Poreklo >

Boja našeg gena

Mada reč gen najčešće vezujemo za poreklo, genetika najbolje pokazuje kako priroda prepoznaje samo individue, dok iz biološkog ugla narodi, nacije, etničke zajednice, pa i rase, zapravo – ne postoje

Ako upitate molekularnog biologa da li može da napravi genetsku ličnu kartu Srba, Hrvata ili Mongola, verovatno će samo zavrteti glavom i pogledati vas sa izvesnim sažaljenjem. Naime, mada se u genomu svakog od nas mogu naći jasne veze sa teritorijom na kojoj živimo i teritorijama na kojima su živeli naši preci, najjednostavnije rečeno, u ukupnom zbiru genoma svih Srba ili svih Hrvata neće se dobiti ništa zaista specifično.

Genetska razlika između nacija se neće primetiti u odnosu na individualnu varijabilnost.

Mada reč gen najčešće vezujemo za poreklo, genetika najbolje pokazuje kako priroda prepoznaje samo individue, dok narodi, nacije, etničke zajednice, pa i rase, zapravo – ne postoje.

Ako prestanemo da razmišljamo isključivo socijalno i posmatramo ljude kao biološke jedinke, videćemo da to, u stvari, i nije čudno. Ljudi raznih etničkih zajednica imaju iste krvne grupe, boluju od istih bolesti i fizički su zapravo gotovo identični. Većina stručnjaka, prema jednom istraživanju oko 86 odsto njih, smatra da su rasne razlike pre svega socijalne – u kulturi i tradiciji, u geografskim i drugim uslovima života, u društvenom uređenju i bogatstvu.

No, pokušaji da se ljudi nekako klasifikuju na rasne grupe potiču iz XVIII veka. Isprva se pogrešno mislilo da je neko pametniji ako ima veću lobanju. Tokom XIX veka, mnogi naučnici su proučavali lobanju nemačkog filozofa Imanuela Kanta (1724–1804), jednog od najznačajnijih mislilaca svih vremena. To je dovelo do razvoja frenologije, nauke o ljudskim lobanjama, koja se bavila njihovim oblikom i veličinom.

Prema lobanji, ljudi su razvrstavani u određenu rasu, što se utvrđivalo takozvanim kraniometrijskim merenjima kroz čitav niz numeričkih faktora (na primer, kranijalni indeks je odnos visine i dužine glave).

Frenologija, kao i eugenika, postaju vrlo popularne krajem XIX veka, ali svoj zenit dočekuju tek u nacističkoj Nemačkoj. Na bazi ovakvih istraživanja, nacisti u Nirnbergu 1935. donose neslavne zakone o rasama – zakon o državljanima Rajha, zakon o zaštiti genetskog zdravlja i zakon o zaštiti nemačke krvi i časti. Zabranjuju se brakovi među ljudima različitih rasa, a kao neizbežna posledica tog mehanizma krvi i tla niču koncentracioni logori, kao konačno ishodište za sve one koji nemaju dobre rasne osobine.

Monstruoznost nacističkih eugeničara će tokom dvadesetog veka opteretiti sva istraživanja i debate na temu rase. Mada se ideja o nepostojanju rase može smatrati i dogmom, sve intenzivniji razvoj genetike krajem XX veka ipak nedvosmisleno potvrđuje da je zaista tako. I da rase ne postoje.

No, uprkos tome, sasvim je očigledno da narodi koji su generacijama živeli blizu ekvatora ipak imaju tamniju put od populacija sa severnih geografskih širina. U istraživanju iz 2002. godine pokazano je da se 90 odsto rasnih razlika odnosi samo na boju kože.

Zašto su ljudi u svemu drugom isti, a boja im se razlikuje? Odgovor daje genetika, a nova istraživanja pokazuju da je za to odgovoran vitamin D. Ovaj vitamin se više proizvodi kod ljudi svetlije boje i povezan je sa prisustvom melanina, pigmenta koji inače određuje boju kože.

U jednom istraživanju pre nekoliko godina je otkriveno da bi za boju kože mogao biti odgovorna gen označen kao SLC24A5, pošto je kod 98,7 odsto belaca otkriveno prisustvo genskog alela treonin-111, a kod 93 odsto naroda vanevropskog porekla prisustvo alela alanin-111.

Mada ima raznih tumačenja, naučnici smatraju da je aktivnost ovog "gena za boju kože" određena samo spoljnim uticajem, a da su genetske predispozicije iste. To se stručno zove "jak selektivni pritisak pri konvergentnoj adaptaciji", a znači da kad bi porodica belaca dovoljno generacija živela pod afričkim suncem, njihovi genski aleli bi se promenili, a boja kože bi takođe postala tamna. S druge strane, porodica crnaca u Norveškoj bi pobelela. I uz to, imala bi veću količinu vitamina D.

To nikako ne znači da genom ne sadrži informacije o precima, imali aktiviran gen SLC24A5 ili ne. Ako ostavite bris u obližnjoj genetskoj laboratoriji, možete sa lakoćom i to po povoljnoj ceni da otkrijete da li među svojim precima imate Mongola, Avganistanaca ili Španaca. No, to ne govori mnogo o tome ko su ostali vaši preci. I ko su preci ljudi koji se osećaju kao pripadnici vaše nacije. I koliko su u sebi imali vitamina D.

Kada za neki skup ljudi nađemo da imaju više zajedničkih crta ispostavlja se da su to iste one koje ćemo naći za bilo koji drugi skup ljudi. A to znači da među skupovima i nema razlike. Jer, jedino što je sigurno za bilo koji veći podskup ljudi, za bilo koju grupu ili etnos jeste da su svi – homo sapiensi.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---