Kultura

Vreme broj 482, 1. april 2000.

Sergej Trifunović, glumac

Neophodna je revolucija

"Ne znam, počeo je da mi titra neki smešak, nekako iz duše, ne znam zašto. Možda zbog proleća, možda... "

Razgovaramo između dve probe predstave Roberto Cuko u Ateljeu 212, u kojoj Sergej Trifunović igra glavnu ulogu, i scene za film Munja, čije će snimanje početi 19. aprila. Uveče, predstava. Sergej Trifunović glumi u mnogim pozorištima iako nije član nijednog, a zbog dve najnovije predstave, Proklete avlije Kruševačkog pozorišta i Audijencije, privatne produkcije, često je van Beograda. Kaže da radi udarnički, i previše. U bioskopima se prikazuje francuski film Ljubavnici, u kome Sergej Trifunović igra srpskog slikara u Parizu.

"VREME": Da li vam se dopadaju Ljubavnici?

SERGEJ TRIFUNOVIĆ: Ne u celosti. Zbog scenarija. To sam video pet dana pre početka snimanja, moja greška. Pristao sam da snimam a da nisam pročitao scenario. Hteo sam da radim nešto, a u tom trenutku sam bio toliko odvojen od mozga da. . .

Za našu publiku, naročito za žensku populaciju, Ljubavnici su atraktivni zbog vas i vaših ljubavnih scena.

Ne znam zašto je to toliko interesantno. Film je simpatičan, o dvoje mladih; sniman je kamerom iz ruke, po prirodnom svetlu. Pariz je tu treći lik, a Pariz je lep grad pa je i film verovatno lep za gledanje. Ali nemam odnos prema tom filmu. To vam je kao da sam napravio kolač, pa neko kaže da nikad bolji nije probao, neko da nije loš, nekome je bez veze, a ja ne mogu da sudim jer moj posao je da pravim kolače.

Nećete da govorite o ljubavnim scenama?

Ne, nego ne vidim zašto je to tema za razgovor. Neverovatno, ljubavne scene su ovde, 2000. godine, i dalje tabu. To stalno golica našu maštu: pa, oh, kako te ljubavne scene, pa, oh, da li se pipaju ili se ne pipaju. Znači, mi smo od Hedi Lamar koja pliva gola po onoj baruštini preživeli gomilu ljubavnih scena, ali je to i dalje neverovatno interesantno. A pri tom gledamo svaki dan u vestima od pola osam ljudsko meso i kosti i krv. Dosta smo naopaki.

Da li je, možda, reditelj Ljubavnika Žan Mark Bar angažovao naše glumce i zato što je srpski zet, kako ga nazivaju mediji?

Njega je interesovala priča, dakle srpski umetnik u Parizu. Ja sam jedini mladi glumac iz Srbije koji govori engleski a koga on zna, i normalno što me je pozvao. Inače, on o Srbima ne zna mnogo, a i to što zna nije sasvim tačno. Mi smo za njih jedna egzotična vrsta, gledaju nas sa blesavim simpatijama. Kao što bismo mi gledali na ljude sa, recimo, Trinidada.

Da li su srpski glumci isto plaćeni kao ostali?

Normalno da nisu. Pogotovo sad, posle egzodusa. Mi smo najjeftinija radna snaga. Tamo mi ne možemo da postavljamo nikakve uslove. Toliko o tome.

Mnogo je vaših kolega u inostranstvu. Odlučili su se na rizik, a ovde su mogli da igraju glavne uloge.

Ne može u ovom trenutku u Srbiji da se žrtvuje ništa izuzev ako ostavljate ženu i decu ili ako niste jedan od njih, a oni ne mogu ni da izađu. Znači ne možete da ostavite ništa, nema rizika. Dakle, gledate da odete negde gde možete da radite, da organizujete život.

Igrate u privatnim produkcijama. Da li se od glume može živeti?

Isključivo živim od glume, i moram priznati da dobro živim.

A od muzike? Imate bend koji se brzo probio i zbog glumca Sergeja Trifunovića.

Nismo zaradili nikakve pare, muzika je više ubijanje vremena koga ionako nemam. To je moja prva ljubav.

Bili ste u publici na susretima organizovanim povodom gostovanja reditelja Nikite Mihalkova.

Išao sam da ga vidim. Slušao sam ga na Akademiji, posle Urge je držao predavanja, išao sam i sad da ga vidim i da saznam, to sam ga i pitao, u kojoj meri je sad on reditelj, a u kojoj nešto drugo, jer je došao u Ruski dom posle susreta sa Slobodanom Miloševićem. Pitao sam ga da li bi se kandidovao za predsednika, da li bi se bavio politikom. I odgovorio mi je da – da, rekao je »nikad ne reci nikad«. To je već pitanje moći. Svi mi, glumci, reditelji igramo se moći. Mi svi držimo publiku. Možete misliti kakva je tek moć reditelja koji je napravio takve filmove kao što ih je napravio Mihalkov. Ali ta moć u jednom trenutku verovatno počinje da gubi granice, čovek zaboravi šta je njegov cilj, šta je motiv bavljenja tim poslom. A to je nešto na šta čovek mora stalno da se podseća. –avo voli takvo tlo, plodno je, on tu lako i lepo može da zavlada. Čovek poželi da pređe na neki veći stepen moći, što je ljudski.

Odazivali ste se pozivima za političke skupove. . .

To radim u svoje lično ime, moj lični stav je da zmiju treba tući u glavu. I kao što sam sebi rekao, kad je počeo rat, da neću priviriti u taj rat, tako sam i ja taj koji neće povesti revoluciju, koja je definitivno neophodna. S tim što bi ta revolucija uvela novu diktaturu. Opozicija ne može da se sastavi i da se dogovori, a za to vreme ovi se šale s nama. Dešavaju se apsurdne stvari koje uopšte nisu apsurdne. Počne 24. marta bombardovanje, počne film. Prvi koji je nama pušten na RTS-u, u osam uveče, bila je Kozara. Izbeglički film! Pazite vi to! Oni nama puštaju izbeglički film! Ajde barem da su nam pustili Partizansku eskadrilu pa da se identifukujem kao gledalac, pa kažem aha, možda naši imaju avione, možda će da se brane. Ali ne, oni nama puste izbeglički film, gde ekipa sedi u jamama, a Nemci ih traže i bodu odozgo s onim šiljcima. Ili izjava predsednika na Kongresu SPS-a gde kaže da je on za pobunu i otpor, kao da se direktno zajebava sa svima nama.

Da li se osećate izneverenim?

Ne, zato što nikada nisam imao vere u njih. Nikada nisam verovao ni u koga osim u Boga. Manje-više, ništa me ne čudi. Uvek me je interesovala istorija. Stvari se ciklično ponavljaju, moguće je predvideti ko će kako i na koji način biti kupljen, ko i kako pada. Na kraju krajeva, ništa nije večno, i ničija nije do zore gorela, i ne valja se pre vode izuvati, i tako dalje na tu temu. Kao što kaže Rambo Amadeus, jedva čekam da ova vlast sruši samu sebe. Oni će, siguran sam, srušiti sami sebe zbog nespretne politike. A to što su napravili toliko štete, kao što kaže njihov kolega DÊejmi Šej – kolateralne štete, napravili su je, pa sad bože moj, šta da radimo. To me najviše nervira, to – šta se tu može. Kao i pitanje – a ko umesto njega. Pa nije važan čovek, bitno je da se uspostavi princip po kome će, između ostalog, biti smenjen onaj ko bi trebalo da vodi računa o narodu a to ne radi. Ali, ne znam, počeo je da mi titra neki smešak, nekako iz duše, ne znam zašto. Možda zbog proleća, možda. . .

Sonja Ćirić

prethodni sadržaj naredni

vrh