Penzionisana "petica"
Šest hiljada ljudi u Bolonji došlo je da poslednji put gleda igrača koji je njihovom Kinderu doneo pregršt titula, ne štedeći sebe nikada
Kao
što se u Sarajevu pamti dan kada je otišao Asim Ferhatović Hase, tako
će se u Bolonji pamtiti sreda 29. novembar 2000. kada se od aktivnog
igranja košarke oprostio Predrag Saša Danilović. I pored neočekivanog
uspeha grupe Zabranjeno pušenje
na italijanskoj muzičkoj sceni, Danilović je ipak ispraćen uz note
Sinatrinog hita "My way".
Najboljeg košarkaša 90-ih Italijani su pozdravili na sebi svojstven način: organizovali su aperitiv-parti kojim su ublažili gorčinu njegovog adia. U hali Malaguti, i pored preskupih ulaznica (130 DM u proseku), oko šest hiljada ljudi došlo je da pozdravi Danilovića, a barem trećina otišla je suznih očiju, svesna da je došao kraj jedne ere. Malobrojni su bili oni koji su pokušavali da ga ubede da mu je sa trideset godina prerano da se povuče jer su verovatno znali da je to uzaludno.
Pored Bolonjeza i nekoliko desetina jugovića (kojima nije padalo na pamet da kupe ulaznice), na hepeningu su učešće uzeli i brojni bivši Danilovićevi saigrači: Brunamonti, Karera, Bineli, Morandoti, Savić, trener Bući. Većina njih je, iako već godinama penzionisana i van ikakve fizičke forme, čak istrčala na teren dok je Žarko Paspalj s tribina posmatrao Danilovićevo dirljivo opraštanje. Opšti je zaključak da samo retki sportisti koji su godinama ostali verni jednom klubu i gradu (izuzima se kratak Danilovićev boravak u Americi), i koji odlučno podvuku crtu na kraju svoje karijere, mogu da dožive sličnu feštu. Nije primećeno prisustvo dugogodišnjeg vlasnika kluba Alfreda Kacole, čija ga je poslovna intuicija 1992. godine dovela u Bolonju, a upornost 1997. vratila iz NBA.
U ovom spektaklu, opraštanju, utakmica između Kindera i Partizana bila je potpuno nebitna. Ipak, mogu se izvući tri zaključka: Daniloviću nikad nisu ležali prijateljski mečevi, Marko Jarić ima potencijal igrača svetskog kalibra, a italijanske sudije kradu u korist domaćih i na revijalnim utakmicama.
Pred sam meč, nakon što se je omraženi protivnik Karlton Majers došao da mu izrazi poštovanje, Danilović je nervozno šetao hodnicima kao da mu je prvi nastup…. Istovremeno u mraku hale, odmah nakon predstavljanja ekipa, prikazan je petominutni spot o slavljeniku, tokom kojeg su mnogima, a naročito Partizanovim igračima, klecala kolena (mlađani crno-beli su posle priznali da su se "srmzli" gledajući spot). Snimci za kinoteku su lokalnu publiku podsetili na lepršave poteze idola, njegovu harizmu i trijumfe koje je doneo dok su košarkaši Partizana delimično shvatili šta je to njihov novi v.d. predsednik radio poslednjih godina.
Prema rečima prisutnih navijača, da bi uvećali spektakl, organizatori su imali nameru da ovom prilikom u Bolonju dovedu i Danilovićevu nastavnicu matematike: kao trinaestogodišnjaku govorila mu je, navodno, da se više koncentriše na školu jer "od košarke nema 'leba". Međutim, stekli smo utisak da su najveću grešku napravili što nisu okupili timove Kindera i Partizana, koji su 92. igrali četvrtfinale Kupa šampiona, s obzirom na potpunu anonimnost sadašnjih sastava.
Kada je kulminiralo slavlje za "Hladnog cara", kako ga u Bolonji zovu, meč je prekinut nekoliko minuta pre kraja, a Kinder je povukao iz upotrebe dres s brojem pet i zauvek ga okačio za plafon, odmah pored dresa legendarnog kapitena Brunamontija (četvorka). Među brojnim poklonima najsimpatičnija je bila stolica za ljuljanje s ćebetom klupskih boja (Kinderovim i Partizanovim). Danilović je otpozdravljajući navijačima rekao: "Dirnut sam, osećam vaše emocije. Želim da vam kažem da sam proživeo nezaboravne godine sa vama." Kratak govor slavljenika izazvao je u jednom trenutku buran smeh publike, naročito ženske, jer u nameri da kaže da mu je drago što se sprijateljio s jednim celim gradom, rekao je "Odradio sam ceo grad."
Brojni italijanski novinari, koje je Danilović tokom cele karijere tretirao kao nužno zlo, izdali su za oproštajno veče skupo opremljenu monografiju koja je razgrabljena za deset minuta. Radi se o rezimeu bogate karijere našeg asa, a nosi naslov "Io può..." ("Ja može..."). Nije poznato da li je u hali bila prisutna barem Danilovićeva profesorka italijanskog. Isti novinari negde su iskopali da je savetnik za politički marketing novog jugoslovenskog predsednika Vojislava Koštunice nedavno istetovirao reči "Poštenje se isplati", pa su celu karijeru Saše Danilovića pretočili u jedan moto: "Rad se isplati". Naime, razmažena ali košarkaški obrazovana bolonjska publika je više nego svesna da je njihov idol sve napravio svojom upornošću. Navijači Kindera podvlače da je Danilović jedan od malobrojnih koji se nikad nije "švercovao", koji je uvek tražio odlučujući šut i koji je svaki trening odradio "do daske".
Ugled koji Danilović uživa u Bolonji veoma je opipljiv, on zauvek ostaje Serboboznijako koji je doneo najveće trijumfe (četiri domaće titule i jedan Kup šampiona) kada je, zbog jugoslovenske drame, bilo stravično teško biti Serboboznijako. Energija Saše Danilovića, vrsnog košarkaša, sa parketa prelazi na druge takođe važne poslove i niko ne sumnja da će i tamo pokazati svoju pobedničku harizmu.
Zoran Jevtović
