Vreme
VREME 1169, 30. maj 2013. / VREME

Srbija 2013.:
Mehanizam jedne vlasti

Pre nego što će formirati Vladu sa današnjim koalicionim partnerima, lideri Srpske napredne stranke tvrdili su da su izbori održani 6. maja prošle godine pokradeni od strane bivšeg režima. Iz današnje perspektive i sa stanovišta podrške koju uživaju i SNS i njegov predsednik, potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić, cinik može da zaključi da optužba za krađu mora biti istinita: uprkos pobedi, malo su glasova dobili, s obzirom na to ko sve danas tvrdi da je za njih glasao

Šalu na stranu, nakon završenih izbora i prebrojavanja glasova, razlika između glavnih konkurenata, Demokratske stranke i SNS-a, bila je oko dva odsto u korist naprednjaka (24 naspram 22 odsto). Na godišnjicu parlamentarnih izbora, ovog 6. maja, CESID je, za potrebe jedne američke agencije, objavio istraživanje po kom SNS danas uživa poverenje 43 odsto birača, a DS svega 17 odsto. Isto istraživanje pokazalo je da političarima na vlasti rejtinzi vrtoglavo rastu, pa tako vicepremijer Vučić ima podršku neverovatnih 77 odsto građana, premijer Ivica Dačić 64, a ministar ekonomije Mlađan Dinkić 39.

Da se Aleksandar Vučić uspostavlja ne samo kao centralna figura Vlade Srbije nego i vlasti uopšte, jasno je odavno, budući da i predsednik Srbije Tomislav Nikolić ostaje, bar u javnosti, u njegovoj senci. Otuda rast popularnosti nove vlasti najbolje može da se analizira i objasni kroz prizmu Vučićevih poteza i ponašanja.

Vlada Srbije formirana je 27. jula 2012. godine. Jedna od prvih najava budućih poteza, potekla upravo od prvog potpredsednika, odnosila se na borbu protiv korupcije i obračun sa ljudima iz prethodne vlasti osumnjičenim za nezakonite radnje.

PASIVNI UČESNIK: Realizacija najavljenog počela je već u avgustu, sa hapšenjem Radoslava Sekulića, vlasnika Habitfarma, Duška Sekulića i odgovornih lica u preduzećima Habitfarm, Svis farmacija, Svis intermedikal, Produkt trejd, Vestern stajls, Luton i Novi dani. Oni su bili korisnici bankarskih kredita u Agrobanci, a njihove neizmirene obaveze prema toj banci su veće od 5,5 milijardi dinara. Ta preduzeća su kao povezana lica bila korisnici kredita i bankarskih garancija kod Agrobanke, nad nekima je već pokrenut stečajni postupak, dok su neka već likvidirana. "Agrobanka je Pandorina kutija", izjavljivao je tada Vučić, u Vladi Srbije između ostalog zadužen i za borbu protiv korupcije.

U oktobru je na red došlo do tada misteriozno vlasništvo u dnevnom listu "Politika". Vučić je obnarodovao da iza kupovine 50 odsto udela koji je nemački VAC prodao East Media Grupi iz Moskve, stoji šabačka kompanija Farmakom u vlasništvu biznismena Miroslava Bogićevića. Zatim je u septembru, gostujući na Radio-televiziji Srbije, Vučić izjavio da je Farmakom bio "prinuđen da preko ćerki firmi učestvuje u kupovini 50 odsto udela ‘Politike’. Prema njegovim rečima, vlasnik Farmakoma nije bio zainteresovan da ulazi u medije, ali je bio primoran da učini uslugu najvećoj stranci u bivšoj vladi. "Vlada Srbije će pronaći način da zaštiti državu i da joj se vrati ono što je njeno, ali bez hajke na Farmakom koji zapošljava više od 3500 ljudi i ima 5000 kooperanata", rekao je Vučić.

Rečeno – učinjeno. U oktobru je Vlada Srbije saopštila da je okončala pregovore sa Bogićevićem i postigla dogovor prema kom on zadržava svoj udeo u vlasništvu "Politike", ali postaje pasivni partner, bez prava da se meša u upravljanje kompanijom.

Već u jeku rešavanja problema vlasništva u "Politici" Vučić je najavio sledeći korak, nastavak slučaja Agrobanke: "Slučaj ‘Politika’ vodi do afere Agrobanka – suma koja je nedostajala za kupovinu potiče iz kredita Agrobanke i Privredne banke Beograd", izjavio je tada. Nova Agrobanka, osnovana posle likvidacije Agrobanke, likvidirana je 27. oktobra odlukom Vlade Srbije, a njeni depoziti i imovina utopljeni su u Poštansku štedionicu. Broj uhapšenih popeo se na nekoliko desetina, a do početka maja ove godine podignuta je ukupno 21 optužnica, protiv lica koja se terete da su oštetila banku za ukupno 84 miliona evra.

KRUPNA RIBA: Uprkos broju uhapšenih i razmerama optužbi, Agrobanka nije mogla da bude dovoljan razlog za rast popularnosti kod birača, iako su izbori delimično dobijeni i zbog "kriminalizacije" prethodnog režima, a u ovom slučaju u prvi plan su došle veze osumnjičenih sa Demokratskom strankom. Bilo je potrebno nešto veće i krupnije, bliže samom centru vlasti nego što je to slučaj sa Agrobankom. Početkom oktobra, priveden je bivši ministar životne sredine i prostornog planiranja Oliver Dulić. Nakon četvoročasovnog saslušanja u Tužilaštvu za organizovani kriminal, tužilac je izjavio da nema osnova za zadržavanje u pritvoru. Dulić je dao iskaz povodom člana 359. Krivičnog zakonika, koji daje najblažu kvalifikaciju zloupotrebe službenog položaja i za kršenje propisuje kaznu od šest meseci do pet godina zatvora. Početkom aprila, protiv Dulića je podignuta optužnica zbog zloupotrebe službenog položaja i davanje spornih dozvola firmi Nuba invest. Prošle nedelje, Specijalni sud u Beogradu potvrdio je optužnicu protiv bivšeg ministra i njegovih saradnika. Još jedan funkcioner bivše vlasti, ministar poljoprivrede Saša Dragin, uhapšen je krajem novembra, a 22. maja protiv njega i 20 saradnika podignuta je optužnica zbog prodaje regresiranog đubriva, čime je Azotara oštećena za 25 miliona evra.

Ipak, najkrupniji zalogaj i konačan dokaz odlučnosti Aleksandra Vučića i Vlade Srbije tek je predstojao. Zakuvalo se krajem oktobra, uoči obeležavanja prvih sto dana nove vlade. Dnevni list "Press" objavio je da Srpska napredna stranka (SNS) trguje mestima u diplomatiji i lokalnoj samoupravi. SNS je saopštio da su navodi "Pressa" o trgovini te stranke mestima u diplomatiji i lokalnoj samoupravi potpuno neistiniti i za to optužio Miroslava Miškovića i Dragana Đilasa, za koje se tvrdi da su stvarni vlasnici tih novina. Onda je Aleksandar Vučić u intervjuu "Kuriru" rekao: "Nešto njima smeta, očigledno. Smeta im i SNS. Nisam iznenađen zbog toga. Ovo nije prvi put da oni zajednički deluju. Ako je ovo bio pokušaj da me upozore i da pokažu koliko su moćni i jaki, moj odgovor je da se nisam uplašio, da ću nastaviti da radim svoj posao i da me ne interesuje šta će njihove novine da objavljuju". Usledila su prepucavanja preko novina. Nekako u to vreme vlast je uvela običaj da se najave važnih političkih poteza ili hapšenja prvo pojave u tabloidima, zatim realizuju, a onda stignu do ostalih medija, uključujući i javni servis i državnu agenciju, koja u poslednje vreme sve češće preuzima informacije od tabloida. Osim optužbi da mu Mišković "radi o glavi", Aleksandar Vučić izašao je i sa konkretnim optužbama na njegov račun, pre svega za nekoliko spornih privatizacija i problematičnu konverziju zemljišta firme Delreal u vlasništvu Miškovićevog Delta Holdinga.

Nakon kratkog zatišja, u ranu zoru 12. decembra Miroslav Mišković je uhapšen, a pojedini tabloidi su opet uspeli da tu vest imaju u jutarnjim izdanjima od istog dana. Mišković, njegov sin Marko i Milo Đurašković, vlasnik Nibens grupe, Šer korporacije i Preduzeća za puteve (PZP) iz Niša uhapšeni su zbog malverzacija u privatizaciji putarskih preduzeća, pod sumnjom da su zloupotrebom službenog položaja izvlačili finansijska sredstva i imovinu iz privatizovanih putarskih preduzeća, čime su nezakonito pribavili imovinsku korist od preko 30 miliona evra. Marko Mišković pušten je iz Okružnog zatvora početkom aprila, uz određivanje mere kućnog pritvora, dok je Miroslav Mišković ostao u pritvoru. Konačno, 9. maja Tužilaštvo za organizovani kriminal podiglo je optužnicu protiv Miškovića i još 10 njegovih saradnika, zbog navodnih malverzacija prilikom privatizacije putarskih preduzeća, u periodu od 2005. do 2010. godine, kojima su ona oštećena za 16,95 milijardi dinara, a budžet Srbije za 472 miliona dinara.

NOVA VLAST, STARE MUKE: Hapšenje najbogatijeg čoveka u Srbiji dalo je prvi ozbiljan zamajac rastu popularnosti kako Vlade tako pojedinaca koji u njoj sede, opet pre svih Aleksandru Vučiću. Ali, ma kako to neverovatno zvučalo, ni korupcija ni organizovani kriminal nisu u tom trenutku bili najveći problemi Srbije. Odmak od prethodnog režima mogao je da bude napravljen zalaganjem za drugačije principe i druge vrednosti, ali teškoće sa kojima se prethodna vlast suočavala, sačekale su i ovu. Još od trenutka kada je izručenjem Gorana Hadžića stavljena tačka na saradnju sa Haškim tribunalom, normalizacija odnosa sa Kosovom bila je jedan od ključnih uslova Evropske unije za dalji napredak Srbije u evropskim integracijama. Zato je Ivica Dačić 19. oktobra 2012. odlučio da, uz posredovanje visoke predstavnice EU Ketrin Ešton, sedne za sto sa kosovskim premijerom Hašimom Tačijem. Dve godine ranije, susreti šefova pregovaračkih timova Srbije i Kosova, Borka Stefanovića i Edite Tahiri, uz posredovanje Roberta Kupera, završeni su sada već zaboravljenom fusnotom uz naziv Kosova na međunarodnim skupovima. Ta ideja nije nikada zaista zaživela. Ono što Kuperu nije uspelo, uspelo je Ketrin Ešton: u aprilu 2013. posle meseci mučnih pregovora, uz često podgrejane strasti i mnogo momenata u kojima se činilo da je propast pregovora neminovna, dogodila se istorijska stvar: premijeri Srbije i Kosova parafirali su sporazum u Briselu. Olakšanje koje je nastupilo ne samo u Srbiji i na Kosovu nego i u evropskim krugovima, ima nekoliko slojeva, ali njegov karakter je pre svega psihološki: napravljen je pomak ka rešavanju višedecenijskog problema, a zaglavljene evrointegracije Srbije konačno imaju u kom pravcu da krenu.

NAJSLABIJA KARIKA: Međutim, ovde treba napraviti digresiju, važnu za analizu unutrašnje strukture vlasti u Srbiji. Tokom većeg dela trajanja pregovora sa Prištinom, glavni izvršilac radova bio je premijer Ivica Dačić. Od oktobra do aprila, u senci toka pregovora, odvijala se igra moći između njega i prvog potpredsednika Vlade Vučića. Tu i tamo, Dačić je dobijao nedvosmislene signale da je uklonjiv, da je bio deo prethodne garniture i da ima ozbiljnu količinu "putera na glavi" zbog koje ne bi trebalo da se gura u prvi plan.

Vrhunac ove borbe za nadmoć, iz koje je Dačić izašao kao gubitnik, odigrao se krajem januara i početkom februara ove godine, kada je "Informer", tabloid više nego naklonjen Srpskoj naprednoj stranci, objavio da su operativci Uprave kriminalističke policije krajem 2008. i početkom 2009. snimili dva susreta Dačića sa Rodoljubom Radulovićem zvanim Miša Banana, jednim od najvažnijih članova narko-klana Darka Šarića optuženim za šverc tonu i sedamsto kilograma kokaina. "Pad vlade" bila je najčešća fraza koja se u to vreme provlačila u reakcijama na vest. Dačić, samo nekoliko meseci pre toga najpoželjnija "udavača" na političkoj sceni, o koju su se otimali i DS i SNS, a na kraju mu Tomislav Nikolić poverio mesto mandatara Vlade, odjednom je postao najslabija karika u lancu koji se do tada činio vrlo čvrstim. Ipak, čitava stvar je prošla bez posledica i relativno brzo pala u zaborav. Odnosno, zaboravljena je u javnosti, ali nema mnogo razloga za sumnju da stoji u nekoj fioci, za slučaj da premijera treba podsetiti da je u trenutnoj raspodeli moći unutar vladajuće koalicije on zapravo talac sopstvene visoke političke funkcije. Takođe, da Dačić neće moći da uživa u zaslugama za postignuti napredak u za Srbiju ključnim političkim procesima, bilo je jasno u samom finišu pregovora sa Kosovom, kada se Vučić u njih uključio vrlo aktivno, preuzevši na sebe i ulogu onog koji će srpsku javnost izveštavati o toku pregovora.

Možda baš u tom smislu treba tumačiti nedavnu izjavu Aleksandra Vučića da napade na njega plaća Miroslav Mišković, ali i "neki drugi, neki iz opozicije, neki iz vlade".

VUČIĆEV PARADOKS: Kada se napravi odmak od dnevnopolitičkih talasanja i kad se politička dešavanja proseju kroz sitno sito, ono što ostane je, bez obzira na značaj poteza ostalih aktera – preobražaj Aleksandra Vučića od glavnog oponenta po pitanju odnosa sa Prištinom i evrointegracijama do ključnog pokretača tih procesa u sadašnjosti. Dva su paradoksa u igri kada je o njemu reč: prvi, da ima ključnu ulogu u pomacima kojima je lično stajao na putu, i drugi, da mu raste popularnost otkako je na vlasti.

Međutim, on nije jedini koji se preobrazio i kroz metamorfozu prošao manje-više neoštećenog rejtinga. Samo petnaest dana nakon što je 10. aprila u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija održao govor primeren vremenu kada je vodio Srpsku radikalnu stranku, predsednik Srbije Tomislav Nikolić dao je intervju Bosanskohercegovačkoj televiziji u kom je između ostalog rekao: "Ja klečim i tražim pomilovanje za Srbiju zbog zločina koji je izvršen u Srebrenici. Izvinjavam se za zločine koje je u ime naše države i našeg naroda učinio bilo koji pojedinac." Izvinjenje samo po sebi nije bilo toliko iznenađenje, ali kada se uzme u obzir od koga je došlo, naravno da je odjeknulo širom regiona, a reakcije su uglavnom bile pozitivne. I opet, "Vučićev paradoks" važi i u Nikolićevom slučaju: kada se bivši predsednik Srbije Boris Tadić 2007. izvinio

gostujući na Hrvatskoj radio-televiziji, bio je kritikovan sa svih strana, bilo zbog toga što se uopšte izvinjava, bilo zato što to izvinjenje nije bilo "dovoljno iskreno".

Na liniji tog istog paradoksa treba posmatrati i nemoćne reakcije protivnika potpisivanja sporazuma sa Prištinom: protesti u Beogradu bili su slabo posećeni i bez ikakvog efekta. Nedostajala im je ona snaga koju su imali, recimo, u vreme proglašenja nezavisnosti Kosova ili u danima izručenja Radovana Karadžića Haškom tribunalu. Uzrok je jednostavan: glavni generatori te snage sada su na drugoj strani, onoj koja sprovodi odluke zbog kojih je nekada organizovala mitinge u Beogradu.

Stranu su promenili do te mere da su zaoštrili odnose sa starim saveznikom iz vremena kada su bili vodeća konzervativna snaga. Srpska pravoslavna crkva i ključne političke ličnosti u srpskoj vlasti više nisu ni međusobni simpatizeri, a kamoli saveznici, uprkos nastojanju predsednika Nikolića i patrijarha Irineja da umirujućim nastupima amortizuju sukob. I opet, ono o čemu je maštao tipičan građanski orijentisan birač Demokratske stranke i Borisa Tadića, da država jednom zasvagda okrene leđa crkvi i onemogući joj mešanje u politička pitanja, ostvarili su Aleksandar Vučić i Ivica Dačić.

POSLE SPORAZUMA: Godinama, naročito od strane prethodne vlasti izbegavan kao nepopularan potez, sporazum sa Prištinom se dogodio, ne oštetivši rejtinge političara na vlasti. Jedna od najznačajnijih tekovina sporazuma je činjenica da je on Kosovu, Srbiji i regionu omogućio da izbegnu potencijalno vrlo loš scenario. Dominantan ton u reakcijama na prihvatanje sporazuma jeste da je on pre svega ozvaničenje nečega što je već 14 godina realno stanje na terenu. Ta realnost kaže da srpske vlasti još od Kumanovskog sporazuma nemaju realan uticaj na delu teritorije koji smatraju svojom teritorijom, a takođe i da kosovske vlasti ne mogu da ignorišu činjenicu da na jednom delu Kosova većinsko stanovništvo čine Srbi. Okončanje kosovske agonije, međutim, povlači za sobom pitanje: šta sad? Nakon potpisa na sporazum, vlast konačno mora da se okrene gorućim unutrašnjim pitanjima, a tu je ekonomija ubedljivo najveći problem. Set novih poreskih zakona, od kojih je najviše odjeknuo onaj koji uvodi porez na okućnicu, tek treba da pokaže efekte na raspoloženje birača. Iako na prvi pogled nema nikakve veze između to dvoje, ne treba zanemariti najavljeno ukidanje televizijske pretplate kao populističko sredstvo za pacifikovanje birača sa više od 10 ari dvorišta. Za to vreme, u razgovorima sa Međunarodnim monetarnim fondom nema ozbiljnijih pomaka. "Imam noćne more zbog stanja srpske ekonomije. Međunarodni monetarni fond je ovde pre dva dana rekao da moramo da zamrznemo plate u javnom sektoru i dramatično smanjimo rashode, a ne smemo da dižemo poreze, jer bi to dodatno umrtvilo privredne aktivnosti", izjavio je nedavno opet Aleksandar Vučić, iako kao prvi potpredsednik Vlade ne pokriva nijedan sektor koji sa ekonomijom ima veze. Pošto mu funkcija ne daje mandat da o tim pitanjima govori, onih 77 odsto podrške verovatno mu to omogućavaju.

NEŠTO STARO: Dakle, Srpska napredna stranka, trenutno najjača politička snaga u Srbiji, danas je potpuno preobražena u odnosu na ono što je nekad bila. Ipak, ta je promena pre spoljna, kozmetička i izazvana spoljnim pritiscima i uslovljavanjima. Stari obrasci ipak se još uvek mogu naći, pre svega u činjenici da vlast sve važne i ekskluzivne informacije plasira preko tabloida, kao u najboljim danima čuvenog slučaja "Laufer". Stari maniri ostali su očuvani i u samoj stranci. Stari običaj da je svaka stvar, ma koliko beznačajna, dobar povod za vatreno intonirano saopštenje i dalje je živ. SNS saopštenja izdaje svakog drugog dana, osim vikendom i praznikom, pokazuje uvid u njihov internet sajt. Teme su vrlo raznorodne, stil bridak, a tekst kratak. Ovih dana, najčešći povod za saopštenja koje SNS upućuje javnosti jeste kritika lokalne vlasti u Beogradu, s obzirom na lokalne izbore u Zemunu. No, povod za saopštenje mogu da budu i prilično, sa stanovišta partije na vlasti, irelevantni događaji, poput vesti da je politički analitičar Vladimir Todorić pristupio Demokratskoj stranci.

Kako god bilo i kako god se ponašala najveća vladajuća stranka, istraživanje sa početka ovog teksta je zabeležilo najveći optimizam u poslednjih sedam godina kad je reč o pravcu u kom ide Srbija: 25 odsto građana taj put ocenjuje kao pravi, dok je u decembru 2011. taj broj iznosio svega 13 odsto. Čak 24 odsto građana očekuje bolju ekonomsku situaciju ove godine u odnosu na 16 odsto u prošloj, dok je broj onih koji očekuju pogoršanje opao sa 35 na 27 odsto. Da će stanje ostati nepromenjeno, smatra 45 odsto ispitanika. Šta građani misle o odsustvu kritike vlasti i njenim posledicama za demokratičnost društva, istraživanjem nije obuhvaćeno.

Jovana Gligorijević