"Marat The Sade"

57. Sterijino pozorje >

Nagrade, ljutnje i drugi zapleti

Možda će se ovogodišnje Pozorje više pamtiti po nekima od nenagrađenih nego po nekima od nagrađenih, ali ono jeste i dalje reprezentativan presek teatarskog ovde i sada

Kako je krenulo i kako se zakuvalo, dok se ovaj tekst pojavi pred čitaocima možda će pedeset i sedmo Sterijino pozorje (pre)brzo prekriti vruća lava zaborava, što zbog samog finala festivala, to jest odluka žirija, dodele nagrada te burnih odjeka i reagovanja koji su ga pratili (naročito sa izvesnom arogancijom odišući izostanak nagrada u čak četiri kategorije), što zbog vruće glumačke inicijative za smenu upravnika Ateljea 212 Kokana Mladenovića, koja nema neposredne veze sa Pozorjem ali opet jeste bitan deo ukupne pozorišno-političke atmosfere kod nas, utoliko pre što je iznervirani Mladenović odigrao vrlo glasnu rolu u završnici festivala... Kako god, ovakav bi ishod bio nepravedan po ovogodišnje izdanje festivala, pa zato brzo premotavamo film na početak i krećemo koliko-toliko po redu...

Izbor koji je napravila selektorka Ksenija Radulović, kako za takmičarski program Nacionalne drame i pozorišta (sedam predstava), tako i za internacionalni prateći revijalni program Krugovi (tri predstave), koji je još od "Medeničinih vremena" zapravo glavni začin a neretko i najkvalitetniji sadržaj Pozorja, sledio je suštinski onu liniju koju je Radulovićeva zacrtala prošle godine, a koja bi se mogla opisati ovako: kvalitetan presek kroz estetski i svetonazorni pluralizam ovdašnjeg pozorišta, ali ne u odviše neutralnom i neobavezujućem vidu "smotre", nego uz jasan selektorski stav o onome što jeste, ili pak nije, umetnički produktivno i što (ne) zaslužuje visoko vrednovanje. A sve to uz diskretnu, neagresivnu naklonost novim (post)dramskim i teatarskim poetikama, po cenu povremenih nesporazuma sa publikom ili unutar "struke".

Publike što se tiče, svedočim da su sve predstave bile krcate, uz vrlo malu "izlaznost"; zli jezici će ovu tvrdnju relativizovati tvrdnjom – takođe tačnom – da je gro predstava igran na malim scenama i u skučenom ambijentu za publiku, no to je naprosto tako i na njihovim matičnim scenama, pa ni na Pozorju nije moglo biti bitno drugačije.

SHIT HAPPENS: Festival je otvoren odličnim "zicerom" u vidu Oca na službenom putu Abdulaha Sidrana, u režiji Olivera Frljića i u produkciji Ateljea 212. Ovo je predstava o kojoj nekako već "sve znamo", i jedan je od nosećih stubova prethodne pozorišne sezone u Srbiji, ali valja opet reći makar toliko da je u potpunosti uspela Frljićeva gotovo-nemoguća-misija da iz svesti i sećanja gledalaca "protera" Kusturičin film i načini autentično i uzbudljivo pozorišno delo koje se i nas sadašnjih i te kako tiče. Na koncu je žiri Pozorja (predsedavao Branislav Lečić) s ogromnim razlozima nagradio sjajnu Hanu Selimović za ulogu Sene Zolj, te zaista neshvatljivo nenagradio ne samo reditelja nego i velikog Đuzu Stojiljkovića za ulogu Malika, jednu od životnih kreacija ovog izuzetnog glumca. Nije da je njemu time načinjena neka bogznakakva šteta: ne, šteta je naneta ugledu i verodostojnosti samog festivala, ali dobro sad: shit happens. Ponekad i zarad nezamislivo trivijalnih razloga.

Predstava Radnici umiru pevajući u režiji Anđelke Nikolić, a po komadu Olge Dimitrijević (v. Vreme br. 1071) i u produkciji Bitef teatra i Heartefact fonda dobiće sve "glavne" nagrade: za najbolju predstavu, za režiju, za najbolji dramski komad... I ta činjenica spada u one nedokučive tajne života: ništa, naime, nije ukazivalo na to. Recimo, neko ko je, poput mene, iste večeri pogledao ovu predstavu i Frljićevu Mrzim istinu (iz "Krugova") mogao je koliko sutradan imati ozbiljnih problema da se priseti šta je to uopšte gledao "pre Frljića", toliko je sve to bilo bledunjavo. Okej, Olga je Dimitrijević napisala sasvim solidan i ne-bez-duha komad o temi koja će postajati sve aktuelnija/pomodnija ("loša" privatizacija, sprega tajkuna i političara, radnička klasa ostavljena na ulici da tiho izumre, plus začin u vidu večitog muško-ženskog nesporazuma i muško-muškog nadmetanja), no njegova je pozorišna inscenacija sva nekako ravna i hladna (doživljavate je kao gledalac po onom najgorem sistemu: mi ovde – oni tamo, a između ništa osim lake, sipljive dosade), osim donekle u "muzičkim" momentima. Ni da se uopšte nije obrela na Pozorju to ne bi bio baš neoprostiv previd selektorke, no da dobije ovolike nagrade, to je već, šta znam – bizarno. Tu je problem i sa samim komadom: dobro, brothers & sisters, sasvim lako mogu da zamislim da je mnogima dojadilo da Biljana Srbljanović bude "pretplaćena" na Sterijine nagrade za dramu, ali šta da se radi: Nije smrt biciklo toliko je upadljivo superioran prvom izvedenom komadu nesumnjivo talentovane Olge D. da imam problem da ovakvu odluku shvatim bilo kako nego kao neku vrstu snobizma s duplim dnom – "eee, jeebote, ’ajde baš da je ne nagradimo"! Uopšte ne tvrdim da je to morao biti bilo čiji motiv, samo pokušavam da dokučim šta li je ako ne to?! "Konkurentski" komad sigurno nije, nemojmo se zavitlavati. Ne nagraditi jedan od tri ili četiri najbolja komada Biljane Srbljanović u bilo kakvoj, a kamoli u ovakvoj konkurenciji poput ovogodišnje pozorijanske, naprosto je egzibicionistički. Nekada je hrabrije (a naročito poštenije) doneti odluku koju "ionako svi očekuju" nego biti ekstravagantan po svaku cenu!

Speaking of BS, selektorka je umesto JDP-ove, na Pozorje dovela predstavu Anzelma Vebera (Šaušpilhaus Bohum), naslova promenjenog u Nije život biciklo; moj je dojam da ni jedna od ove dve postavke nije maksimalno iskoristila sve vrednosti komada, ali je Veberov pristup bio vrlo zanimljiv, uz izvanrednu upotrebu žive muzike na sceni, koja je odlično (mada možda gdekad "balkanistički") potcrtavala suptilno tragički sloj komada o nezgrapnosti naših odnosa, surovosti društvenih rituala i suštinskoj nedozrelosti odnosa prema prolaznosti i smrti.

TEMELJITO NENAGRAĐENA: Šta li je, majko mila, dovelo Plodne dane Borisa Liješevića i Jelene Kislovski Liješević (Atelje 212 i Kulturni centar Pančeva) na Pozorje?! Scensko razvlačenje na tanko inače ozbiljnog intimnog i porodičnog problema (nemogućnost da se "imaju deca") ni vrlo dobri glumci ni poneka, preretka uspela duhovitost nisu mogli da spasu od brzog pretvaranja u "autoterapijsku" gnjavažu (znate ono, kao kad vas slučajni saputnik u vozu davi svojim problemima ili smatranjima) kojom smo moreni skoro dva sata u prepunom grotlu kamerne scene SNP-a. Sve ono što je u Čekaonici istog reditelja i teatra funkcionisalo takoreći savršeno (kao još jedan primer "verbatim" teatra), ovde je bilo naprosto zamorno.

Bunar mlade Radmile Smiljanić "težak" je komad pomalo staromodnog (ne shvatiti ovo kao diskvalifikativ) teatra kao zalutalog iz tradicionalnijeg dela produkcije sedamdesetih, ali sa temom postratne i tranzicijske pometnje u bosanskoj seoskoj zabiti, gde vlada surovi patrijarhat sprovođen čvrstom majčinskom rukom (zvuči paradoksalno, ali uopšte nije, kako smo pre koju godinu na Pozorju videli u odličnom Popovićevom Svinjskom ocu u Savinovoj režiji!), u kojem se "uspešno" mešaju nacionalno-verske predrasude, strah od Novog i od bilo kakvih promena životnih obrazaca i mnogi drugi elementi životarenja u zatvorenom društvu kao sopstvenom ostvarenom idealu. Jovo Maksić odigrao je uistinu odlično mladog muškarca u majčinskim (simbolički i seoskim, "nacionalnim") raljama.

Hipermnezija Selme Spahić (Bitef teatar i Heartefact fond), mada temeljito nenagrađena, ona je znatno bolja od dve predstave u istoj produkciji na ovogodišnjem Pozorju. Gotovo minimalističkim sredstvima, na ogoljenoj sceni, rediteljka i mlada glumačka ekipa pričaju – bez kakve god sterilne ideološke napižđenosti, te celomudrenosti i prenemaganja whatsoever – priču o sopstvenim životima u raljama Velike Istorije, o ratovima, nasilju, predrasudama i organizovanoj mržnji koji su uništili sve što su uništiti mogli u našim životima, ali im nismo dali makar to: ono nešto sećanja na nas same. Bolno i nežno i tačno i tečno; duboki naklon!

Na kraju i koncu – Urban, Andraš Urban! Prvi put radeći sa izvanrednim ansamblom Ujvideki sinhaza, Urban je u predstavi Marat The Sade, dakako po komadu Petera Vajsa, "prodrmao" sva ona, danas iznova tako aktuelna pitanja prevrata, revolucije, nasilja, legitimnosti, seksualnosti, represije, ropstva i slobode... Celokupni glumački ansambl s razlogom je nagrađen za fascinantni scenski učinak, baš kao i Silvija Križan za žensku rolu; eh, još da je pronađen način da se posebno istakne očaravajuća Emina Elor u ulozi Šarlot Korde... Kako god, ako je već nečija nadrimangupska ideja bila "ne nagraditi Frljića", možda se moglo, takođe s punim pravom, nagraditi Urbana & co. za najbolju režiju i predstavu, no eto, možda je ideja bila takođe i "ne nagraditi Urbana"... :-)

ZAGREB ZOVE: Toliko, dakle, o "nacionalnoj" selekciji. U "Krugovima" smo videli Pisara Bartlbija Miloša Lolića po Melvilovoj prozi (Mini teatar Ljubljana); od Melvilove priče o birokratizaciji i otuđenju, o krhkosti i tobožnjoj samorazumljivosti hijerarhijskih odnosa i jednoj temeljnoj nesnađenosti u svetu, Lolić odvažno pravi kamerni teatarski čin visokog simboličkog naboja (odlični Igor Samobor!) i izazovnih mogućnosti, ali na koncu i previše repetitivan, monoton, utoliko i – mada je predstava kratka – prema kraju sve zamorniji scenski eksperiment u kojem se, sumarno, gledaocu možda ipak ne daje onoliko koliko se od njega zahteva. No, pre Lolićeve predstave videli smo dve, rekao bih, najuzbudljivije predstave vaskolikog 57. Pozorja – i to obe, d’izvinete, iz Zagreba... Moj sin malo sporije hoda vrlo mladog a već izvanredno zrelog autora Ivora Martinića (znamo ga po Drami o Mirjani i onima oko nje, JDP) u režiji Januša Kice i produkciji Zagrebačkog kazališta mladih ponajpre je moćan dramski komad, priča o našem odnosu prema onoliko već famoznoj Drugosti (hendikepirani, homoseksualci...) koja je, megjutoa, lišena svih natruha "politički korektne" propedeutike, umesto koje imamo ono što nam uistinu treba: Dramu i Pozorište u svoj njihovoj nežnoj snazi i divljoj suptilnosti, priču o porodičnim odnosima, o životnim i ljubavnim neostvarenostima i promašajima, o životu kojeg kao da nije bilo i smrti koja kao da je stalno tu... Duhovito, tužno, glumački sjajno (kako ne spomenuti bar Doris Šarić Kukuljica!), a sve besprekorno postavljeno rukom poljskog majstora sa brojnim ex-YU referencama. Mrzim istinu Olivera Frljića (Teatar &td, Zagreb) predstava je istovremeno sasvim očekivano i prepoznatljivo frljićevska (radikalni, a međusobno nerazaznatljivi mišung stvarnog i mogućeg, propitivanje statusa i granica "teatarske iluzije", visoka "političnost" koja je zapravo naprosto neophodna svest o epohalnom kontekstu, rad sa glumcima kao svesnim bićima koja treba da imaju nekakav odnos prema onome što igraju, a ne pukim "izvođačima glumačkih radova") ali sve to rekontekstualizovano u intimni, porodični milje, sa jedan-kroz-jedan nesumnjivim autobiografskim referencama. Istovremeno, dakako, neprestano dekonstruisani stalnim pomeranjem fokusa sa "istine" na "izmišljanje", ne bi li se na koncu došlo do toga da one Istine sa velikim poočetnim slovom i ne može biti, ne bar u onom strašnom svetu iza četiri zida, najstrašnijem od svih svetova, kako već svi znamo, ali se nerado toga dosećamo. "Malo", kamerno remek-delo teatra bez kompromisa, onog koji podrazumeva da su umetnička kreativnost i građanska hrabrost neodvojivi.

Pozorje je, dakle, prošlo, kojekakvi repovi i repići vući će se još neko vreme za njim jer je to tako u naravi umetničkih poslova, ali je na koncu bilo daleko od lošeg i daleko od toga da ne bude reprezentativno za teatar danas i ovde, a sve ostalo je stvar što ukusa, što svetonazora, što interesa... Sve u svemu: Srbija, brale, ali ipak u malo boljoj varijanti...


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

<i>Otac na službenom putu</i>
  • NAGRAĐENA PREDSTAVA: <i>Radnici umiru pevajući</i>
  • <i>Hipermnezija</i>