IZJAVA NEDELJE:
Nismo
ni uz vlast ni uz opoziciju, ali ni jednima ni drugima ne smetamo.
BORISLAV PELEVIĆ, predsednik
Predsedništva stranke srpskog jedinstva ("Svedok", 28. mart
2000)
VLADIMIR ŠTAMBUK,
dekan Fakulteta političkih nauka, autor "Socioloških novela" u
"Borbi" (ima i knjiga), član direkcije JUL-a, govorio je o
knjizi "Jugoslavijo, držim te u srcu", autora Nenada Petrovića
"koji živi i radi u Australiji": "Reč je o jednom toplom,
gorkom, smešnom, tužnom delu koje u sebi nosi sve ljudske emocije,
nadanja, mnogo patnji i nesreća, ali i veru da će biti bolje. U sebi
knjiga nosi i snagu da se može prebroditi ono što je najteže, kao i
uverenje da kada si u pravu nikada ne možeš izgubiti. Vrednost knjige je
i što je u njoj, prvi put, u Jugoslaviji konkretno primenjen Internet.
Do pre godinu-dve, a to je i svetski trend, Internet je bio nešto daleko,
nepoznato, misteriozno i čudnovato. Vrlo brzo smo se u Jugoslaviji
navikli na Internet i po tom kriterijumu postali smo građani sveta."
("Borba")
"Tokom tih 78 dana i noći javio se ogroman stvaralački duh i snaga
narodnog otpora. Ono što je krenulo iz sveta protiv nas zaustavljeno je
upravo preko Interneta." (Večernje novosti")
VESNA JUGOVIĆ,
predsednica kompanije MISS YU, nekadašnja ratna izveštačica: "Ja
kao direktor kompanije i vlasnik licence imam pravo da odlučujem ko će
nas predstavljati [na izboru za mistera planete koji će se održati na
Filipinima]. U kombinaciji su i Goran Mandić i Vladimir Cvetković.
Doktor Vukanović je proveo 45 dana na putovanjima po svetu, i mislim da
je to dosta s naše strane, jer je troškove putovanja snosila kompanija.
Sigurna sam da će Vukanović, kao hrišćanin, razumeti da je hrišćanski
da i neko drugi malo uživa." ("Svet")
RADISLAV JOVIĆ i MILOMIR ŠLJIVIĆ,
rukovodioci SPO-a u Kraljevu i narodni poslanici, radi su da se protest
Kraljevčana inspirisan oduzimanjem predajnika TV Kraljevo već jedared
prekine: "Utisak je da su voditelj i pojedini šefovi stranaka priželjkivali
da se repetitor ne vrati i da se dozvola za rad ne izda. Baš njih briga
za desetine hiljada ljudi koji su bili uskraćeni da čuju slobodnu reč,
baš ih briga za zaposlene u 'Ibarskim novostima'."
Poslanici su, reklo bi se, uputili diskretan retorički omaž šefu
partije: "Želi li neko da ponovo pljusne krv u Srbiji, da Srbin
ponovo krene na Srbina?" ("Večernje novosti")
ŽIVORAD ĐORĐEVIĆ,
direktor SJU "Borba" i izdavač knjige "Jugoslavijo, nosim
te u srcu", na promociji tog dela: "Danas s pravom ponovo možemo
da kažemo da je uspavani deo slobodarskog čovečanstva počeo da se budi
i, kada se probudi, to će biti početak kraja novom svetskom
totalitarizmu." ("Borba")
BRANKO BULATOVIĆ,
predsednik Fudbalskog saveza Jugoslavije, namernik na koga su pre nekoliko
meseci ničim izazvane nasrnule snage španske carine: "Svu svoju moć
bih usredsredio na borbu protiv rata. U svetu ne bi nikada bilo rata,
borio bih se za mir i za dominaciju lepih stvari." ("Svet")
JUL,
jedna od tri vladajuće partije u Srbiji, čestitao je Dan Republike
predsedniku Milutinoviću: "Uspostavljanje državnosti i moderne
Republike pre jedanaest godina bio je nezaobilazni uslov njene vitalnosti,
nepobedivosti i opstanka."
U čestitki se, kaže "Borba", "izražava duboko poštovanje
i zahvalnost za napore koje predsednik Milutinović ulaže u očuvanje
suvereniteta, celovitosti, za obnovu i izgradnju Srbije".
MILOSAV MILKIN,
poslenik pisane reči, opisuje u "Borbi" "kako Vukašin
Maraš stvara 'oružanu silu' don Mila": "Pre nekoliko dana
'veliki razlog' za izvođenje na ulicu više hiljada policajaca, koji su
okupirali čitav jedan podgorički kvart, bio je najavljeni protest Kuča,
koji su na taj način hteli da protestvuju ["protestuju" bi možda
bilo bolje, up. ur.] protiv odomaćenog umetničkog kičeraja i kič-majsotra,
protiv onih koji radi sumanute sapratističke namere iskrivljuju
istorijske činjenice i od velikih ljudi, poput Marka Miljanova, prave
nacionalne bogalje i bolesnike.
Bila je to podgorička noć srama, noć crnih i NATO uniformi, noć
maskiranih kriminalaca, mobilnih telefona i radio stanica, noć strave i užasa,
samo da bi veliki gazda Milo Đukanović sa svojim klimoglavcima 'mirno
gledao' kako 'hapse' Marka Miljanova, i kako ga okovanog u teške laži i
intrige efendije Novaka Kilibarde privode Jusu, kako Marko klanja...
Hiljade policajaca su sejale strah i 'kulturno uzdizale' nekoliko stotina
i poklonika i poštovaoca [moglo je i "poštovalaca"] Marka
Miljanova koji su 'naoružani' ljubavlju prema istoriji i istini,
negodovali što su na sceni CNP-a prljali velikog vojvodu i junaka.
[...] Danas je najveći crnogorski ponos, naravno po kriterijumima
aktuelnog režima, slikanje sa neprijateljima, s deco-ubicama, s
kriminalcima... Pred ovim 'interesima' i policijom pada i Marko Miljanov,
padaju Petrovići i Obilići, još kada se u kolo uhvati i Dukljanksa
akademija i verska sekta, licencne tvorevine crnogorskog režima,
silovanje istorije poprima karakter katastrofe."
PETAR MIŠKOVIĆ,
generalni direktor somborske uljare: "U 'odlivanju' jestivog ulja u
švercerske kanale mi ne učestvujemo, jer su od prošle godine na našim
kapijama svakodnevno prisutni inspektori koji kontrolišu sve isporuke.
Kako naš zejtin stiže u RS, Makedoniju, Crnu Goru i Bugarsku - ne znamo.
To bi ipak trebalo da utvrđuje neko drugi." ("Večernje
novosti")
SNEŽANA BABIĆ
SNEKI,
folk pevačica: "Živim za muziku a stalno me prate glasine tipa 'ona
nema pesmu'! To su komentari zlobnih ljudi, jer bez hitova ne bih deset
godina opstala u vrhu. Činjenica je da je moj fazon vickast. Ali, ako
neko misli da je teže napisati ozbiljnu pesmu od šaljive - vara se. Lako
je opisati kuknjavu, patnju, žudnju... Mnogo teže je uraditi numeru koja
je na neki način lascivna, ali ne i vulgarna, da te vole i deca i
penzioneri." ("Večernje novosti"')
IVAN DUDIĆ,
mladi fudbalski reprezentativac SR Jugoslavije, oštri se za meč sa
Englezima: "Važno je da uđemo u sudar, vrelog srca, ali hladne
glave. Nećemo srljati, već taktičkim potezima treba da otupimo
agresivne Ostrvljane i da u duelima budemo čvršći od kamena."
("Večernje novosti")
RATKO ZEČEVIĆ,
načelnik Topličkog okruga i vlasnik najmanje dva revolvera (jedan je,
kako sam kaže, dobio od 93. godine od ministra odbrane, drugi godinu dana
docnije od izaslanika Milana Martića), priča kako je reagovao na vest da
mu je rođak dobio bolji posao i da se uz to još i verio: "Raširio
sam ruke i viknuo: 'Dođi da te teča poljubi, volim da se ženite i da rađate
sinove, Srbiji su potrebni vojnici!' I onda potegnem, pa u nebo..."
U taj mah naiđe ratni vojni invalid: "Pojavio se odjednom u
maskirnoj uniformi. Pošao je u Udruženje boraca rata od 1990. godine (ja
sam predsednik tog udruženja u Srbiji), potapšao me po ramenu i rekao:
'To bata-Zeko, mi koji smo bili na Kosovu znamo kako se puca!' Nisam ga u
taj mah prepoznao. U šali mu smaknem maskirnu kapu (ispražnjeni pištolj
mi je bio u drugoj, levoj ruci) i kažem: 'Ne nosi se to ovde! Čuvaj
uniformu, trebaće ti kad ponovo krenemo na Kosmet!"
("Svedok")
RADIVOJE KOSTIĆ,
ratni vojni invalid, priča kako je izgledao slučajni susret sa
predsednikom Udruženja boraca rata od '90: "Pošao sam u Udruženje
boraca, spremao sam se za odlazak na VMA, i zatekao se na mestu gde je načelnik
Zečević počeo da puca. Nije istina da je pucao u mene, kako se posle
pričalo. Pucao je u vazduh. Da je hteo mene da gađa lakše bi me iz
blizine dohvatio drškom pištolja. Ne bi mu trebalo jedanaest metaka,
koliko sam čaura, kasnije, imao u ruci."
Na pitanje da li ga je naoružani načelnik video: "Tek kad sam mu
stavio ruku na rame. Nije me poznao. Rekao je da uniformu treba čuvati za
povratak na Kosmet. Gurnuo mi je pištoljem kapu s glave, prislonio cev na
slepoočnicu i dvaput škljocnuo." ("Svedok")
VESNA ZMIJANAC,
pevačica, u memoarima "Kad zamirišu jorgovani": "Na
jednom da nastupa upoznala sam i Onog koji me je zvao Veco. Imenujem tog
čoveka ovako dugačkim ličnim imenom ne zato da bih prikrila njegov
identitet (jer se za našu potonju vezu - koja na neki specifičan način
i danas traje - saznalo brzo i saznao je svako ko je želeo i ko je
trebalo za nju da zna; ona je bila i ostala jedna od javnih tajni koje se
o meni pričaju i prepričavaju - već stoga što želim da tim rečima
(ako je to rečima uopšte moguće) što tačnije oslikam pravu prirodu našeg
odnosa. Želim da iskažem pre svega onu nežnost koju je taj čovek prema
meni ispoljavao (i ispoljava), onaj zaštitnički stav koji svakoj ženi
prija, onu sigurnost koju svaka žena traži, onu prijateljsku (ali
pravu!) naklonost i spremnost na svakovrsno žrtvovanje koja je, mislim,
uočljiva u načinu na koji mi se u svakoj prilici obraćao (jer, Veco -
sem njega - zvala me jedino i samo moja majka).
Upoznala sam, dakle, tog čoveka kome sam - poslednja velika ljubav (kako
to on kaže) a koji meni predstavlja nasušnu potrebu; kome je veza sa
mnom bila vid pobune, oblik nepristajanja na čvrste i zadate koordinate u
kojima je svojim položajem, statusom, ugledom i faktičkom moći bio
prinuđen da se kreće, kome je ta veza uvek bila otvoren prozor kroz koji
je mogao da vidi (i gledao je!) i nešto drugačiju sliku od one na koju
je na osnovu već pobrojanih činilaca morao da pristane i, čak, sam da
je takvom (lažnom i iskrivljenom) pravi i modelira.
I bez obzira na to što je učestvovao (isprva svojevoljno, i sa željom
da pomogne i, ako je moguće, iznutra doprinese promenama koje bi svojom
opštošću i kvalitetom bile od pomoći celoj zemlji) u sistemu koji je
ljudske živote natkriljavao svojom teškom senkom u svim oblastima
(kasnije je njegovo [sa]učestvovanje postalo oblik moranja, stalna a žučna
polemika sa onim s kim treba i gde treba, da bi se, evo, izgleda ne baš
balagonaklono prekinulo - ja sam u Onom koji me je zvao Veco pronašla ono
što sam oduvek tražila: razumevanje, zaštitu i ljubav bez računa,
ljubav koja postoji i opstaje čak i kada radi u korist svoje štete, jer
takva kakva sam ja bila, i šta sam (mislim na profesiju) bila, i ko sam u
suštini bila (a što zaista malo ko zna i razume) - bilo je nešto što
je u Onome koji me je zvao Veco predstavljalo nemalo balans i smetnju. Čak
toliko da su me (zbog svega što se za moje ime vezivalo, i što se za
mnom kao rep vuklo) savetovali da se mene mane, da sa mnom ni ne
razgovara, a kamoli da se sa mnom viđa na javnim mestima ili da me na
takva mesta vodi. A vodio me je svuda - često insistirajući da se baš
zajedno i baš na takvim mestima pojavimo - želeći valjda da i time pokaže
da je on ipak i uprkos svemu svoj, da je čovek koji ima svoju volju i
misao i koji sme da ih pokaže. Za to je, priznaćete (čak i ako
apstrahujemo postojanje ljubavi koja, kako kažu, ume da bude i slepa; no,
ne verujem da je u slučaju Onoga koji me je zvao Veco to slepilo moglo da
ima takvu snagu), potrebno da u nekome postoji mnogo onih hvale vrednih
osobina i vrlina koje čoveka čine čovekom."
GORAN MATIĆ,
ministar informativni: "Moramo nastaviti posao na razvoju sistema
informisanja primenjujući iskustva stečena u agresiji. Prošlo je vreme
defanzive. Svi novinari su dužni da budu ofanzivni."
("Glas")
BOŠKO PETROVIĆ,
pomoćnik direktora "Agroživa": "Od piletine je skuplji i
toalet papir. Nekada su trgovci imali računicu da izmere više papira, a
sada se ne isplati da se podvaljuje na papiru." ("Glas")
