Ekonomija

Devize na jednom mestu

Dinar odoleo agresiji i mogao bi još i da ojača

"Sada ima svega, ne moram da kupujem po nekoliko hlebova i karton dugotrajnog mleka", kaže jedna domaćica za "Vreme" i bojažljivo dodaje: "Samo da marka ne počne da divlja". Zaista, posle normalizacije snabdevanja tržišta osnovnim životnim namirnicama i najavljene kakve-takve liberalizacije prodaje benzina, na kreatorima ekonomske politike je da se potrude da očuvaju stabilnost domaće valute i građanima omoguće da lakše plivaju kroz nimalo laka ratna vremena.

Upravo s tim ciljem, Savezna vlada i Narodna banka Jugoslavije (NBJ) donele su niz uredbi koje bi trebalo da ojačaju državne devizne rezerve i daju monetarnim vlastima manevarski prostor za odbranu kursa domaće valute. Prema Uredbi o deviznom poslovanju sa inostranstvom, jugoslovenske komercijalne banke dužne su da sav strani novac kojim raspolažu predaju NBJ, a domaća pravna lica devize moraju da polože na račun kod svoje komercijalne banke. Istog ili narednog dana, poslovna banka, sve devize koje je primila od svojih komintenata iz privrede, mora da položi u trezor centralne banke.

Ovakve obaveze oslobođeni su građani, a za devize koje se nalaze na njihovim deviznim računima ili štednim knjižicama, kaže se u uredbi, "jamči Federacija". Takozvana stara devizna štednja vraćaće se u skladu sa Zakonom o vraćanju stare štednje, što će reći da bi građani, od 1. jula ove godine, mogli da računaju na po 150 maraka po štednom ulogu. Što se tiče isplata sa deviznih računa ili deviznih štednih knjižica građana na koje se ovaj zakon ne odnosi (devizna štednja nastala posle 18. marta 1995. godine), guverner NBJ Dušan Vlatković propisao je da poslovne banke u svojim trezorima mogu da zadrže devizne iznose ne manje od 25.000 maraka, koje će se upotrebljavati za tu svrhu.

Radi sprečavanja odliva deviza iz zemlje, savezna vlada je propisala da će preduzeća izmirivati svoje obaveze prema inostranstvu samo na osnovu odobrenja ovlašćenog lica, verovatno NBJ. Potraživanja firmi i građana zemalja sa kojima je Jugoslavija u ratnom stranju stavljaju se pod sekvestar (na čuvanje), kaže Uredba, baš kao i potraživanja kompanija i građana država koje su u nekom savezu sa zemljama s kojima je Jugoslavija u ratnom stanju.

S ciljem da utvrdi na kolika devizna sredstva može da računa, Vlada je propisala da sva domaća preduzeća moraju da prijave centralnoj banci stanje na svojim računima u inostranstvu. Firmama je, takođe, naređeno da, u roku od 30 dana od stupanja ove Uredbe na snagu (29. mart 1999) naplate sva svoja potraživanja u inostranstvu. Devize koje domaća preduzeća zarade od izvoza, prema odlukama savezne vlade, moraju biti uneta u zemlju u roku od 30 dana od kada je roba izašla iz Jugoslavije. Isti propisi važe i na strani uvoza - plaćena strana roba mora da uđe u zemlju u roku od 30 dana od kada je uvoz plaćen.

Prema guvernerovoj Odluci o monetarnoj politici, novčana masa, u aprilu, može da poraste do pet odsto u odnosu na kraj marta. U odluci se ne navodi koliko novčana masa iznosi u ovom trenutku, ali se, sudeći po kursu marke na crnom deviznom tržištu, može zaključiti da NBJ uspeva da održi zacrtanu restriktivnu monetarnu politiku.

Sami ekonomisti priznaju da su iznenađeni činjenicom da dinar, s prvim bombama NATO-a, nije izgubio na vrednosti. Štaviše, već sa prvim sirenama sa ulica se sklonila većina dilera deviza. Ono malo trgovaca stranom valutom, doduše, povremeno podiže i spušta kurs nemačke marke, ali su varijacije neznatne, tako da se može reći da dinar uspešno odoleva agresiji. Prema nekim prognozama, moglo bi se očekivati da dinar još ojača.

Benzin

Cigarete

Pijace su solidno snabdevene

Dok na beogradskom Trgu republike, a sve više i u ostalim gradovima, mladež na svakodnevnim koncertima svojim telima brani gradska jezgra od bombardovanja, na pijacama se rešavaju manje romantična, ali mnogo važnija pitanja golog preživljavanja. Posle prvog ratnog jutra, kada su pijace bile gotovo puste, stanje se postepeno normalizovalo. Redovi praznih tezgi, ipak, potvrđuju podatak Direkcije beogradskih pijaca da je ponuda, otprilike na trećini predratne, a tolika je izgleda i potražnja. Razumljivo da je najveći problem prevoz.

Hrabriji koji su prvog dana ipak izašli na tezge odmah su udvostručili cenu zeleniša, krompir je sa pet "otišao" na osam dinara za kilogram, a banane su se prodavale čak za 30 dinara. Sjeničkog sira nije bilo ni za lek, jer su Sandžaklije netragom nestale, a jedna Romkinja je na Bajlonijevoj pijaci paklicu neke niške krdže koja je koštala 4 dinara prodavala za 10.

Uverenje da je panika izostala (potkrepljeno novčanim kaznama, oduzimanjem robe, pa i hapšenjima špekulanata), smirilo je atmosferu, pa i cene. Krompir se vratio na pet dinara, južno voće je mahom 20, osim suvonjavijeg limuna koji može da se kupi i za 15 dinara po kilogramu. Kasapnice, bar u izlozima, predstavljaju scenu blagostanja, a ni cene nisu previsoke u odosu prema ostalima. Prepadnute Sandžaklije vratile su se kada su shvatile da im niko neće ništa, pa sad ima i sjeničkog sira. Cene zeleniša su, kažu, na prošlogodišnjem nivou. Zabrinutost na licima u kontrastu je sa veselim zelenilom salate, luka, zeleni i kelja, kao i crvenilom rotkvica. To se najbolje vidi na prepunoj tezgi sa glavicama salate velikim skoro kao ljudska glava iza koje se žena žali komšinici kako je sama morala tri dana da dolazi na pijacu jer muž nije mogao da joj pomogne: "Išli po Buđanovci, tragali za pilota."

Slično, gotovo prijatno poluprazno, izgledaju i oni delovi gradskih pijaca u kojima se prodaju odeća, sredstva za higijenu, baterije, šrafovi i slične, ponekad neophodne drangulije. Na tezgi gde se prodaju sijalice, izvesni Drnda iz Kučeva, vlasnik preduzeća za "međunarodne pogrebne usluge" okačio je umrlicu Bilu Klintonu, sa sve popisom ožalošćenih: "supruga Hilari, kćerka Čelzi, mama, tata, pas i kravata, prijateljica Monika Levinski...i jedan avion F-117 koji je objektivno sprečen da dođe - puko je od muke".

Malo dalje jedan lokalni pijanac u maskirnoj bluzi, uz pivo ispred kioska, žali se dvojici svoje mokre braće kako ga, eto, treći dan ne zovu, a on se prijavio u dobrovoljce. Ako ne laže, to je dobar dokaz da Vojska Jugoslavije zna šta radi.

Dokazano "politički nekorektni" nikotinski ovisnici gotovo da žale za prepadnutim švercerima cigareta koji su se povukli u najdublju ilegalu. Mnogo je ljudi spremnih da plate koliko im se traži samo da mogu da kupe cigarete kad i kako hoće. Džaba, cigareta nigde nema, osim u ranu zoru, kada planu za nekoliko minuta. Izuzetak su trafike koje ograničavaju prodaju na dve paklice po kupcu i one mogu da se prepoznaju po podugačkom redu ispred njih. Sreća u nesreći je što su se penzioneri, toliko željni redova, tačnije publike za sopstvene glasne stavove, ocene, analize, prognoze i, što je najgore, prisećanja, nešto ućutali. Auditorijum nije baš blagonaklon prema onima koji mu staju na muku, pa "penzosima" ostaje da pažnju privlače bezuspešnim pokušajima da "izvedu padobranski desant" i kupe cigarete preko reda. "Jel` dadu na štanglu", pita najbližeg u redu tek pristigla baba s maramom. Na odgovor da može da se kupi samo po dve kutije, reaguje sa ocenom: "Crna berza" i odlazi gnevna zbog činjenice da ne može da napuni kuću cigaretama koje joj, doduše, ne trebaju, al`, šta znaš.