Kompjuter

vladimir pavlović

Moj prvi susret s računarom dogodio se prve godine sedamdesetih prošlog veka u CERN-u, da, da, baš tamo gde su sada, kako izgleda, pronašli česticu koja se kreće brzinom većom od brzine svetlosti. Tamo sam sa šarenom kompanijom mladih ljudi iz celog sveta noću informatički obrađivao podatke koje su preko dana poznati fizičari dobijali od rukovodilaca eksperimenata u akceleratoru koji se nadnacionalno širio na teritoriji dve države, Švajcarske i Francuske. To je bilo čudo od računara, zauzimao je ceo sprat, američke proizvodnje (IBM), s njim se komuniciralo na fortranu, jeziku iz koga je kasnije nastao popularni BASIC, a imao je RAM memoriju, spakovanu u čelične ormane, od čitava – tri megabajta! Isti takav je postojao još samo u Serpukovu, sličnom naučnom centru u Sovjetskom Savezu, čovek mu je prilazio sa strahopoštovanjem.

Kad sam otišao iz Ženeve i vratio se u Beograd, računar je ostao samo uspomena celu deceniju i malo jače, a ponovo sam se sreo s njim u obliku mini računara Spectrum koji je moj otac kupio sebi u Londonu, kao igračku za buduće penzionerske dane, početkom osamdesetih. Brzo se zasitio debilnih igrica i poželeo da na njemu radi nešto korisnije. Naučio je BASIC i počeo da pravi male, pa sve veće i komplikovanije programe. Nisam mogao da dozvolim da se stari bolje od mene razume u informatiku, pa sam i ja nabavio jedan, sličan ali malo jači: Amstrad-Šnajder, koji je imao isti procesor kao i Spectrum, ali razvijeniju periferiju i sopstveni monitor (Spectrum se priključivao na televizor). Naučim i ja BASIC i počnem da programiram: igricu za učenje računskih radnji za svog tada malog sina, kvalitetna slova za matrični štampač i tako neke sitnice, ali stari ode korak dalje: nauči jezik Assembler i počne da programira u njemu! Ja tu stanem, odustanem. Prevodilac ima selektivno pamćenje, ne može sebi da dozvoli da napamet zna oko dvesta naredbi u obliku decimalnih brojeva, a moj stari ih je znao, i povremeno se naglas preslišavao...

Pre dve godine stari se ozbiljno razboleo, na samom kraju osme decenije života. Dođem da ga obiđem, a on meni: "Malopre sam video šta mi fali: C8!" Šta ti je, tata, to C8? "Kako šta, pa C8 nedostaje u nizu: C1, C2, C3... do C12, ali C8 fali." Počinje da se nervira što ja ne razumem šta predstavlja taj niz, a ja se ljutim na sebe, a pomalo i na njega: da li je to zaista od njegove bolesti, ili me on malo – zeki? Ne, on se zadihao trudeći se da mi objasni i čudeći se kako ja ne vidim taj "string" od C1 do C12 od koga mu zavisi zdravlje i misli da ja njega zekim kad ga pitam gde on vidi taj niz, na televizoru, na monitoru, ne, ne, tu, vidiš, tu! Na zidu? On me gleda razočarano i odustaje s bolnom grimasom.

Posle celonoćnog razmišljanja dolazim sutradan i kažem: Tata, našao sam rešenje za taj C8 koji nedostaje. On širi oči, usta mu se razvlače u osmeh: zaista? Zaista, evo, smislio sam mali program u BASIC-u koji će da obezbedi da C8 bude tu. "Da čujem!" Ja mrtav ozbiljan počnem: Prva linija: 10 for x = 1 to 8; druga linija: 20 print chr$ "C"; treća linija: 30 print x; četvrta linija: 40 next. Stari prati odvijanje programa na nekom svom mentalnom monitoru i posle nekoliko sekundi odahne: "Eno ga: C8, hvala bogu, mislio sam da se više nikad neće da pojavi, mnogo ti hvala, sine, život si mi spasio..." Osećam se bedno: varao sam starca kao neko malo dete, a opet, ako mu je tako bolje, onda je ta benigna prevara zaista benigna. Na mesec dana pred njegov definitivni odlazak, kad se sasvim povratio od tog zdravstvenog incidenta, ispričam mu kako sam morao da mu smislim programčić da bih mu povratio njegov C8. Smejemo se, od srca. A onda se on uozbilji i kaže mi: da si znao taj programčić da napišeš u Assembleru, a ne u BASIC-u, mnogo bi se brže izvršavao, možda ne bih ni morao na operaciju...

Ponovo sam bio na putu kad je jednog jutra pre godinu dana posle doručka seo na trosed i, baš kao što je i priželjkivao, uzdahnuo i – izdahnuo. Na sahrani, sveštenik otegao opelo, u kapeli hladno kao u zamrzivaču, prisećam se nekih od naših poslednjih razgovora i kao da čujem njegov već slabašan glas: pritisni ESC, ovaj je mnogo otegao. Ne mogu, tata, nije red, ipak, sahrana je... Ma hajde, kao da mi kaže, znam ja kako se to radi: kad se meni zakuca kompjuter pa vrti, vrti, ja iščupam utikač – i kao da čujem kako se šeretski smeje. Sveštenik na kraju izgovori "Amin" a ja bih se zakleo da je stari tamo negde u tom trenutku rekao: CANCEL.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST