DEČKO KOJI JE OBEĆAVAO: Edvard Snouden i glavobolja za Baraka Obamu / foto: reuters

SAD – Digitalna špijunaža >

A gde smo mi tu

Najnoviji skandal sa dezertiranjem važnog analitičara Agencije za nacionalnu bezbednost SAD Edvarda Snoudena razočarao je nas u Srbiji: nas nema na mapi koja je objavljena – za razliku od nekih susednih država. Šta su oni bolji od nas? Pa, kakvi smo mi to ljudi kad se više ni "Cija, snajka, Cija" za nas ne zanima?

Počelo je prošle nedelje, kada je londonski "Gardijan" objavio podatke koje im je ustupio mladi Edvard Snouden (29), analitičar Agencije za nacionalnu bezbednost SAD (NSA), pošto je sa Havaja otišao u Hong Kong, održao konferenciju za novinare i onda se – sasvim oprezno i razborito – udaljio u nepoznatom pravcu. Po onome što se do sada moglo doznati, Snouden i "Gardijan" nisu nam saopštili ništa novo – kao što ćemo videti – osim činjenice da Srbija ne zanima najveću obaveštajnu agenciju na svetu NSA – ako Snoudenovi podaci ne lažu.

Snouden je, ukratko, saopštio da SAD preko svoje ogromne obaveštajno-bezbednosne "zajednice", kako oni to zovu, kontrolišu telekomunikacije svih vrsta, naročito internetske i telefonske, na celoj planeti; da su u stanju da dobiju listinge svih i svakoga, ali i da u realnom vremenu čitaju i slušaju sve i svakoga, da ulaze u internetske komunikacije banaka (što je i najvažnije), vlada i pojedinaca i uopšte štogod vam padne na pamet.

Dobro jutro.

Agencija za nacionalnu bezbednost NSA (No Such Agency, kažu zaposleni) najtajnovitija je, najbrojnija po broju zaposlenih i najbolje finansirana u celom konglomeratu od tridesetak policijskih, obaveštajnih i bezbednosnih agencija na brzinu okupljenih unutar Domovinske bezbednosti SAD (Homeland Security Department) posle terorističkih napada iz 2001. NSA ima svoje prislušne stanice širom planete; preko NASA lansira se izvestan broj (državna tajna) satelita svake godine – ili češće, po potrebi. Zapošljava hiljade tehničara, lingvista, običnih analitičara poput Snoudena, viših i strateških analitičara; bavi se – po propisima – prisluškivanjem, dešifrovanjem i analizom elektronskog saobraćaja od interesa za bezbednost SAD. Osnovana je 1952, mada je i ranije, u okviru Ministarstva odbrane, radila te stvari još od kraja tridesetih. Od 1952. nadalje, NSA raste eksponencijalno – u skladu sa razvojem komunikacijske tehnike. Od 1947. do 1975. NSA je čitala svaki telegram u odlasku ili u dolasku u SAD. Onda se prešlo i na telefone. Smeštena u vojnoj bazi Fort Mid u Merilendu, Agencija se širi na hiljadama hektara, ima bezbednosne mere jače nego Bela kuća ili CIA u Lengliju, Virdžinija, i raspolaže kompjuterskim kapacitetima nepojmljivim običnom civilu.

ZANAT NAJSTARIJI: Sada malo istorije: sve te mere bezbednosti i – naročito – kontraobaveštajne zaštite nisu pomogle mnogo. Nisu ova dva najnovija heroja – Bredli Maning, koji je pustio materijal Džulijanu Asanžu za "Vikiliks", i Edvard Snouden – bili prvi. Avgusta 1960. dva radnika NSA, Viljem Martin i Bernon Mičel, nestali su netragom, da bi se onda pojavili na svečanoj konferenciji za novinare u Moskvi 6. septembra 1960. U veoma kiseloj i melanholičnoj analizi slučaja, zloglasni Komitet Predstavničkog doma za antiameričku delatnost priznao je da su ta dvojica "prošla kroz najstrože provere lojalnosti i bezbednosti" u "najtajnijoj i najdelikatnijoj službi, pa su ipak prešli neprijatelju". Istoričari, međutim, podsećaju da su i Martin i Mičel "sami od sebe prebegli zbog odvratnosti prema prljavim špijunskim trikovima koje SAD koriste" (na stranu što je i SSSR koristio iste trikove, ali nećemo biti sitničavi...). Nešto kasnije prebegao je i Džek Danlap, pošto je godinama uspešno špijunirao po NSA, gde je bio zaposlen; na vezi ga je držao vazduhoplovni ataše Ambasade SSSR u Vašingtonu, DC.

"Prljavi trikovi", nažalost, bili su tu sve vreme. Za NSA je utvrđeno, pre svega tokom istrage Čerčovog komiteta Kongresa, da je – protiv svoje povelje i pozitivnih propisa – špijunirala američke građane sve i kad nisu komunicirali sa inostranstvom. To je bilo zataškano i počišćeno pod debeli tepih "nacionalne bezbednosti", jer je NSA bila i ostala mezimče svih predsednika i njihovih administracija, do dana današnjeg.

Već početkom osamdesetih NSA je raspolagala prvim Krejevim superkompjuterima (onima hlađenim tečnim azotom); lansirala je špijunske satelite – prvo "Rajolajt", a kasnije, do danas, sve modernije verzije "Kihol" (ključaonica) – opremljene foto i video kamerama, ali pre svega prefinjenim prijemnicima za svaku vrstu telekomunikacija. Reč je o satelitima niskih orbita (90 minuta oko Zemlje) koji su u prvo vreme čak izbacivali magnetske trake u kasetama dok preleću SAD ili savezničke zemlje, da bi danas emitovali digitalni signal bez tih komplikacija. Mogu da menjaju orbite po komandi, pa smo tako mi u Srbiji 2003, za vreme akcije "Sablja" imali privilegiju da se koristimo sistemom "Ešalon" loveći Zemunce i ostale. Nije dugo trajalo, jer je rat u Iraku bio važniji – ali ipak. Nije da smo baš bili bilo ko – kao danas.

VIŠAK UŠIJU, MANJAK MOZGA: Suština cele priče oko NSA i ostatka obaveštajne zajednice SAD, međutim, složenija je nego što se čini. Mogućnosti prikupljanja informacija elektronskom, danas digitalnom špijunažom rasle su daleko brže od kapaciteta za njenu analizu. Uz dovoljno ljudi i para – što je NSA uvek imala – lasno je usisati sve što je iko ikada na planeti ukucao u kompjuter ili izgovorio u telefon. Treba neko da sve to pročita i sasluša, pa da donese neki zaključak i prosledi dalje. To je problem svake tajne službe u današnje vreme: "reproduktori" (kako se to zanimanje kod nas zove) skapavaju sa slušalicama na ušima slušajući bezvezna naklapanja preko telefona i prekucavajući ih. Onda neki niži analitičar treba da se razabere šta je tu interesantno, a šta je obično lupetanje (99 odsto). Pa onda neko malo gore treba da sačini od toga neku razumljivu informaciju koja – posle filtriranja kod načelstva – stiže do ljudi koji donose odluke od nekog značaja.

U NSA su mislili da će kompjuteri to rešiti po sistemu "ključnih reči": mašina prepozna reč "predsednik" ili "bomba" ili "kokain", recimo, pa na tu poruku ili razgovor skrene pažnju. Nije trajalo dugo; čak su i naši lokalni dripci odmah shvatili štos i počeli da govore u šiframa koje kompjuter – glupa i bukvalna mašina – ne shvata. Dakle, opet je potreban čovek; čovek košta zbog obuke, dugih radnih sati i bezbednosnih provera. Već početkom osamdesetih američki stručnjaci skretali su pažnju administracija da do dvadeset odsto prikupljenih informacija uopšte biva obrađeno; ostatak ostaje za kasnije, pa im se tako i desio 11. septembar.

Slučajevi Maninga i Snoudena, kao što vidimo, nisu ni prvi – a nadati se – ni poslednji. Ljudi jednostavno, pogotovo lepo vaspitana mladež koja još u nešto veruje, ne mogu da trpe bezumni, nerazumni tehnički sistem koji skuplja sve – a zašto? Ajde, dobro: prisluškivanje i špijuniranje stranih država smatra se za opravdano i legitimno; ali šta ćemo sa sve više špijuniranja unutar sopstvene države? I – logično pitanje – čemu sve to? Ako ništa drugo: koliko se prikupljenih informacija – osim onih taktički važnih koje se tiču terorizma, narkotika i pranja novca, ako ih baš ulove – uopšte obradi? Pritom ni najjače službe ne mogu da izađu na kraj sa seljačkim štosovima u pranju novca: arapska "havala", na primer; Indusi i Kinezi imaju slične metode. Ja ti dam pare, ti mi daš lozinku za rođaka u Londonu ili Njujorku, ja odem tamo i uzmem moje pare; to su izmislili još u srednjem veku holandski bankari. Ništa preko neta, ništa telefonom, pa sada vi budite pametni.

A to što Srbije nema na mapi NSA neka brine samo one koji misle da su niko i ništa ako ih "Cija, snajka, Cija" ne sluša. Umemo mi to i sami, bez NSA, a NSA će već naći ulaz u server FinSpy u Srbiji.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine