ideološkim i političkim kompromisom, menjajući ambijent, od Beograda do Ohrida, ne bi li lepotama zemlje domaćina koliko-toliko omekšao tvrde stavove sve tri strane u sukobu.

U to vreme još je bilo vrlo isplativo pisati knjige o Titu: Tito i omladina, Tito i lov, Tito i sport, a neke šaljivdžije su već nagoveštavale i naslov: Tito kroz vekove. Jedan poznati novinar tog vremena nije odoleo izazovu pa je i sam krenuo u sakupljanje materijala za još jednu knjigu o Titu. Isposlovao je intervju s princom Norodomom i obasuo ga pitanjima o njegovim susretima s Titom. Nesretni princ je kitnjastim rečenicama hvalio Titovu ulogu u Pokretu nesvrstanih dok je novinar nestrpljivo cupkao očekujući neku "caku", neki detalj zbog kojeg bi se njegova buduća knjiga i kupovala i čitala, a ne samo poklanjala ili čamila na policama. Najzad nije izdržao: "Vaše veličanstvo, sigurno se sećate nekih zanimljivih, dramatičnih trenutaka iz tih susreta, gde je Tito pokazao hrabrost, hladnokrvnost, i izvan politike, na primer u susretu s divljim životinjama, s nekim tigrom, tako nešto…" S kraljevskom uzdržanošću sagovornik pogleda na sat i izvini se novinaru: moraće da se pridruži princezi Moniki, svojoj supruzi, protokol je neumoljiv i – ode. Novinar je do kraja posete trčkarao od jednog do drugog člana jugoslovenske delegacije, uključujući i prevodioce i policajce, konobare, vozače, ne bi li od njih izvukao neku zanimljivu pojedinost o Titu ako bi je princ kojim slučajem nekome spontano ispričao.

Poslednji dan kraljevske posete odvijao se na obali Ohridskog jezera. Ručak je upriličen na otvorenom prostoru, na samoj obali jezera. Duž ulica kojima je delegacija stizala na jezero narod je pozdravljao princa Norodoma kome odavno niko nije klicao u njegovoj zemlji. Kad bi se pojavio automobil s nasmejanim prinčevskim parom, deca bi klicala "Ene go princot!", a jedan stariji policajac je tiho korio mladog pripravnika republičke službe protokola: "Ajde, begaj, vrska nemaš so protokol…".

Na jezeru je princu predao šaljivi raport neki pukovnik na odmoru u obližnjem vojnom odmaralištu, u kupaćim gaćama i s kutlačom vojničkog pasulja u ruci: princ je morao da proguta jednu kašiku tog vojničkog gastronomskog čuda i pohvali standard junačke JNA. "Eto, mi se brčkamo i gustiramo pasulj, a oni nam zavide, likovao je razdragani i razgaćeni pukovnik pokazujući rukom na albansku karaulu s koje je neki albanski oficir dvogledom osmatrao krkljanac na revizionističkom delu jezera s one strane hermetičke državne granice.

Svečana trpeza u obliku ćiriličnog slova P postavljena je tik uz jezero. U burićima se dimila ohridska pastrmka. Sve je bilo u znaku pastrmke: bela čorba od pastrmke, pa topla tek izdimljena pastrmka, pa pržena pastrmka, pa pastrmka s povrćem i pirinčem… I divna rashlađena kavadarska ružica. Razgaljeni princ je odlučio da ispriča nešto iz svog života.

"Njegovo veličanstvo moj otac i njeno veličanstvo moja majka voleli su se vrlo nežno. Ali, Njeno veličanstvo moja majka bila je vrlo impulsivna žena. Kad bi se, kao svaki normalan bračni par, nešto sporečkali, Njeno veličanstvo moja majka bi polupala sav naš kraljevski porcelan. Ja sam to iz prikrajka posmatrao i govorio sebi: Norodome, kad se ti budeš ženio, izabraćeš princezu koja će te voleti kao moja majka mog oca, ali koja neće lupati naš kraljevski porcelan kupljen novcem naših poreskih obveznika. I zaista, dame i gospodo, sudbina je u moj život dovela ovde prisutnu princezu Moniku (spontani aplauz), koja je oličenje dobrote, nežnosti i smirenosti, koja nikad nije povisila glas niti bilo šta slomila (spontani aplauz, princeza skromno obara pogled i osmehuje se). Ali, dame i gospodo, sudbina ipak nije poštedela naš kraljevski porcelan. Godine 1970, za vreme jednog mog putovanja u Moskvu i Peking, predsednik vlade gospodin Lon Nol izvršio je puč i – porazbijao sav naš kraljevski porcelan…". Neki su već bili raskrilili šake da zapljeskaju prinčevom pripovedačkom daru, ali nečiji strogi pogled ih je zaustavio u tom naumu: neko bi mogao pomisliti da se aplaudira jednom pučisti koga podržavaju SAD!

U Beograd se vraćamo mi, treći ešalon delegacije – prevodioci, višak policajaca, niži nivoi protokola, starim elisnim vojnim avionom s bočno postavljenim klupama umesto sedišta i bez zvučne izolacije. Dovikujemo se i dodajemo jedni drugima plastične čaše s viskijem koji je jedan službenik protokola vraćao za Beograd. Onaj novinar kome sam prevodio intervju sa Sihanukom, guta treću čašu viskija i vajka mi se: "Izradio me princ za cake o Titu, a očekivao sam od njega neke prave, rekli mi u SIP-u da se on s Titom šetkao po nekim njihovim džunglama… Dobro sad, ni ova priča o porcelanu nije loša, sačuvaću je za neku drugu knjigu, de podseti me, kako se zvaše onaj što mu je polupao porcelan?"


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST