foto: v. anđić

Nemačka >

Kada se nastavnik slomi...

Južno od Minhena, nalazi se klinika specijalizovana za pomoć nastavnicima sa psihološkim problemima. Uzroci njihovih stanja nisu uvek ono što bi se očekivalo

Mihael Glokner počeo je da liči na svoje učenike: kako stigne kući, baca se na kauč i bulji u TV. Prestao je da izlazi vikendom i da se bavi sportom. Subotom i nedeljom bi se po ceo dan razvlačio u krevetu sve dok ne padne mrak. Ali ovaj nastavnik nije lenj – on je bolestan. Mihael Glokner (čije je pravo ime za potrebe teksta promenjeno) pati od sindroma pregorevanja.

Ovaj četrdesetjednogodišnjak sedi na drvenoj stolici u lekarskoj ordinaciji i priča svoju priču. Na sebi ima modernu ešarpu, košulju na plavo-bele pruge i tamne farmerke. Povremeno se nasmeje i, sve u svemu, ostavlja utisak energične osobe. Tek povremeno, njegov izraz lica je zabrinut. U poslednje četiri nedelje nije predavao – bio je pacijent. On se nalazi na lečenju od depresije u Klinici "Šon Rozenek" u Prinu, jugoistočno od Minhena. Ova klinika je specijalizovana za lečenje nastavnika sa psihosomatskim stanjima.

Svake godine, između 400 i 500 nastavnika javi se za pomoć, što je više nego u bilo kojoj drugoj profesiji. Posle nastavnika, druga najveća grupa koja se javlja za psihološku pomoć su policajci, kojih je stotinak godišnje. Prema podacima Ministarstva prosvete i kulture nemačke pokrajine Bavarija, tokom školske 2010/11. godine, oko trećina nastavnika u ovoj pokrajini otišla je u prevremenu penziju, mnogi među njima upravo zbog problema sa mentalnim zdravljem. Stručnjaci procenjuju da značajan broj nastavnika koji još uvek rade ima problema sa mentalnim zdravljem, ali nekako uspevaju da se odvuku na posao.

Kako je moguće da su nastavnici tako ranjivi? Prema klišeu, reč je o grupi koja ima kratko radno vreme, ide kući ranije i uživa u dugačkom godišnjem odmoru. Andreas Hilert, načelnik Klinike "Šon", istraživao je stres u nastavničkoj profesiji čitavu deceniju i za sada je jedini naučnik u Nemačkoj koji se time bavi. "Nastavnici su izloženi ogromnom psihosocijalnom pritisku", kaže on: "Oni stalno moraju da donose odluke i da prave izbore između beskonačnog broja mogućnosti."

Kako bi ilustrovao o čemu govori, doktor Hilert navodi primere: "Treba li da prekinem predavanje i kažem detetu koje priča da zaćuti? I ako to uradim, koji pristup da odaberem?" Osim toga, nastavnici konstantno imaju osećaj da nemaju slobodno vreme, jer kod kuće pripremaju časove, pregledaju radove... Mnogi od njih gube sposobnost da se isključe i distanciraju od posla i onda im se jednog dana, naprosto, istroše baterije, kao što se dogodilo Mihaelu Glokneru.

Dvanaest godina Glokner je predavao latinski i katoličku religiju u jednoj školi u Hesenu, a takođe je radio i kao savetnik u školskoj upravi. "Dobro sam funkcionisao dvanaest godina", kaže. Njegova radna nedelja trajala je 80 sati. Čak ni na pauzama nije mogao da se odmori, jer su kolege baš u tim trenucima dolazile kod njega na konsultacije. Najčešće nije imao vremena ni da ruča.

Još jedan problem bio je i to što zbornica u Gloknerovoj školi može da primi 10 ljudi, ali tamo ih je najčešće radilo mnogo više, pa su žamor i buka bili uvek prisutni. Stišavanje kolega naprosto nije bila opcija. Dodatno opterećenje za Gloknera bilo je i to što je upravo prolazio kroz bolan raskid višegodišnje veze. Postajalo mu je sve teže i teže da ujutru ustane iz kreveta. U početku je pribegavao raznim priručnim rešenjima dok nije čuo da postoji klinika u Prinu – i spakovao je torbe.

Hilert kaže da je Glokner "izuzetan slučaj" jer se javio za pomoć svega par nedelja nakon što je doživeo slom. Većina nastavnika nastavlja da radi između pet i sedam godina, dok ne shvate da im je potrebna pomoć. Situacija je komplikovanija nego što se čini, jer, kada nastavnik ima problem, posledice trpe i njegovi učenici: nastavnik ne uspeva da se dobro pripremi za čas, ima teškoće sa koncentracijom, a kvalitet nastave opada.

Miranda List (ime takođe promenjeno) u istoj je terapijskoj grupi u kojoj je i Glokner. Ova pedesetogodišnja srednjoškolska profesorka je razvedena i odgaja tinejdžera kog teško drži pod kontrolom. Kako bi izbegla teškoće kod kuće, fokusirala se isključivo na posao. To joj je donosilo osećaj da je cenjena i poštovana. Međutim, počela je da se oseća izolovano, ali je verovala da će biti loš nastavnik ako smanji broj obaveza i više se posveti sebi. Došla je u Prin kako bi radila na rešenju svog problema uz pomoć lekara.

Kada doktor Hilert skine beli mantil, zbog brade, naočara i živahnih očiju, lako ga je zameniti sa nekim od nastavnika. Otkud baš interesovanje za stres kod nastavnika? "Moja majka i kumovi su bili nastavnici, a moja žena je pijanista, ali takođe podučava mlade muzičare", kaže Hilert. Ovaj lekar voli da priča o svom polju interesovanja, uz jedan izuzetak: ne voli reč "pregorevanje". Po njegovom mišljenju, pravilniji naziv za stanje njegovih pacijenata jeste depresija ili anksiozni napad.

Njegovi pacijenti na klinici ostaju oko dva meseca. Za to vreme prođu kroz tridesetak terapeutskih seansi, od kojih su neke "skrojene" upravo za nastavnike, dok su ostale primenljive i na druge pacijente. Osim toga, pohađaju kurseve na kojima uče tehnike opuštanja mišića, kako da odbiju dodatni posao i kako da nađu i osmisle slobodno vreme. Na raspolaganju su im i konsultacije sa terapeutima, na kojima mogu da pričaju o ličnim problemima.

Hilert smatra da problemi koji su karakteristični za nastavničku profesiju treba da budu deo obrazovanja nastavnika: "Redovni pregledi takođe treba da bude obavezni. U mnogim profesijama jesu, pa bi tako trebalo da bude i za nastavnike." Nažalost, za to nema dovoljno novca, ali pojedine škole u Nemačkoj primenjuju mentorske programe zasnovane na Hilertovim istraživanjima.

Mihael Glokner je uveren da su i drugi nastavnici u njegovoj školi preplavljeni svakodnevnim obavezama i pritiscima i da će se i oni slomiti. On navodi da je to jedan od razloga što vrlo otvoreno govori o onome što mu se desilo. Bez okolišanja je rekao svojim kolegama zašto neće raditi osam nedelja i gde će biti za to vreme. Jedini koji neće saznati celu priču jesu njegovi učenici. Za četiri nedelje, Glokner će ponovo stati pred tablu. Već se oporavio dovoljno da ga povratak u učionicu raduje: "Ne postoji plemenitiji posao nego što je podučavanje", kaže.

(Prevod sa engleskog: J. Gligorijević)


 

POŠALJI KOMENTAR ODŠTAMPAJ TEKST
 


PRIKAŽI SVE KOMENTARE (1)

Milunka,  06-04-2014 16:56:01
Znate,slamaju se svi oni profesori koji imaju težnju da prenose znanje svojim učenicima,a to se kao što se jasno vidi, ne sme.Tako se stvara nevidjeni pritisak,koji je posledica nedostatka istinske komunikacije izmedju nastavnika i njegovih djaka,jer je ona zabranjena od strane onih koji kontrolišu um, ne dopuštajući mu da se obrazuje.Najveći paradoks koji sam ja uočila u svom životu kao profesor jeste taj,da u školi,kao mestu gde se nešto uči,zapravo se skoro ništa ne uči.Niti razmišlja.Zapravo čovek može učiti svugde,gde god se nadje,ali u školi, nikako.Inače, u suprotnom ne bi bilo nikakve depresije niti anksioznosti, mada su i ovo pojmovi kontrolora ljudskog uma.Sve što bi bilo potrebno jeste : da se radi i uči onde gde mu je mesto.Da se poštuje znanje i kritično razmišljanje,a ne da profesori koji drže sterilna predavanja budu uzor dobrog predavača.Mogu li ja ponovo da udjem u učionicu, jer sam proglašena " nesposobnom za rad sa decom i djacima " samo zato što sam profesor filozofije i što razmišljam svojom glavom.Ne znam. Šta vi mislite?


 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine