RAZUMEVANJE: Kamerun Manter i Miroslav Mišković / foto: fonet

Dokumenti i tumačenja – Srbija u očima američke ambasade (2) >

Kako nas je Manter pročitao

Teško je ovde za bilo koga reći da nije napravio karijeru u "Miloševićevoj eri", bila ona preduzetnička, politička, čak i novinarska... Kad da je napravi? Mandat Kameruna Mantera podudario se srećno, u suštini, s periodom kada je srpskim preduzetnicima srpsko tržište postalo tesno i kad je otpala teza da su oni protiv evroatlantskih integracija radi zaštite sopstvenih monopolskih interesa, u strahu od Evrope i bilo kog drugog sveta, izuzev Rusa

Političku čaršiju u Srbiji, često glasniju nego argumentovanu i opskrbljenu činjenicama, i danas, na isteku mandata vlade Mirka Cvetkovića, teško je ubediti da aktuelnu koalicionu vladu nisu formirali Kamerun Manter, američki ambasador u Beogradu od 2007. do 2009. godine, i Miroslav Mišković, biznismen ovdašnji.

U nešto više od osam stotina depeša iz ambasade u Beogradu upućenih ka centrali, iscurelih preko novog "poplavnog talasa" famoznog Vikiliksa, nema direktnog dokaza za tu priču, ali ima indicija da se veruje da beogradski poslovni klubovi žale za diplomatom koji je karijeru nastavio u vrućem Pakistanu.

Jer, ako nema direktnih dokaza, ima indirektnih. Depeša iz februara 2009. godine govori o sastanku Mantera s Cvetkovićem i u njoj piše: "da je (Cvetković) rekao kako je kriza dobar trenutak za Srbiju da napravi neke velike korake", a pre svega "da natera velike biznismene da igraju po istim pravilima kao i ostali".

Cvetković je, kako navodi Manter, odgovorio da želi da tajkuni budu bolje javno prihvaćeni u narodu jer predstavljaju veliki deo domaće privrede. Takođe, Cvetković je dodao da planira da u Ekonomski savet, osim ekonomista, uvrsti pet do sedam "jakih" domaćih privrednika.

foto: tanjugEKONOMIST I ČOVEK KOJI "POVLAČI SVE KONCE U SRBIJI": Mirko Cvetković...

U komentaru ambasadora Mantera stoji da "iako predsednik Tadić povlači sve konce u Srbiji, premijer Cvetković je osvežujući podsetnik da srpska vlada nije fokusirana samo na Kosovo već i da se bavi ekonomskom krizom".

Nije teško shvatiti da je premijer Srbije dobro shvatio šta ga ambasador pita i čiju poruku prenosi. Par dana pre tog sastanka Cvetković je obelodanio sastav svog Ekonomskog saveta, a privredna elita Srbije imala je primedbi da je taj savet suviše akademski, knjiški... Posebno u uslovima kada zemlju trese svetska ekonomska kriza i kada su nezadovoljni odnosom države prema njima, a naročito nekim zakonskim rešenjima.

foto: m. milenković...i Boris Tadić

Naime, 30. januara 2009. godine, par dana pre susreta Mantera i Cvetkovića, objavljeno je da su u Ekonomski savet predsednika Vlade ušli Milojko Arsić, Jurij Bajec, Boško Živković, Dejan Šoškić, profesori Ekonomskog fakulteta u Beogradu, i Stojan Stamenković, glavni urednik stručnog časopisa iz oblasti ekonomije "MAT" (Makroekonomske analiza i trendovi).

Dve i po godine kasnije srpskih preduzetnika nema u tom formalnom savetu, ma šta da je Cvetković obećao. Nije da se oni ne sreću, od prilike do prilike, s premijerom Cvetkovićem, ali njihovo učešće u izradi državnih strateških i taktičkih planova nije formalizovano, pa će se ispostaviti da je bila tačna Manterova ocena da Tadić "vuče sve konce", a on je, Tadić, otvorio posle toga rat na "tajkunskom frontu" pa ovi još strepe da će biti "izborna meta".

Pravde radi treba reći da je prvi promenu kursa prema srpskim tajkunima osetio Čedomir Jovanović. U novembru 2007. godine on se, prema dokumentima američke ambasade, poslužio lažnim papirima da optuži Miroslava Miškovića za pokušaj da ponudi dobre usluge oko Kosova za skidanje s "crne vizne liste". Ambasada u depeši tvrdi da taj dokument ne postoji, a Jovanović je tada i "u medijima i privatno" tvrdio da je "naša reakcija signal promene odnosa prema favorizovanim tajkunima".

Uzgred, u depeši se kaže da je Jovanović dokument, kako sam tvrdi, dobio od nekog službenika ambasade, a onda se navodi kako je tokom leta "65 odsto osoblja ambasade promenjeno" i to je, verovatno, razlog što je teško sprovoditi neku istragu. U dokumentu se ta famozna "crna lista" naziva rumored visa black list, što znači da je i američka ambasada u Beogradu proglašava za nešto o čemu se šapuće, kruže glasine, ali ne potvrđuje njeno postojanje.

RĐAVI, ZLI I OSTALI: U uzorku od oko osam stotina depeša ipak se može zapaziti pomak u tretiranju preduzetničke klase u Srbiji. Do Manterovog mandata srpski preduzetnički sloj, barem istaknuti pojedinci, opisivani su kao rđavi i zli, stasali s Miloševićevim režimom, obogaćeni tokom "Miloševićeve ere", a s dolaskom Mantera postaju najviše "kontroverzni".

foto: tanjugSUSRETI: Dženifer Braš i Milan Beko;...

Na primer, Milan Beko manje-više je opisivan kao čovek koji je u "Mloševićevoj vladi bio ministar za privatizaciju", ali se nigde ne pominje činjenica da je on tadašnju mobilnu telefoniju prodao po ceni koja je dva puta viša od cene po kojoj smo prodali, docnije, Naftnu industriju Srbije.

Kompanija Delta Holding Miroslava Miškovića nastala je na korupciji i "na leđima" srpskog naroda, koji je patio za vreme sankcija i hiperinflacije, navodi se u dokumentu za koji Vikiliks tvrdi da ga je Ambasada SAD uputila iz Beograda u Vašington 2007. godine.

foto: tanjug...Miodrag Kostić i Vilijam Montgomeri

U dokumentu, za koji Vikiliks navodi da ga je napisao "američki ambasador", piše da "postoje solidni dokazi" da je Mišković učestvovao u "nečuvenoj političkoj korupciji". U decembru 2008. godine Manter obaveštava Stejt department o sastanku koji je imao s ljudima iz SAD zainteresovanim da s Miškovićem uđu u zajedničke poslove i koji tvrde da je Delta dobro vođena kompanija, ali da zaziru od Miškovićevog "kontroverznog imidža" (videti okvir "U potrazi za partnerima").

Evo, uostalom, jednog tipičnog opisa. Ambasada iz Beograda obaveštava u oktobru 2007. godine Centralu o detaljima privatizacije Robnih kuća Beograd, u to vreme peta po vrednosti privatizacija u Srbiji (oko 520 miliona dolara) a interes je očigledan jer su interes za ovu akviziciju pokazala i tri američka investiciona fonda, pa se ovi žale na lošu proceduru, da je "većina dokumenata bila samo na srpskom" a pobednik u kupovini, Radomir Živanić, opisuje se, preko domaćeg izvora, kao: "Nadimak mu je The Boss", on je čovek čiji je život pre otvaranja prve dilerske kompanije za automobile ("pežo") "misterija", ne zna se šta je radio u Grčkoj u periodu od 2000. do 2003. godine i "pronašao je sreću" tokom Miloševićevog perioda kada je carovao šverc.

Ruku na srce, teško je ovde za bilo koga reći da nije napravio karijeru u "Miloševićevoj eri", bila ona preduzetnička, politička, čak i novinarska... Kad da je napravi? Mandat Kameruna Mantera podudario se srećno, u suštini, s periodom kada je srpskim preduzetnicima srpsko tržište postalo tesno i kad je otpala teza da su oni protiv evroatlantskih integracija radi zaštite sopstvenih monopolskih interesa, u strahu od Evrope i bilo kog drugog sveta, izuzev Rusa. O tome svedoče beleške iz novijeg doba, posebno ona koja opisuje susret srpske elitne privredne delegacije u Briselu s Olijem Renom, kao i fragmenti beležaka koje svedoče o tome da je penetracija srpskih firmi u regionu i šire otežana "kontroverznim imidžom", što znači da moraju da nastupaju s "lokalnim partnerima".

KO S KIM I KADA: Ali, da Amerikanci ozbiljno shvataju spregu novca i politike, pokazuje i depeša u kojoj Hilari Klinton, državna sekretarka SAD, pred posetu Beogradu postavlja upit sledeće vrste:

– Ko su ključni kontakti tajkuna u srpskoj vladi? Koji je njihov nivo veza sa Borisom Tadićem, Vukom Jeremićem, Ivicom Dačićem, Mlađanom Dinkićem...?

– Imaju li tajkuni privatne ili rodbinske veze sa vrhuškom srpskih vlasti?

– Ko su ključne veze tajkuna u partijama opozicije, posebno u SNS-u, SRS-u, DSS-u, LDP-u?

– Kako se sredstva prebacuju od tajkuna do političkih partija?

– Kako su tajkuni uključeni u najveće državne privatizacije i poslovne dilove?

– Kakve su međusobne veze srpskih tajkuna?

– Kakve su poslovne i političke veze tajkuna sa Miloradom Dodikom i ostalim bosansko-srpskim političkim liderima?

– Koji su srpski tajkuni povezani sa bosanskim medijskim tajkunom Fahrudinom Radončićem i političarima Sulejmanom Tihićem, Bakirom Izetbegovićem i Harisom Silajdžićem? Na koji su način srpski tajkuni povezani sa bosansko-hrvatskim političkim liderima kao što je Dragan Čović?

Naravno, i mi bismo voleli da imamo odgovore na ova pitanja, ali ih nismo pronašli. Ima o tome ponečega u tragovima, kao kad se Zoran Drakulić žali na politiku Vojislava Koštunice pa se depešom prenose njegove reči da je "Vojin Lazarević prestao da finansira DSS i sada pomaže G17 plus".

U opširnoj analizi rascepa Srpske radikalne stranke problemaitizuje se, krajem 2008. godine, i finansiranje novonastale Srpske napredne stranke Tomislava Nikolića pa, između ostalog, piše da su, po izvorima jednog

well-placed credible journalist, srpski tajkuni Miroslav Mišković

i Milan Beko glavni finansijeri SNS-a. A u nastavku piše da "drugi posmatrači i diplomatski kontakti" tvrde da Nikolić uživa finansijsku podršku od donatora iz Francuske (Partija narodnog fronta) i da, trenutno, pregovora o "paketu pomoći" sa jednom nemačkom partijskom fondacijom.

ŠTA KAŽU U KRAGUJEVCU: U pregršti tih dokumenata ima i onih koji se tiču "sirotinje raje". Jedan od njih, izveštaj Majkla Polta iz 2006. godine, iznervirao je ovih dana srpsku javnost koliko i Grke izjava češkog predsednika Vaclava Klausa da se ne može biti u Evropi "sedeći ispod čempresa i ispijajući uzo". Polt u tom izveštaju potpisuje procenu o srpskom "radnom moralu", odnosno radnim navikama.

Domaći mediji, skloni senzacionalnim otkrićima, naslovima tipa "Srbi piju i puše i ništa ne rade", učinili su Srbiji medveđu uslugu. Polt lepo kaže u završnom komentaru svog izveštaja: "Ljudi u Srbiji nisu ni nesposobni ni lenji, ali niska produktivnost i mobilnost radne snage, masovna nezaposlenost, dugoročna nezaposlenost, veliki disparitet (niskih i visokih) u platama zaposlenih sa istim kvalifikacijama oslabili su volju i motivaciju za rad."

Uostalom, izveštaji američke ambasade češće su utemeljeni na izjavama i faktima nego većina novinskih tekstova. Tako Polt navodi i sledeće: "Poseta Zastavi u Kragujevcu, kompaniji koja proizvodi automobile, otkrila je kompaniju u dubokoj krizi koja je dodelila hiljade radnika centru za obuku (prekvalifikaciju) u svom vlasništvu (čitaj: Vladinom). Pa ipak, tadašnji gradonačelnik Kragujevca se žalio da se niko ne pojavljuje na obuci sem da podigne svoju platu koja pošto su na obuci iznosi 50% od njihove ranije plate. Rekao je da se niko ne javlja na oglase ‘potrebna pomoć’ i pored zdravog nezaposlenog stanovništva u gradu jer je Vladina socijalna pomoć (u kombinaciji sa radom na crno) više nego dovoljna da drži ljude zadovoljnim onim što imaju u životu." (Videti tekst: "Srbi nisu ni nesposobni ni lenji")


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

U potrazi za partnerom

U trenutnoj ekonomskoj situaciji, čak ni najveći postojeći investitori ne mogu da ubede nove građevinske investitore da dođu u Srbiju. U potrazi za partnerom koji bi podržao Deltin Rial istejt (DRE) plan za rast i razvoj, DRE se sastajao sa vezom iz američkog fonda za nekretnine. Do sada je DRE bio neuspešan uprkos visokom nivou razgovora sa predstavnicima najmanje tri međunarodne firme. Od predstavnika tih firmi koji su u ambasadi razgovarali o njihovim internim stvarima, saznali smo da je DRE profesionalno obavljao svoj posao, ali da njih brine neizvesnost rizika uzrokovanih Miškovićevim kontroverznim imidžom. Srbija, naročito Beograd, i dalje pati od nedostatka stambenog prostora koji cenom parira nekretninama u mnogim zemljama zapadne Evrope, a to srednju klasu dovodi u konstantno otežavajući položaj. Mišković ostaje kontroverzna ličnost, koja uprkos uspešnom biznisu nije uspela da promeni imidž i reputaciju u svoju korist. Ako tržište bude u većem porastu sa dobrim kratkoročnim izgledima, DRE će možda imati uspeha u pronalaženju investicija iz krugova koji su voljni da prihvate dodatne rizike. Međutim, na sadašnjem tržištu DRE se suočava sa poteškoćama u obavljanju posla.

Kamerun Manter, decembar 2008.