Zašto se vlada snebiva
Đinđićev najskuplji igrač Božidar Đelić primoran da izigrava
demagoga i "radničku majku", umesto da gvozdenom metlom počisti
"socijalizam sa ljudskim likom" i započne obećanu ekonomsku
tranziciju
Potpredsednika srpske vlade zaduženog za privredu zamalo nisu kidnapovali ekstremni Albanci u selu Lučane dok je pokušavao da reši međuetnički sukob u Preševskoj dolini... Ministar vera u republičkoj vladi rekao je nedavno u nekoj srpskoj zabiti da će od septembra u škole biti uvedena veronauka... Ministri pravde i policije rastrčali su se po beogradskim ulicama da po'apse naoružane relikte prošlog režima... A najskuplji igrač doveden iz (finansijske) lige šampiona – Luis Figo Đinđićevog tima – Božidar Đelić poslan je "u Boždarevac" da objašnjava amaterima – poštarima, nastavnicima, medicinskim sestrama i čistačicama – da su lažne zvezde i da nema para za njihove novčane prohteve...
Kad se samo pogleda gde se sve rastrčao Đinđićev šampionski tim,
lako je napraviti mapu antireformskog lobija koji u narednim danima lako
može da zabije nož u leđa tranziciji, bar na rečima, sklonom delu
novog političkog establišmenta u Srbiji. Ekstremni Albanci na Kosovu i
oko Preševa i Bujanovca, pravoslavni fundamentalisti, mafija, zaostali
socijalistički staf u preduzećima
i ortodoksna radnička klasa, ali i deo razmaženih samozvanih "belih
okovratnika" – eto eksplozivne smese petardi, dimnih bombi i
topovskih udara koja može da izazove teške incidente i odloži toliko
najavljivani derbi između Srbije i Tržišta. Đinđić, kao top menadžer
zadužen za sprovođenje srpske tranzicije, ima još samo malo vremena da
se koristi isključivo reformskom retorikom. Eksperti Dojče banke, koja u
svetskim investicijskim okvirima predstavlja krupnog igrača i važan
reper za sve potencijalne ulagače, već su upozorili da Đinđićevom
timu neumitno curi vreme i da je poslednji trenutak da se krene u ozbiljne
reforme ekonomskog ambijenta. Svaka ozbiljna vlada koja je svoju
predizbornu kampanju gradila na tržišnom, privatnosvojinskom, liberalnom
konceptu ekonomskog uređenja države morala bi da se zapita kako to da u
beogradskim hotelima menadžeri velikih svetskih kompanija već nisu
rezervisali apartmane, a moćne investicione kuće nisu pokupovale
atraktivan poslovni prostor u prestoničkom centru. Nestabilna politička
situacija, ako se pri tome misli na južni deo Srbije ili možda na nesređene
odnose sa Crnom Gorom, loš je izgovor za toliko očigledno oklevanje
srpskih vlasti da već jednom razgrade socijalistički model upravljanja
ekonomijom. Za novu srpsku vladu, odnosno onaj njen ministarski deo zadužen
za ekonomsku sferu, baš se nikako ne može reći da je nesposobna i
nekompetentna. Zašto se onda kasni sa reformskim zahvatima i zakonima?
Još 1997. godine (dakle u vreme Miloševićeve vladavine) nezavisni eksperti okupljeni oko Grupe 17 sačinili su "Program radikalnih ekonomskih reformi". Nekoliko najuticajnijih pojedinaca iz te grupe danas su na značajnim položajima u državnoj administraciji ili posredno utiču na kreiranje zvanične politike. U svom "Programu..." oni su u jesen 1997. godine zapisali da postoji nekoliko prepreka stabilnom privrednom rastu koji bi trebalo da bude rezultat radikalnih ekonomskih reformi. Na prvom mestu oni su tada naveli manipulisanje javnim mnjenjem kako bi se veštački stvorio nedostatak konsenzusa o potrebi brzih i sveobuhvatnih ekonomskih reformi. Na drugo mesto stavili su zadržavanje profita (renti) u relativno zatvorenoj privredi koji omogućavaju nesmetano bogaćenje (novog) političkog establišmenta. Ništa manje aktuelna nije ni treća prepreka – namerno projektovanje perspektive socijalne nesigurnosti građana. I na kraju, odlaganje reformi vidljivo je i u nedovoljno brzom razvoju tržišta kapitala.
Samo partijski zaslepljeni vernici neće primetiti da radikalna kritika ekonomske stvarnosti Miloševićevog režima iz '97. ponekad frapantno korespondira sa kratkom praksom novih vlasti. Nezavisni posmatrači koji su imali prilike da izbliza gledaju funkcionisanje DOS-ovog establišmenta mogli su da primete i veštački izazvano odsustvo konsenzusa unutar osamnaestočlane vladajuće nomenklature, i zadržavanje profitnih poslova, ali i deobu novih "dilova" nižim partijskim ešalonima unutar "moje" stranke, a nisu retke ni "babaroge" koje šetaju Srbijom plašeći građanstvo još težim životom i socijalnom eksplozijom. A šta tek reći o razvoju tržišta kapitala? Kad bi se po tome merila brzina reformi, Srbija bi bila u društvu samo sa Turkmenistanom.
Vreme neumitno curi novim vlastima. Dok Đinđićeva vlada pohapsi sve lopove, ratne zločince i ubice, dok nasrtljivim popovima objasni da je pravoslavno obrazovanje dece stvar njihovih porodica a ne države, dok ubedi ekstremne Albance i Amerikance u teritorijalni integritet Srbije i Jugoslavije i dok takozvanoj radničkoj klasi ne pokaže zube – vreme će otići u nepovrat i vlada će objektivno preći u defanzivu. Kroz godinu dana građani će se suočiti sa istom količinom para u svom novčaniku, i onda će javno početi da podsećaju vlast na predizborna obećanja.
Premijer i njegovi ministri imaju odrešene ruke i nadmoćnu parlamentarnu većinu da sprovedu sve što su obećali i zamislili i zbog čega su od građana dobili mandat da sprovedu promene. Teret prošlosti više im nije oko vrata, jer su suvereni vladari političke i privredne scene Srbije. To podrazumeva hitne zakone koji stvaraju ekonomske uslove kakvi postoje u zemljama Evropske unije. Koketiranje sa "kratkoročnim merama" u ekonomiji i primisli o subvencionisanju velikih državnih poslovnih sistema "dok-ne-stanu-na-noge-pa-ćemo-ih-posle-skuplje-prodati" znak je definitivne prevage antireformskog lobija. Ako Đinđić zaista želi da sprovede reforme, onda nema rašta slati svog "zlatnog dečka" Đelića da pred poštarima, nastavnicima i medicinskim sestrama (koji su koliko do juče saginjali šije pred Miloševićevim krvopijama i mafijaškim eksploatatorima) muca kao đače i objašnjava kako država nema para za njihove ionako nezarađene plate. Ministar finansija je tu da nemilosrdnom gvozdenom metlom počisti svu prljavštinu "socijalizma sa ljudskim likom". Njegov zadatak je da izađe i kaže – ko u ovom trenutku nije spreman da radi za pripadajuću nadnicu i hoće da štrajkuje mora da računa s tim da će izgubiti posao. Na birou za zapošljavanje i u emigraciji ionako ima stotine hiljada mladih, sposobnih i obrazovanih ljudi koji jedva čekaju da se dokažu na ponuđenom radnom mestu. To Đinđić i Đelić moraju javno da kažu kako ih niko ne bi kasnije optužio da su glumili "radničke majke" i kako oni ne bi posle izvesnog vremena optužili radničku klasu kao lobi koji je zaustavio ekonomske reforme u Srbiji.
Miša Brkić
