RAT

Vreme vanredno izdanje broj 3, 3. april 1999.

 

Kako pomoći deci

"Prepoznati osećanja i pustiti ih da se ispolje", kaže Ksenija Kondić, dečji psiholog

Kako deci objasniti ovo što nam se događa? To je verovatno ključno pitanje koje sebi postavljaju svi roditelji. Nikako ih ne treba lagati, jer su deca pametna, mudra, čitaju između redova i imaju divne kapacitete da prepoznaju neverbalnu komunikaciju, znači ono što se ne govori, već se izražava licem, uzdasima i atmosferom. Čak i deca od godinu-dve dana. Moguće je dete slagati jednom, ali kad nešto traje danima, u dečjim glavama se stvara samo konfuzija, i u osećanjima, i u odnosu prema roditelju koji laže.

Kao i u drugim stvarima, jako je bitno koliko istine kazati detetu. Pretrpati ga informacijama, dati mu detalje za koje ono nije doraslo, štetno je kao i ponašati se kao da je sve sasvim normalno. Ono najbolje što možemo učiniti je da odgovorimo na dečje pitanje. Jako je bitno da prepoznamo pitanje u detetovom izrazu lica, u pogledu i da kažemo: "Dušo, pitaj to što bi hteo da pitaš." I onoliko koliko dete pita, toliko mu treba reći. Ako dete mnogo pita, odgovarajte. E sad, šta pita? Deca često postavljaju bujicu zaobilaznih pitanja, zato što ne umeju ili ne smeju da postave ključno pitanje. Onda mu kažite: "Dušo moja, ti mnogo pitaš, šta te u stvari interesuje?" I dete će kazati. Na svim nivoima - emocionalnom, socijalnom i intelektualnom, ogromne su razlike između dece različitog uzrasta. Ono što je sjajan odgovor za dete od pet godina je tupav odgovor za dete od sedam ili devet godina. Zato je veoma bitno da roditelj poznaje svoje dete i da ume da ga čuje i da razume pitanje. I da odgovori u skladu sa pitanjem, ne suviše. Kod starije dece, školskog uzrasta, možete da pravite poređenje sa onim što oni rade kad se potuku, pa se prepljuvavaju, šutiraju - da to rade i odrasli, ali da to nije dečja igra, već može da bude opasno, pa se zato branimo.

Bitno je prepoznati strah i kad dete ne kaže da se boji. Kad to prepoznate treba ga pitati: "Da li se ti malo plašiš?" Pa čak i kad ćuti, kazati mu: "Razumljivo je da se plašiš, i mi veliki se plašimo, ali evo zajedno smo, čuvamo se, biće sve u redu." Nerealno je ubeđivati dete da se ne plaši uopšte, jer je situacija takva da daje razloga za strah. Ali taj strah treba umanjiti, prizemljiti, pobediti. Treba da detetu omogućimo da bude pored nekog ko mu uliva sigurnost. Roditelji, baka, deka, stariji drug ili drugarica... Ne treba se uzdržavati ni da veliko dete, od deset, petnaest godina ako treba, prigrlimo i uzmemo u krilo. Dodir, zagrljaj, telesni kontakt, jako mnogo pomaže da se smanji napetost i strah i pruža potporu. To mogu da prepoznaju i odrasli u ovim danima, da se kad se sretnu pozdravljaju mnogo srdačnije nego inače. Grlimo se, ljubimo se, suze su nam u očima, drugi je kvalitet komunikacije, jer delimo zajednički strah. Nije sramota pokazati da smo svi u stanju hroničnog straha koji oscilira zavisno od situacije. Vrlo je bitno da se deci omogući i kod kuće i u podrumima, skloništima, da imaju svoju omiljenu igračku, društvenu igru, da imaju nešto što omogućava da se sa njima igraju i odrasli i vršnjaci. Treba decu podsećati na lepe događaje iz prošlosti i planirati neke buduće lepe događaje, tako da se na konstruktivan način izmaknu iz sadašnje situacije. Ali, bez zavaravanja. Ne treba ih naučiti na bekstvo kao stalni način reagovanja, već im samo trenutno pružiti oazu mira. Bitno je da bar jedan član porodice prepoznaje detetova osećanja i da mu pomogne da ih pretvori u reči i da o tome razgovara.

Odrasli se veoma često ponašaju regresivnije nego deca. Kukaju, psuju prete, prepričavaju po stopedeset puta neki trač ili vest, potpuno zanemarujući prisustvo dece. Odrasli i kada ništa ne govore prenose na dete svoj strah ili paniku. Ne kažem ni da treba, niti da je moguće ponašati se kao da se ništa ne dešava. Ali, često se uz te bezbroj puta ponovljene priče odrasli ispucaju, njima bude lakše, a svoje napetosti, svoje strahove, kao u male kontejnere, ubace u decu. A to deca prerađuju na svoj način. Nešto što možete pred detetom od dve godine, ne biste smeli pred detetom od sedam godina, a možete kao sa drugarem, pred detetom od jedanaest-dvanaest godina.

Ukoliko dete ponovo počne da sisa prste, treba ga pustiti. Ono što je najprepoznatljiviji znak da je dete pod strahom, pod stresom jeste kada se spusti na prevaziđene nivoe ponašanja. Sisanje prsta, uzimanje lutke ili igračke s kojom je spavalo dok je bilo manje. Ili počne da tepa, počne da piški, dobije zatvor. Ili je strašno plačljivo, ili razdražljivo. Vrlo česta reakcija su oscilacije u raspoloženju. Treba detetu dozvoliti da se isprazni. I odrasli koji puše, sada puše više, ili drmnu koju čašicu više, ili jedu više, ili ne jedu uopšte. Psihosomatske reakcije koje možemo prepoznati kod sebe se, naravno, odigravaju i kod dece, samo što smo mi spremniji da to prepoznamo kod sebe, nego kod dece. Ono što ja znam iz svog detinjstva jeste da je lek koji se po pravilu nosio u podrum - lek protiv proliva. Dete može da počne da čupka kosu, ili da se grebe, ili dobije alergijsku reakciju. Ako dete ima noćni strah ili noćne more, ono se toga ujutro po pravilu ne seća i ne treba od toga praviti priču. Nema potrebe u takvim slučajevima voditi dete kod lekara. Roditelj se može konsultovati sa lekarem, ali ne treba da vodi dete. Tako se samo takva reakcija učvršćuje kao stalna. Ne radi se tu ni o kakvoj bolesti, već o normalnoj reakciji u realno stresnoj situaciji. To je pseudopokazatelj da sa detetom nešto nije u redu. Ono što u stvari "nije u redu" jeste ponašati se u ovakvoj situaciji kao da je sve u redu. Ali bitno je i da odrasli ne dramatizuju, ne prave dramske scene i ne prepričavaju po 150 puta istu stvar.

Ni roditeljima nije lako. Ono što oni čine, ne čine iz zle namere, već zato što je i njima potrebno vreme da se prilagode stresnoj situaciji i stave pod kontrolu svoja osećanja i svoje strahove. Ljudi se brane na različite načine. Od toga da dramatizuju, vrište, ciče i prepričavaju po sto puta istu stvar, do toga da zuje po gradu, ne zaustavljaju se, negiraju da se išta dešava. Ljudi na svim uzrastima pribegavaju nesvesno raznim načinima odbrane od straha, koji svi osećaju na ovaj ili onaj način i u različitoj meri.

Ima dece koja vole da idu u sklonište. Tamo imaju društvo. Kada je dece više ona imaju svoj svet. Treba im u skloništu obezbediti neki kutak koji je samo njihov, makar jedno ćebe, i treba im dozvoliti da se grupišu prema uzrastu. Deca najbolje znaju da podele osećanja i raspoloženja između sebe, od najlepših do najtežih. Vrlo dobro sredstvo kad je više dece u skloništu je igra izmišljanja priče. Započnite priču i tražite od dece da svako doda po neku rečenicu.

Ima dece koja neće da idu u sklonište. U takvim slučajevima sa psihološkog stanovišta je bolje ostati kod kuće, osim kad baš prigusti. Inače je to dodatni stres za dete.

Treba deci omogućiti da se igraju, crtaju, igraju društvene igre. To uključuje i imitiranje borbe i rata. Podražavanje onoga što vide i čuju na ulici ili od roditelja je neizbežno i ne treba ih u tome sprečavati. To mora iz njih da izađe. Treba ih kad god je moguće izvoditi napolje, ali ih ne treba na to prisiljavti ako ne žele.

Iako škole ne rade, ne treba decu terati da obnavljaju gradivo ili uče nešto novo. Treba dete pustiti neka crta ili čita, ako to hoće. Neka čita i stripove, ljubavne romane. Ima roditelja koji decu već u prvom razredu "masakriraju" učenjem, jer se brinu kako će se ona upisati na fakultet. Taj roditelj će vrlo verovatno u praznom prostoru, kakav svi mi sada imamo, doći na ideju da obnavlja gradivo iz matematike. Može to da predloži, pa ako dete hoće...

Svako se u životu i inače ponaša kako zna i ume, pa tako i u ovim okolnostima. Ali, treba se posavetovati s nekim, treba razgovarati s prijateljima koji imaju decu sličnog uzrasta. Tako će i njima biti lakše.
 

Savetovalište

Od četvrtka, 1. aprila, beogradsko psihološko savetovalište "Dobar dan, kako ste" prošireno je ekipom od osam vrsnih psihologa, psihoterapeuta i psihijatara volontera, među kojima je i Ksenija Kondić. Ukoliko vam je potreban ma kakav savet, ili vam je prosto teško, bez obzira na uzrast, možete se javiti svakoga dana od 9 do 15 na telefone 011 - 183-744 i 183-660.
 

ŽIVOTNE PORUKE

Izvod iz publikacije UNICEF-a o psihološkoj pomoći deci u ratnim uslovima

STRES I PSIHOLOŠKA PRVA POMOĆ

Optimalni uslovi za razvoj deteta podrazumevaju stabilnost i predvidljiv tok života. Nagli, neprijatni, nepovezani događaji ugrožavaju osećanje sigurnosti koje je vrlo važno za detetov pravilan razvoj.

Pravovremena psihološka prva pomoć detetu koje je izloženo stresnom iskustvu omogućava neposredno i brzo okrepljenje i predupređuje komplikovanje mogućih negativnih reakcija.

Stres i psihološka prva pomoć

OSNOVNE INFORMACIJE

  1. U nemirnim i teškim vremenima dete ne treba da se odvaja od roditelja.
  2. Informišite dete o događajima koji remete uobičajene tokove života.
  3. Povratite detetu narušeno osećanje sigurnosti i zaštićenosti koliko je god to moguće.
  4. Svoja neprijatna osećanja možete da podelite sa detetom, ali mu ih objasnite i istovremeno ukažite na moguće pozitivne ishode.
  5. Deci treba da se saopšti ako je umro ili se ozbiljno razboleo neko od članova uže porodice.
  6. Pokušajte da deci odgovorite na pitanja o smrti, vodeći računa i njihovom uzrastu.
  7. Dozvolite da deca žale, da slobodno iskažu svoju tugu.
  8. Prirodno je da deca u teškim situacijama promene svoje ponašanje i ispoljavaju znake stresa.
  9. Omogućite deci da što slobodnije iznose sve što osećaju kroz igru, crtanje, razgovor. Posvetite deci što više vremena i dajte im priliku da podele sa vama ono što su doživela.
  10. Podstičite decu na uobičajene dečje aktivnosti, igru i druženje sa vršnjacima.

Stres i psihološka prva pomoć

DOPUNSKE INFORMACIJE

  1. U nemirnim i teškim vremenima dete ne treba da se odvaja od roditelja.
    1. Roditelj je primarni izvor ljubavi i sigurnosti za dete. Stoga, kad god je to moguće, deca treba da ostanu sa roditeljima. Ako iz bilo kog razloga moraju da se odvoje od roditelja, onda je poželjno da u novoj sredini sa njima bude neko koga deca znaju i ko im je blizak.
    2. Ljudi koji se brinu o deci treba da im pruže što više ljubavi i sigurnosti da kod dece stalno održavaju sećanje na roditelje i da im omoguće što češće kontakte sa roditeljima.
  2. Informišite dete o događanjima koji remete uobičajene tokove života.
    1. Sve što je nejasno i nepoznato izaziva strah i neizvesnost i pojačava nelagodnost. Pravovremene informacije smanjuju strah od nepoznatog i olakšavaju da se bar donekle napravi smisao i red u haotičnim zbivanjima.
  3. Povratite detetu narušeno osećanje sigurnosti i zaštićenosti koliko je god to moguće.
    1. Detetove sopstvene snage i veštine godinama su nedovoljne da bi se ono samostalno brinulo o sebi i potrebna mu je svestrana briga odraslih. Osećanje da je voljeno, sigurno i zaštićeno neophodno je za pravilan razvoj. Kad odrasli ne mogu da pruže detetu osećanje sigurnosti i zaštićenosti, usled poremećenih uslova života, ono počinje da se oseća izrazito bespomoćnim.
  4. Svoja neprijatna osećanja možete da podelite sa detetom, ali mu ih objasnite i istovremeno ukažite na moguće pozitivne ishode.
    1. Dete vidi svet kroz roditeljsku perspektivu, kroz oči roditelja. Roditeljev doživljaj realnosti i roditeljske reakcije će u velikoj meri odrediti intenzitet detetovih reakcija. Ako u prisustvu deteta roditelji ispoljavaju negativne emocije, ako se prepuštaju očaju i beznađu, ako su sami blokirani od straha, kod deteta se povećava osećanje neizvesnosti i straha.
    2. U mnogim situacijama nemoguće je da se dete u potpunosti poštedi stresne situacije, ali je zato moguće da se ista situacija sagleda i sa mogućim dobrim rešenjem.
  5. Deci treba da se saopšti ako je umro ili je ozbiljno bolestan neko od članova uže porodice.
    1. Mnogi smatraju da decu treba poštedeti informacija o smrti. Ustvari, uskraćivanje tačnih informacija o bolesti i smrti bliskih osoba ruši detetovo poverenje u odrasle i još više otežava detetovo emocionalno stanje. Dozvoliti detetu da učestvuje u svim događanjima koja pogađaju porodicu, pa i onim najtežim, pojačava njegovo osećanje pripadnosti i lojalnosti.
  6. Pokušajte da deci odgovorite na pitanja o smrti, vodeći računa o njihovom uzrastu.
    1. Pošto su u uzrastu kada žele da saznaju sve o svetu u kome žive, deca imaju potrebu da objasne i smrt. Za njih tema umiranja i smrti nije tema koja treba da se izbegava kao što to odrasli u našoj sredini često pokušavaju.
    2. Odbijanje da se o smrti govori stvara kod deteta nedoumice i pravi od teme smrti "tabu" temu, nešto o čemu ne treba da se govori, nešto puno nepoznatog i zastrašujućeg.
    3. Informacije koje se daju detetu o smrti treba da se prilagode detetovom uzrastu. Dete predškolskog uzrasta ne može u potpunosti da razume smrt, ali zato želi da sazna mnoge konkretne detalje o procesu umiranja i ritualima vezanim za smrt i sahranjivanje.
  7. Dozvolite da deca žale, da slobodno iskažu tugu.
    1. Vrlo je važno da se detetu dozvoli i pomogne da prođe kroz proces tuge i žaljenja posle gubitka bliske osobe. Ispoljavanje tužnih osećanja kroz plač, kroz crtanje, igru, učestvovanje u ritualima vezanim za sahranu i pomen umrlom kao razgovor o njemu pomaže detetu da "obradi" gubitak, da ga prihvati kao realnost i da se tako vremenom smanji psihički bol.
    2. Poruke koje nalažu da se tuga ne iskazuje, da se sećanje na gubitak bliske osobe potiskuje, da se ne treba plašiti, da treba biti "hrabar" i "jak" samo odlažu proces žaljenja i prihvatanja gubitka
  8. Prirodno je da deca u teškim situacijama promene svoje ponašanje i ispoljavaju znake stresa.
    1. Deca koja dožive stresna i traumatska iskustva mogu da postanu povučena, zaplašena, da izgube volju da se igraju, jedu, da im se poremeti san, da ponovo počnu da sisaju prst, grizu nokte ili ponovo mokre u krevet.
    2. Neka deca pokazuju i jače reakcije na stres i traumu, kao što su nagla prisećanja ranije doživljenog, neprijatnog događaja, poteškoće u mišljenju i koncentraciji, jaka uznemirenost, teški snovi i noćne more, dugotrajna obuzetost jednom temom ili jednom vrstom igre.
    3. Deci i roditeljima treba reći da su to normalne reakcije na nenormalna događanja kojima je dete bilo izloženo i da takvi znaci i tako promenjeno ponašanje ne znači da je dete psihički obolelo. Ukoliko se ovakvi simptomi zadrže duže od nekoliko meseci dobro je da se dete odvede kod stručnjaka.
  9. Omogućite deci da što slobodnije iznose sve što osećaju kroz igru, crtanje, razgovor. Posvetite deci što više vremena i dajte im priliku da podele sa vama ono što su doživela.
    1. Vrlo je važno da se nagomilana negativna sećanja ne potiskuju, da se što pre iskažu i podele sa drugima.
    2. Odrasli ponekad imaju pogrešan utisak da dete ne doživljava tugu. Ono nastavlja svoje uobičajene aktivnosti ili igru, naizgled ne pateći mnogo.
    3. Takođe treba imati na umu da dete uvek ima sopstveno viđenje određene situacije ili događaja koje može biti drugačije od doživljaja odraslog čoveka.
    4. Detetu treba pružiti priliku i omogućiti dovoljno vremena da bi iskazalo svoj sopstveni doživljaj i svoja osećanja ne samo rečima već kroz igru, crtež, pokret simboličnim ponašanjem.
  10. Podstičite decu na uobičajene aktivnosti, igru i druženje sa vršnjacima.
    1. Podsticanje tipičnih, svakodnevnih, uobičajenih aktivnosti vraća detetu osećanje normalnosti i sređenosti. Pruža mu mogućnost da živi život tipičan za svoj uzrast, daje mu mogućnost da podeli sa vršnjacima svoje iskustvo. Kroz igru dete saznaje svet oko sebe, ovladava neophodnim veštinama i ima mogućnost da iskaže svoja osećanja.
    2. Posle naglih, neprijatnih i uznemirujućih događaja neophodno je da se detetu što pre obezbedi kontinuitet uobičajenih aktivnosti, igra i druženje sa vršnjacima.

 

prethodni sadržaj naredni

Up_Arrow.gif (883 bytes)