Rusija dobila novog predsednika
Enigma u Kremlju
Pokazalo se da su oni koji su predviđali da će
Vladimir Putin pobediti već u prvom krugu bili u pravu
Specijalno za "Vreme" iz Moskve
Rusija je napravila
svoj izbor: na tronu Borisa Jeljcina u Kremlju ostaje čovek koga je on
pre tri meseca imenovao za svog naslednika – Vladimir Putin je ubedljivo
pobedio dobivši 52,64 odsto glasova, bezmalo dvostruko više od glavnog
konkurenta lidera KP Genadija Zjuganova, za koga se izjasnilo 29,34 birača
na vanrednim predsedničkim izborima 2000. Ali, pobeda nije bila laka,
iako se pokazala da je izvojevana baš tako kako je pobednikov štab priželjkivao,
u prvom krugu glasanja.
Ona je, međutim, i te kako značajna ne samo za Putina, koji će
zauzeti Jeljcinovo mesto kao drugi izabrani predsednik Ruske Federacije,
već i za samu Rusiju, koja je ovim izborom opredelila budućnost svesnije
nego kad je glasala za Jeljcina i prvi (1991) i drugi put (1996).
Posebna je priča što je Putin startovao od nule, s obzirom na to da
ga je, kao pretendenta na predsednički položaj, pre pola godine neočekivano
isturio stari, u tom trenutku uveliko nepopularni predsednik. I kad je
cela Rusija bila za Primakova, koga je taj isti nepopularni Jeljcin nešto
ranije smenio sa položaja premijera. Da se vratimo unazad, ne toliko zbog
ponavljanja da je čečenska kampanja sve promenila u Putinovu korist, (što
je sve ovo vreme bilo najviše eksploatisano objašnjenje porasta njegove
popularnosti) koliko da bi se bliže odredio glavni adut njegovog uspona i
na kraju pobede. Prvo, odluka da se ratuje nije bila njegova već
Jeljcinova. Drugo, kampanja uopšte nije mogla biti brza šetnja bez žrtava:
poginulih je toliko da se njihov broj teško priznaje, a uspostavljanje
mira i sigurnosti na pobunjenoj teritoriji, kao i konačna likvidacija
pobunjenika, i dalje je samo pusta želja, čije će ostvarenje koštati
još mnogo žrtava.
To što je Putin uprkos tome dobio glasove (i za nastavak rata),
ukazuje na to da je javnost prihvatila njegova uveravanja da vlada, posle
upada bandita u Dagestan i ruske gradove, nema izbora, osim uništenja
terorista i njihovih baza. I više od toga, da su građani, glasajući za
Putina, birali šefa države koji će ne samo dovršiti vojnu operaciju na
Severnom Kavkazu već će rešavati privredne, socijalne i političke
probleme zemlje. I Putin im je to i potvrdio, još prve noći posle
izbora, pre nego što je izbrojano dovoljno glasova da bi se videlo da je
pobedio: on se neće boriti protiv komunista, rekao je, već za poboljšanje
uslova života ljudi i celokupne situacije.
EKONOMSKI ARGUMENTI: Karakteristično je da su građani, u sociološkim
istraživanjima, kao najveći problem navodili porast cena (mada je
poslednjih meseci Putinovoj vladi pošlo za rukom da uspori inflaciju), pa
tek onda rat u Čečeniji. Činjenica je da se Putinov strelovit uspon
krajem prošle godine podudario sa uspešnim startom čečenske ofanzive,
ali se isto tako zna da se podudario i sa brzim smanjivanjem zaduženosti
države za plate budžetskog dela stanovništva (obrazovanje, kultura,
zdravstvo i subvencionisane grane privrede – rudari, na primer), kao i
nevelikim ali upadljivim porastom obima proizvodnje, što znači i porasta
zaposlenosti i realnih prihoda stanovništva, posle njihovog trogodišnjeg
uzastopnog pada, uz rastuću inflaciju. Na toj osnovi se formulišu i
glavna očekivanja od novog predsednika – uspostavljanje reda u svim
oblastima života. Ali, kako dalje pokazuju ispitivanja raspoloženja građana,
pod tim se ne podrazumeva "čvrsta ruka", kako je Putin
predstavljen zbog oštrine u izjavama o glavnom cilju antiterorističke
operacije (sećate se, rekao je, ne jednom, ako treba udavićemo ih u
klozetskoj šolji ).
Da je to bilo najvažnije, Zjuganovljevo parče izbornog kolača moralo
bi biti još veće, a i Javlinski i Žirinovski bi morali da dobiju više
glasova od 5,84 i 2,72 odsto. Njih trojica su, namerno naglašenije nego
Putin, nastojali da se predstave kao odlučni političari čvrstih
uverenja. Nije upalilo. U nizu ispitivanja koje je u unutrašnjosti
sprovela Agencija za regionalnu političku informaciju (ARPI), jedno se tiče
direktno ličnosti predsedničkih kandidata. Na pitanje šta najviše cene
kod kandidata, odnosno da navedu jednu, samo jednu glavnu osobinu koju
mora imati predsednik, najveći procenat anketiranih je naveo – poštenje,
čestitost. Na drugom mestu su bili pamet i znanje, a na trećem – čast
i dostojanstvo.
Pristalice čvrste ruke i tvrde politike su na šestom, odnosno sedmom
mestu. Iz toga se vidi da je "žal za prošlošću" u Rusiji,
uprkos tome što na raznim mitinzima ima dosta Staljinovih slika, daleko
od toga da dominira.
TITANSKE OBAVEZE: Analitičari, gotovo bez izuzetka, ocenjuju da pred
Vladimirom Putinom stoje titanski zadaci: od istinske ekonomske reforme,
preko smanjivanja socijalnih razlika i borbe protiv korupcije, do vraćanja
Rusiji odgovarajuće uloge na svetskoj sceni. Putin je najavio vernost
kursu reformi, ali to nikako neće biti dosadašnji kurs, što priznaje i
sam Jeljcin. Procenjuje se da će novi predsednik pokušati da uspostavi
ravnotežu između liberalizma (koji je u ruskoj varijanti mnogo bliži
anarhiji monopolizma) i državne regulative.
U svakom slučaju,
to što je Zjuganov osvojio gotovo upola manje glasova od Putina između
ostalog, znači da uloga države ne sme da liči na nekadašnju, iz
sovjetskog perioda. Uostalom, to kaže i prva postizborna anketa: 48 odsto
učenika se izjašnjava za nastavak reformi sa većim udelom socijalne
sigurnosti, 13 odsto je za kurs sadašnjih reformi, a samo 22 odsto se
izjašnjava za povratak socijalizmu. Pada u oči da je odnos u ovoj anketi
gotovo istovetan sa podelom glasova na predsedničkim izborima. I jedno i
drugo, pokazuje da većina stanovništva upravo u Putina polaže nade da
će doneti uspeh davno započetim reformama. I to uprkos tome što se
Putin u predizbornoj kampanji nije direktno reklamirao, niti je ponudio
socijalno-ekonomski program; ipak, ispoljio je sve osobine i kvalitete čoveka
od akcije. Kuda će on krenuti još se ne može precizno odrediti, ali se
dâ naslutiti: iako je poslednja godina u celini bila povoljna, kao
rezultat ne odluka i poteza nekolikih vlada koje su se brzo smenjivale već
uspešne konjunkture, jasno je da faktički nijedan suštinski problem
nacionalne ekonomije nije. Svi oni, nagomilani, kao da su ustuknuli pred
velikim događajem, ali će ponovo buknuti čim neki od negativnih faktora
stupi na scenu: ako ponovo padnu svetske cene nafte, kad prođu povoljni
efekti velike devalvacije rublje (500 odsto) iz avgusta 1998, ako se još
zadugo strani kapital bude bežao od Rusije, uz rastuće obaveze otplate
spoljnog duga.
Prema tome, reč je ne toliko o obaveznim reformskim merama, koje se
uveliko razrađuju i koje se još drže u tajnosti, koliko o tempu i
redosledu njihovog sprovođenja, kao i o visini i obimu socijalne zaštite
građana, s obzirom na to da će one neminovno pogoditi neke slojeve
stanovništva. Na prvom mestu, kad dođu na red zatvaranje preduzeća čija
proizvodnja više ničemu ne služi i ukidanje subvencija porodicama sa
prihodima ispod životnog minimuma – za komunalije i kirije.
Trenutak istine, kada će biti otvorene tajne knjige sa sadržajem
Putinovog programa akcije, nastupiće najverovatnije tek posle njegove
inauguracije 5. maja, kad bude saopštio i ime svog naslednika na položaju
predsednika vlade.
KO GUBI MOŽE DA SE LJUTI: Kad se sabere sve čime su se u predizbornoj
kampanji služili drugi kandidati za predsednika, ispada da se njihov
glavni argument protiv favorita broj jedan svodio upravo na tu nepoznatu
Putinovog programa. A kad su konačni, mada nezvanični, rezultati bili
objavljeni, njegov glavni konkurent, lider komunista Genadij Zjuganov,
izjavio je da ih ne priznaje, sve dok KP sam ne prebroji glasove! On je
time, faktički, optužio Kremlj (ne Centralnu izbornu komisiju i njene
lokalne †lijale) da su falsi†kovali rezultate izbora! Pri tome,
Zjuganov ne osporava da je Putin dobio većinu, samo sumnja da je osvojio
toliko glasova.
I neki drugi su pribegli istoj taktici. Lider liberal-demokrata, iliti
ultranacionalista, Vladimir Žirinovski, na primer, ne sumnjičeći nikog
poimenice, tvrdi da je Putin dobio onoliko glasova koliko mu je trebalo, a
da su njegove glasove desetkovali! I pošto tu ništa nije mogao da
izmeni, zaključio je mudro, kao što obično ume: "Jeljcin je otišao,
Putin je došao. Kakva mi je tu razlika? Jedna jedina – Putin je mlad,
vladaće on a ne okruženje, kao kod Jeljcina!" Što se tiče
kandidata koji je osvojio treće mesto, Grigorija Javlinskog, može se reći
da je to njegov lični rekord: 5,84 odsto glasova, najviše što je mogao
osvojiti. Istovremeno, niko više od njega nije kontaktirao sa biračima
(pojavljivao se čak i u kasarnama, zbog čega je mogao biti skinut sa
liste kandidata), a na televiziji ga je bilo više i od Putina (koga je,
po službenoj dužnosti, bilo previše).
Na izborima 1991. treći je bio Žirinovski, a 1996. general Aleksandar
Lebed. Za obojicu, koji su se, svaki u svom vremenu, pojavili kao
novajlije i autsajderi, to je bio lični trijumf.
Glavna razlika između prošlih i ovogodišnjih izbora jeste u
senzacijama. Pre četiri godine, do poslenjeg trenutka nije se moglo
predvideti ko će biti pobednik. Pobeda Borisa Jeljcina, čiji je rejting
u februaru, na početku predizborne kampanje, bio samo dva procenta,
predstavljala je veliku senzaciju. Ishod ovih izbora, kada je pobednik
svima bio unapred poznat, nije, naprotiv, mogao biti nikakva senzacija.
Zato su svojevrsna senzacija rezultati izbora u nekim delovima unutrašnjosti,
pre svega u tzv. crvenom pojasu gde levica na izborima svih vrsta po
pravilu osvaja ubedljivu većinu. Putin je najviše glasova osvojio u Ingušetiji
(85 odsto) i Dagestanu (77), najbližim susedima Čečenije, uprkos tome
što im je doneo najveće muke u novijoj istoriji sada ne znaju kako da
iziđu na kraj sa stotinama hiljada čečenskih izbeglica. Možda je
presudno bilo to što se izbeglice počinju vraćati kućama. Na drugoj
strani, ni u jednom regionu Putin nije pretrpeo ozbiljan poraz izuzev u
toj istoj Čečeniji, koja je prednost dala Zjuganovu (29,65:36,89 odsto),
na Altaju i u Lipeckoj oblasti. Najupadljiviji uspeh favorit broj jedan je
imao na dalekom severoistoku (Anadir, Magadan) i krajnjem severozapadu
(Murmansk, Sankt Peterburg, Novgorod), kao i u pojasu ispod polarnog
kruga, koji spaja ta dva regiona. Puno poverenje mu je poklonila i Moskva,
ali u procentu manjem od proseka (46,22 odsto).
Genadij Zjuganov je, međutim, ostao na svome sa 29 odsto, plus tri
odsto koje mu je oteo njegov partijski drug Aman Tuljejev, to je isto
koliko je imao u prvom krugu nadmetanja sa Borisom Jeljcinom pre četiri
godine (32 odsto). On se uzdao u drugi krug, u nadi da će dobiti više
nego Putin, kao što je 1996. gotovo potukao Jeljcina. On ipak može biti
zadovoljan pošto su izbori potvrdili životnu sposobnost njegove partije,
jer mu je drugi glavni cilj učešća na izborima (osim nade u drugi krug)
bio da se potvrdi status KP-a kao najveće opozicione snage i njegov lični
status kao nezamenljivog lidera levo-patriotskog fronta.
Grigorij Javlinski, kao istinski i dosledni liberal, ne može biti
toliko zadovoljan, mada se pravi da jeste. U poređenju sa 1996, vođa
Jabloka je izgubio poverenje četvrtine svojih birača (7,3:5,85 odsto).
Najbednije mora da se oseća Žirinovski, koji tone sve dublje. Sa samo
16 deputata u Državnoj dumi i samo 2,7 odsto glasova, ne može se nadati
da će se za četiri godine ponovo podići. Glasovi koje je dobijao 1991
(7,81 odsto) i 1996 (5,69) sada su za njega nedostižni. Najvažniji dan
za Rusiju 2000. završen je kako se i očekivalo. Šta će biti od drugih
očekivanja, videće se još pre kraja 2000.
Branko Stošić
